Autor: Milan Tepavac
Beograd, 18. decembar 2002. godine
miltep@eunet.yu
Priznanje licne krivice ako ona stvarno postoji jeste moralni cin, ali je stvar
u tome što je to ona to ucinila na pogrešnom mestu, pogrešnim
ljudima po
pricipima trgovine, a nije imenovala glavne krivce za tragediju svoga naroda
i svoju.
Danas, 18. decembra 2002, završen je krivicni postupak protiv Biljane
Plavšic, bivšeg visokog politickog funkcionera Srba u Bosni i Hercegovini
u vreme zlocinackog secesionistickog rata tamo od 1992. do 1995. godine, i predsednice
Republike Srpske jedno vreme nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, nakon
što je promenila mišljenje i izjasnila se da priznaje krivicu za zlocin
protiv covecnosti. Kazna ce biti izrecena u januaru naredne godine. Tužilaštvo
je danas
predložilo sudijskom vecu kaznu od 15-25 godina zatvora, dok je odbrana
izjavila da bi svaka kazna preko 8 godina - imajuci u vidu starost optužene
koja ima 72 godine, bila ravna doživotnoj robiji.
Za one koji ne priznavaju ovu instituciju za legalan i legitiman medunarodni
krivicni sud - medu koje spada i autor ovih redova - citav postupak protiv Biljane
Plavšic i drugih lica koja se nalaze u njegovoj vlasti u haškom zatvoru
Ševeningenu, ukljucujuci naravno i Slobodana Miloševica, bivšeg
predsednika Jugoslavije i Republike Srbije, pravno ne znaci ništa, to jest
ne može da ima nikakve medunarodnopravne posledice. Sve odluke ove nelegalne
i nelegitimne institucije su pravo nevaljane i ne mogu imati znacaj presedana
u medunarodnom pravu. Rec je o instituciji koju je osnovao Savet bezbednosti
Ujedinjenih nacija pod pritiskom Sjedinjenih Americkih Država i protivno
Povelji Ujedinjenih nacija . Neki politicki razlozi - "politicki"
u najprljavijem smislu te reci - su naterali SAD da to ucini. Nije predmet ovog
teksta da ulazi u te razloge, ali, verovatno su dva bila najodlucnija: imperijalisticka
želja za svetskom dominacijom i razbijanje SFR Jugoslavije kako bi se na
jugoslovenskom protoru stvorile mini države s kojima ce se moci manipulisati,
a muslimanima u Jugoslaviji - koje je trebalo udobrovoljiti da bi se otupila
njihova oštrica protiv Izraela - obezbedila
"Muslimanija" u srcu jugoistocne Evrope. Licna mržnja protiv
Srba od strane Madlen Olbrajt, koja je nazvana "majcicom Tribunala",
je po svoj prilici takode imala
odredenu ulogu (2) MKTJ je osnovan rezolucijom Saveta bezbednosti UN 827 od
25.maja 1993, na šta on po Povelji UN nije imao prava. Istom rezolucijom
usvojen je i Statut tog tribunala, koji je takode, razume se, nelegalan i nevažeci
kao pravni dokument. Od svih lica koji su u vlasti Tribunala u ševeningskom
kazamatu - koji je bio za vreme Drugog svetskog rata zatvor Gestapoa u kome
su muceni clanovi pokreta otpora - jedino je Slobodan Miloševic cvrsto
dosledan u nepriznavanju te institucije i u svojim nastupima to u "procesu"
protiv njega u svakoj pogodnoj prilici ponavlja. U tome ima pomoc Jugoslovenskog
komiteta za odbranu, Medunarodnog komiteta i više nacionalnih komiteta,
medu kojima je narocito aktivan nemacki. I naravno veceg broja pojedinaca -
medunarodnih pravnika, politicara, pisaca i posebno Ruske dume.
