Postoji nesto brze  i od same mogucnosti da se
          covek sporazume sa svojom mislju.Nekakva
          groznica uobrazilje. Carolija.
          Trag koji se vec dogodio unapred.


          Secam se svoje prve skolske torbe. Nisam
          zurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
          obilazio oko nje i zamisljao u njoj 
          obilje  neobicnih stvari.


          I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram 
          ga danima. Lepse mi je da zamisljam sta
          moze biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim 
          stvarima.


          I tek kad oljustis  omot, prestaje svaka carolija,
          jer vise nema smisla nijedna igra pogadjanja.


          Jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad
          otvorimo oci. I sve je nase dok zelimo , a
          tudje  kad se ostvari.


          Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
          unutra, u skladistima tajni i korenju energije.
          Samo smo spolja dopadljivi, puni
          boja  i mirisa. A unutra, u nama, kipe
          orijaska sunca.
          Sve se  to dogadja zato sto nismo skinuli omot
          sa  svog  jos uvek pitomog i detinjastog
          srca.


          Dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog
          i nepovratnog zivota, mi u tom srcu 
          nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek
          postojati  u nasim drugim zivotima.
          I ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo 
          cime voli. I ne kvarimo ga da vidimo cime 
          se boji i cime sanja.


          Kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih
          potrazis u travi. Ne sakupljaj ih po sumama i
          ne vijaj za bregovima.
          Samo zatvori oci. Bar ti znas da se igras
          zmurke.


          Uhvati ih u letu i sve ce u  tebe duboko 
          otkotrljati.


          Zazelis li se mora ili severnih snegova,zazelis 
          li se planina, jezera ili pustinja, samo zazmuri
          u svet, ne odmotavaj omot vida,
          i sve ce se u  tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Nazad  &   Index