Smatram velikom slaboscu i stvarno bih  bio 
     potisten kada bih sve ovo sto osecam,
     morao da ti objasnjavam hudim  jezikom 
     coveka: recima  sumnjivim, rovitim, razjedenim
     i nekorisnim.
     Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
     koje su mnogima tajna.


     "Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena,
     kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.


     Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
     mozda niko nece ni pokusavati da ga
     otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti 
     mislima.
     Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.


     Postoje kulture gestova, disanja ili  vida.
     Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
     Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
     stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
     Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
     ... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.


     Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
     uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
     Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem 
     u sumovima beskraja.


     Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Takvo
     je moje cutanje s tobom ove noci. Opnu po
     opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
     medju nama civilizacije protozoa, epohe
     virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena 
     koza vode  i vecnosti.
     To je kao da  se sporazumevamo u svim 
     vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
     smo se zadesili.


     Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
     telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
     se bar jednom dnevno telefonom
     Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
     Ali ni reci odgovora. Znaci da misle
     na nas.
     Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi 
     glasom govora.
     Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.

Nazad  &   Index