Objektivno, Haški tribunal je gori od Hitlerovih i Staljinovih sudova,
jer ti sudovi su imali bar formalni legalitet, a Tribunal nema ni legalitet
ni legitimitet. Sigurno je da niko normalan u medunarodnoj zajednici ne želi
da pretvori Savet bezbednosti u nekakvu svetsku vladu koja ce imati i zakonodavnu
nadležnost da propisuje medunarodna krivicna dela. Nije bez znacaja i argument
da Tribunal može da sudi samo malom broju osumnjicenih (recimo stotinak)
dok je broj unih koji su pocinili zlocine bar deset puta veci. Znaci, po prirodi
stvari, ipak su nacionalni sudovi ti koji mogu doneti pravdu na ove prostore.
Ja u pocetku nisam osporavo legalnost Tribunala i njegovog Statuta. Smatrao
sam da ce Tribunal suditi najglavnijim krivcima za jugoslovensku tragediju -
otprilike
dvadesetak lica - i zato sam još 1995. godine dokumentovano Tribunalu poslao
krivicnu prijavu protiv ovih lica: Franje Tudmana, Alije Izetbegovica, Milana
Kucana, Kire Gligorova (vode secesionizma) i sledecih njihovih inostranih podstrekaca,
pomagaca i finansijera: Hansa Ditriha Genšera, Helmuta Kola, Klausa Kinkela,
Peter Aleksandar Rupert (lord) Karingtona, Robera Badintera, Bila Klintona,
Alojza Moka, Geze Janevskog, Karola Vojtiule (papa Jovan Pavle II), Džemsa
Bejkera, Hansa van den Bruka i Franca Vranickog, smatrajuci ih glavnim krivcima
za izazivanje secesionistickih ratova u Jugoslaviji, protivno medunarodnom pravu
i Finalnom aktu KEBS-a. Za kršenje Ustava SFRJ i KZ SFRJ tražio sam
da domaci sudovi sude Borislavu Jovicu, Stipi Mesicu, Janezu Drnovšeku,
Anti Markovicu, Veljku Kadijevicu, Budimiru Loncaru i drugima što nisu
preduzeli mere zaštite države u skladu sa Ustavom, KZ i datom zakletvom
prilikom preuzimanja dužnosti i od koje su dobijali debele pare. (3) -
Pošto Tribunal nije hteo da povede postupke protiv glavnih krivaca, postalo
mi je jasno da se uopšte ne radi o sudu pravde vec o politickoj kreaciji
najekstremnijih antisrpskih rasista i, kasnije, orudu NATO za dominaciju. Umesto
da sudi tim krivcima, taj "sud" se okomio na Slobodana Miloševica,
coveka koji je radio najprirodniju stvar na svetu - nastojao da odbrani državu,
svoju domovinu, od oružanih napada podivljalih secesionista NATO agresije
i porobljavnaja.
No, bez obzira na sve to, slucaj Biljane Plavšic se mora detaljno analizirati
ne samo sa politickog nego i sa pravnog aspekta, jer nije mali borj onih u svetu
- a nažalost i u Jugoslaviji i Republici Srpskoj - koji smatraju ili da
je MKTJ ipak legalan medunarodni krivicni sud a njegov Statut odraz pozitivnog
medunarodnog krivicnog prava ili, pak, da ne treba da se insistira na ilegalnosti
Tribunala jer su dva njegova cilja - kažnjavanje pocinilaca ratnih zlocina
i uspostavljanja mira i pomirenja na protorima bivše Jugoslavije - opravdani,
racionalni i moralni.
Da vidimo, dakle, da li oni imaju argumente za svoje takve stavove u svetlosti
onog što je ucinila Biljana Plavšic, zanemarujuci pri tome pitanje
legalnosti i legitimiteta
Tribunala i njegovog statuta. Dakle, ispitajmo slucaj Biljane Plavšic kao
da se radi o pravom sudu.
Šta je dovelo do toga da ona promeni mišljenje o svojoj krivici koju je pred Tribunalom najpre negirala?
