Nikad te nisam nista iskrenije molio, od ovog
        sto ti sada govorim, sine moj.
        U najezenom vetru veceri drvece otresa s
        ledja suvi bakar. To se dogegao septembar.


        Ti sutra polazis u skolu.


        Okna mirisu srebrno i zeleno na prve severne 
        magle i prve kise. Vazduh se para kao 
        paucina i sav je izbusen kricima divljih
        jata sto se sele na jug.


        Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret
        u zivotu. Drzis je praznu kraj uzglavlja.
        S njom ces prespavati noc.


        "Prazna je torba najteza" -  pevaju Cigani dok
        se vuku niz bespuca.. Ja u sebi pevusim:
        "Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje
        masta  svega sto zivi i zeli. U punu ne staje
        vise nijedna mrva sna.


        Nijedna gipkost ovog pomalo okostalog  
        sveta «.


        Tu pesmu, mozda, retko koji malisan cuje od 
        svoga oca, dok prima u sake sudbinu.
        Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom 
        sinu: »Ko premnogo u torbu trpa, poderace je."



        A i  ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je
        torba. A i ljudsko srce je torba. Sve  su to 
        torbe bez dna.
        I mogu mnoge hiljade  pokolenja stavljati u
        njih pregrst zanosa, neznosti, nade, jos
        uvek  ostace mesta za nove, sire proste,
        jos uvek ostace mesta za nove radoznalosti.


        Jos  uvek ostace mesta za  mnogolike svetove
        koji na prstima prilaze i nose ispod koze
        toplije i belje ljubavi.


        Jer sutra nema  jedno oblicje, sine moj. Postoji
        veliki  broj buducnosti.


        I moras imati dalekovidu moc  proricanja da
        se  ne zgrudvas u samo  jednom vremenu.


        Ne znam gresim li ako verujem: ipak je sve
        tako lako poderivo  - sem coveka.

Nazad  &   Index