Iznenadeni vešcu da je Biljana Plavšic priznala svoju krivicu za
šta je optužena od Tribunala, Srbi iz dijaspore, koji više od
nas u zemlji osecaju satanizaciju srpskog
naroda na Zapadu, su putem Interneta uputili njoj, javnosti i politickim faktorima
Jugoslavije i Republike Srpske nekoliko pitanja na sledeci nacin: Secamo se
Vase dobrovoljno donete, savesne, odluke da kao optuzena ucestvujete na Medjunarodnom
sudu u Hagu za zlocine u (SFR) Jugoslaviji radi pomoci u
utvrdjivanju istine o ucesnicima i dogadjajima. Secamo se Vaseg prvog istupanja
na tom Sudu, u Hagu, kome ste se obratili recima "Casni Sude". Potom
ste pod
zakletvom izjavili, i svojom cascu garantovali, da niste krivi po optuzbama
protiv Vas, tj. da niste odgovorni za ucinjene zlocine. Ovih dana saznajemo
preko video
snimka iznetog na Sudu u Hagu da ste u Beogradu, u atmosferi i ambijentu skrivenog,
od strane Suda u Hagu posebno cuvanog, lica, opovrgli svoju, pod zakletvom i
sacsu garantovanom, prvobitnu izjavu, odnosno da ste izjavili da ste odgovorni
za zlocine.
Postovana gospodjo Plavsic, nekadasnja predsednice Republike Srpske, mi Vas
najlepse molimo da javno, preko televizije i radija, na konferenciji za stampu,
u
Beogradu, izlozite sledece:
Je li tacno ono sto je na video snimku na Sudu u Hagu izlozeno kao Vasa dobrovoljno
i slobodno data izjava, a koja opovrgava Vasu raniju izjavu na Sudu u samom
Hagu? Koja je od te dve izjave tacna, istinita, koja iskazuje istinu? Ako je
ova poslednja izjava sa video snimka tacna, onda Vas molimo da objasnite za
koje ste zlocine i zasto odgovorni? Ako je ipak prvobitna Vasa izjava na Sudu
u samom Hagu istinit iskaz, onda Vas molimo da objasnite pod kojim ste okolnostima
dali izjavu prikazanu na video snimku na Sudu u Hagu.
Postovana gospodjo Plavsic, Vi dobro znate da je Srpski narod ulozio i svoju
Kraljevinu i generacije svoje najbolje dece ne samo da bi se on oslobodio i
ziveo u
slobodi, vec da bi se oslobodili i svi ostali jugoslovenski narodi, i da bi
svi zajedno ziveli u prijateljstvu. Vi znate da je Srpski narod trpeo previse
pod vlascu Josipa
Broza samo da bi se sacuvao mir. Vi znate da je Srpski narod u Bosni i Hercegovini
zeleo da nastavi da zivi u miru zajedno s ostalim jugoslovenskim narodima u
zajednickoj drzavi - Jugoslaviji, a ne da se iz nje izdvaja. Vi znate da se
on tako izjasnio na referendumu. Vi znate da su i u zemlji i u inostranstvu
postovani rezultati
referenduma svih drugih naroda (cak i Republika, a suprotno Ustavu SFRJ), i
da su omalovazili jedino referendume Srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i
Krajini. Vi znate da su po Ustavu SFRJ pravo na samoopredeljenje nije bilo dato
ni jednoj Republici. Vi znate da je S. R. Bosna i Hercegovina bila Republika
tri ravnopravna i konstitutivna naroda: Muslimanskog, Srpskog i Hrvatskog naroda.
Vi znate da je agresija naterala Srpski narod na opravdanu odbranu; agresija
koja je u Bosni i Hercegovini pocela muslimanskim ranjavanjem mladenaca i ubistvom
mladinog oca na njenoj svadbi u Sarajevu samo zato sto su ona, mlada, i mladozenja
bili Srpkinja i Srbin. Vi znate da se agresija nastavila upadom hrvatskih paravojnih
jedinica u Bosanski Brod gde su oni masakrirali Srbe ukljucujuci i gradonacelnika,
a da bi se sledeceg dana sjedinili s muslimanskim paravojnim jedinicima u srpskom
selu Sjekovcu gde su spalili stanovnistvo i selo. Vi znate da se agresija rasplamsavala
u zlocine klanja Srba oko Vlasenice i Bratunca. I mi to sve znamo.
Imamo ili smo imali i prijatelje i rodjake, imali jer su neki stradali kao nevine
zrtve.
Vi isto tako dobro znate iz tog vremena apel njegove svetosti srpskog patrijarha
Pavla svim Srbima da ne podlezu mrznji i da ne cine zlocine.
Vi ste bili Predsednica Republike Srpske. Vasa je moralna, materijalna, nacionalna
i sluzbena obaveza da javno, kao slobodna licnost, objasnite pre svega narodu
Republike Srpske, a potom i Srpskom narodu, kao i Muslimanskom i Hrvatskom narodu,
sta ste stvarno cinili i za sta ste Vi odgovorni u odnosu na optuzbe protiv
Vas iznete na pocetku sudjenja Vama na Sudu u Hagu.
Ako je Vasa izjava izneta na video snimku na Sudu u Hagu tacna i istinita, onda
Vas ponovo molimo i da objasnite Srpskom narodu zasto ste izneverili srpski
moral, dostojanstvo Srpskog naroda, njegovu humanost prema ostalim jugoslovenskim
narodima i zasto niste to izlozili prvo svom narodu u Republici Srpskoj? Zasto
ste onda izneverili poverenje i pocast koje Vam je narod Republike Srpske ukazao?
Ako je ipak Vas prvobitni iskaz na Sudu u samom Hagu tacan i istinit, onda Vas
jos jednom molimo, kao damu koja je prihvatila to poverenje i tu najvisu pocast
svog rodnog naroda, kao nekadasnju Predsednicu Republike Srpske, da javno izlozite
istinu o tome sta Vas je navelo da date iskaz prikazan na video snimku na Sudu
u Hagu kojim ste opovrgli svoj iskaz pod zakletvom i garantovan Vasom cascu.
Sudeci po njenom držanju na završnom procesu u Tribunalu, i po njenoj
besedi tom prilikom ovakvi i slicni apeli njoj, javnosti i relevantnim faktorima
u Srbiji i Republici Srpskoj nisu imali nikakvog efekta. Šta je razlog
da ona cak nije u svojoj besedi ni spomenula najosnovnije cinjenice, koje su,
kako se to kaže, poznate i
vrapcima na grani, koje bi istinski osvetlilo dogadaje u Bosni i Hercegovini
za koje se ona optužuje i za koje je on pred "casnim sudom" priznala
krivicu? Ali, evo te besede u celini; možda ona krije odgovor na ovo bitno
pitanje:
Gospodine Predsjedavajuci, gospodjo Tuziteljice, branioci - zahvaljujem se
sto ste mi pruzili priliku da danas govorim.
Prije skoro dvije godine dosla sam ovde kao optuzena za ucesce u zlocinima protiv
drugih ljudskih bica, pa cak i protiv covjecnosti. Dosla sam iz dva razloga:
da se suocim sa ovim optuzbama i da postedim moj narod - jer je bilo jasno da
bi oni platili cijenu bilo cijeg nedolaska. Do sada sam imala priliku da preispitam
ove optuzbe, i da ih, zajedno sa mojim braniocima, provjerim i procjenim. Sada
sam se uvjerila i prihvatam da su vise hiljada nevinih ljudi bili zrtve organizovanog
i sistematicnog djelovanja da se uklone Muslimani i Hrvati sa podrucja koje
su Srbi smatrali svojim. U to vrijeme, ja sam olako ubjedila samu sebe da je
ovo pitanje opstanka i samoodbrane. U stvari, i vise od toga - nase rukovodstvo,
ciji sam bila neophodan dio - vodilo je poduhvat koji je za zrtve imao nebrojene
nevine ljude. Objasnjenja samoodbrane i opstanka ne pruzaju opravdanje. Na kraju,
cak i nasi sunarodnici su rekli da smo u ovom ratu izgubili svoju plemenitost.
Postavljaju se ocigledna pitanja: ako je ova istina sada tako jasna, zasto je
ja nisam vidjela ranije; i - kako su nase rukovodstvo i oni koji su ga slijedili
mogli pociniti takva djela? Odgovor na oba pitanja je vjerujem - strepnja -
zaslepljujuca strepnja koja je dovela do opsesije, narocito za one od nas za
koje je Drugi vijetski rat ziva uspomena, da Srbi vise ne dopuste sebi da budu
zrtve. cineci ovo, mi u rukovodstvu smo prekršili najosnovniju duznost
svakog ljudskog bica - duznost da se uzdrzi i postuje dostojanstvo drugih. Bili
smo opredeljeni da ucinimo sve sto je neophodno da prevladamo. Iako sam vise
puta bila upoznata sa navodima o surovim i neljudskim postupcima protiv ne-Srba
- odbila sam da se sa time suocim, ili cak da ih provjerim. Ustvari, ja sam
se potpuno predala govorenju o nevinim srpskim
zrtvama ovoga rata. Ovaj svakodnevni rad potvrdio je moje uvjerenje da se borimo
za svoj opstanak, i da je u ovoj borbi medjunarodna zajednica nas neprijatelj.
I tako sam ja jednostavno poricala te navode, cak ih i neprovjeravajuci. Ostala
sam sigurna u mom uverenju da Srbi nisu sposobni da ucine nesto tako. U ovoj
opsesiji da vise nikada ne postanemo zrtve - dopustili smo sebi da postanemo
pocinioci.
Culi ste jucer, a i delimicno danas opsirno o patnjama koje su ovim prouzrokovane.
Ja prihvatam odgovornost za moj udeo u tome. Ova odgovornost je moja - i samo
moja. Ona se ne proteze na druge lidere i njihovo pravo da se brane. Ona se
zasigurno ne proteze na nas srpski narod, koji je vec platio visoku cijenu za
postupke naseg rukovodstva. Saznanje da sam odgovorna za takve ljudske patnje
i za kaljanje ugleda mog naroda, uvjek ce ostati dio mene.
Postoji pravda koja zahtijeva zivot za svaki nevini zivot, smrt za svaku gresnu
smrt. Za mene, naravno, nije moguce da odgovorim zahtijevima takve pravde. Ja
jedino mogu da uradim ono sto je u mojoj moci i da se nadam da ce to biti od
neke koristi - da spoznam istinu, da je kazem i da prihvatim odgovornost. Ovo
ce, ja se nadam, pomoci muslimanskim, hrvatskim i srpskim nevinim zrtvama da
ne postanu obuzeti gorcinom, koja cesto postaje mrznja, i koja je - na kraju
- samo-unistavajuca.
Sto se tice mog naroda - rekla sam danas nesto ovde o njegovom ugledu. Mislim
da je stoga bitno da pojasnim o cemu govorim. Danas u Beogradu, u centru
Beograda, stoji pod kupolom jedna crkva, još uvijek u izgradnji, a izgradnja
je pocela davne 1935. godine. Nas narod je istrajao u izgradnji ove crkve, posvecene
covjeku, koji je - vise nego iko drugi - ugradjen u bice srpskog naroda, a to
je Sveti Sava. Put koji je on slijedio bio je obiljezen samo-zdrzanjem i postovanjem
prema svima. Veliki diplomata, koji je stekao ugled u svom narodu i u svjetu
koji ga okruzuje, covjek ciji je karakter duboko usadjen u srpski narod. Put
i primjer Svetog Save su slijedile velike srpske vodje, cak i u danasnjem vremenu,
istrajno pokazujuci plemenitost i dostojanstvo cak i u najtezim okolnostima.
Dovoljno je samo pomenuti Vladiku Artemija Radosavljevica, koji je i dan danas
glas vapijuceg za pravdu, u onome sto je za Srbe postalo - pustinja Kosovo.
Na nesrecu, nase
rukovodstvo, ukljucujuci mene, napustilo je ovaj put tokom poslednjeg rata.
Vjerujem da Vam je jasno da sam se ja razisla sa tim liderima - premda prekasno.
Ipak, to rukovodstvo bestidno nastavlja da trazi odanost i podrsku naseg naroda.
To se cini izazivanjem straha, govorenjem poluistina kako bi se ubedio nas narod
da je svijet protiv nas. Ali, plodovi njihovog rada - tog rukovodstva - su jasni:
grobovi, izbeglice, izolacija i ogorcenje prema cijelom svjetu, koji nas je
odbacio upravo zbog tih lidera. Neki su me upozoravali da ovo nije ni vrijeme
ni mjesto da se kaze ova istina - da bi trebalo sacekati dok ostali takodje
prihvate odgovornost za njihova djela.
Ali, ja verujem da ne postoji mjesto ni vrijeme na kome je neprikladno reci
istinu. Ja vjerujem da mi moramo da uredimo našu kucu - ostali ce morati
da preispitaju
sebe i svoje postupke. Mi moramo da zivimo u ovom svjetu, a ne u pecini. Ali,
dokle god zadrzimo nas identitet i nas karakter - nemamo se cega bojati. Sto
se tice mene - clanovi ovog sudskog vijeca su oni kojima je data odgovornost
da sude. Vi se morate truditi da u svojoj presudi nadjete bilo kakvu pravdu
koju ovaj svijet moze da ponudi - ne samo za mene, nego i za nevine zrtve ovog
rata. Ja cu, medjutim, uputiti jedan apel ovom Tribunalu - sudijama, tuziocima,
istraziteljima - uradite sve sto je u vašoj moci da pruzite pravdu za sve
strane. Cineci to, mozda cete biti u mogucnosti da ostvarite misiju zbog koje
ovaj Sud postoji. Hvala Vam.
Ono što pada u oci ne samo iz ove izjave nego i iz citavog procesa pred
Tribunalom (gledao sam televizijski prenos pažljivo) jeste cinjenica da
ni ona, ni tužioci, ni njeni branioci, pa ni clanovi sudijskog veca Tribunala
nisu ni spomenuli da je Bosna i Hercegovina bila republika u Jugoslaviji, niti
je u tom kontekstu ijednom
spomenuta rec "Jugoslavija". Takode, nije postavljeno bitno pitanje,
pitanje svih pitanja: ko je izazvao rat u Bosni i Hercegovini, ko je odgovaran
za to!? Jer,
svakome normalne pameti je jasno da su ratni zlocini na bojnom polu - ili kako
to pravnici kažu in bello - samo posledica rata, i to - istorija to nepobitno
pokazuje -
svakog rata. Da ne idemo dalje u istoriju ratova i ratovanja zadržimo se
samo na Drugom svetskom ratu. Nisu samo Nemci i njihovi sateliti - medu kojima
su
najrevnosniji bili upravo Hrvati i muslimani u takozvanoj Nezavisnoj Državi
Hrvatskoj u koju je Bosna bila ukljucena - pocinili ratne zlocine u tom ratu
nego i saveznici.
Drezden i Hirošima su samo primeri. I jedna i druga strana u tom ratu pocinili
su nebrojene zlocine. U sjajnom filmu Nirnberški proces (sa Spenserom Trsijem
i
Marlenom Ditrih), nakon što je tužilac prikazao stravicne scene snimljene
prilikom oslobadanja nekih nemackih koncetracionih logora, branilac grupe optuženih
nacistickih funkcionera (koga igra naprosto fascinirajuci Maksimilijan Šel)
sav van sebe veli tužiocu i sudskom vecu: "Najenergicnije protestujem
protiv ovakvog postupka tužioca, ponavljam i ponavljam: najenergicnije
protestujem!!. I ja bih mogao, zar ne, da vam prikažem film o Hirošimi!!".
FAKTOGRAFSKA STRANA RATA U BOSNI I HERCEGOVINI
Dakle, upravo zaprepašcuje cinjenica da ni Biljana Plavšic - osim
jedne male više usputne reference na Drugi svetski rat - ni odbrana, ni
tužilaštvo ni sudsko vece nisu se zainteresovali za okolnosti koje
su dovele do stravicnih zlocina u Bosni i Hercegovini koje su cinile besumnje
sve zaracene strane. Ne mislim pri tome na okolnosti "od Kulina bana"
nego na one okolnosti koje su neposredno izazvale taj rat a time i ratne zlocine.
To je tim cudnije što je rec o okolnostima ne samo koje Biljana Plavšic
dobro zna nego ih verovatno znaju i svi ostali koji su bili u sudnici Tribunala.
Ipak, ona je najodgovornija što o tim okolnostima nije govorila; ona je
bila dužna da o tome govori i zbog svog naroda i zbog istine. Ocigledno,
ona je sve to podredila nekim svojim licnim interesima o kojima se dogovorila
sa Karlom del Ponte (4). Prvi gaulajter Bosne i Hercegovine posle Dejtona, Švedanin
Karl Bilt, pojavivši se kao svedok u postupku protiv Plavšiceve, priznaje
da, prihvatajuci se te dužnosti, nije ništa znao o tome šta u
BiH znaci 1941. godina. Jedan priglupi Švedanin može to sebi da dozvoli,
ali kako to može da smetne s uma Biljana Plavšic koja i licno može
da pamti te dogadaje u kojima su Hrvati i muslimani u njenoj Bosni pocinili
nad njenim narodom takve zlocine kojima po okrutnosti i monstruoznosti jedva
da ima ravnih u ljudskoj istoriji?
Ovo nije mesto da se ide u daleku i dalju istoriju Bosne i Hercegovine. Spomenimo
samo one okolnosti i dogadaje koji su direktno izazvali rat u Bosni i Hercegovini,
a koje okolnosti i dogadaji su sigurno dobro poznati Biljani Plavšic, a
nije ih ni spomenula na procesu.
Dakle, muslimanski i hrvatski celnici, protivno volju srpskih predstavnika,
se odlucuju na protivustavno otcepljenje Bosne i Hercegovine od SFR Jugoslavije.
Dana 15. oktobra 1991. poslanici SDA (muslimani) i HDZ (Hrvati) usvajaju, protivno
Ustavu SFRJ i Ustavu BiH, "Memorandum o suverenitetu Bosne i
Hercegovine". Na podsticaj i direktan poziv EZ zlikovaca i krvoloka i,
naravno, glavnog šerifa u Vašingtonu. Na tzv. mirovnoj konferenciji
o Jugoslaviji u Hagu engleski aristokrata lord Karington, u ime EZ, 18. oktobra
1991. predložio plan "za rešenje jugoslovenske krize" koji
su svodio na to da sve jugoslovenske federalne jedinice postanu nezavisne države
i da se u tom svojstvu medunarodno priznaju, to jest da se Jugoslavija rasturi
i izbriše sa politicke mape sveta!! Taj i takav necuveni akt u medunarodnim
odnosima su prihvatile Hrvatska, Slovenija, Makedonija i, naravno muslimansko-hrvatski
celnici Bosne i Hercegovine. Kao odgovor na ovakav tok stvari Srbi u Bosni i
Hercegovini 25. oktobra 1991. se samoorganizuju i osnivaju Skupštinu srpskog
naroda u Bosni i Hercegovini sa porukom da oni, naravno, ne žele iz Jugoslavije;
muslimani i Hrvati ih ne mogu protiv njihove volje izvesti iz Jugoslaije. U
poništavanju Jugoslije kao države Evropska zajednica ide do kraja:
u noci 16/17
decembra donosi odluku - pod pritiskom Hansa Ditriha Genšera, to jest Nemacke
- jugoslovenske republike koje žele nezavisnost podnesu u roku od
osam dana zahteve koje ce zatim biti priznate za nezavisne države!! U datom
im roku to cine Hrvatska, Slovenija, Makedonija i Bosna i Hercegovina. Kao
odgovor na to Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini usvaja rezoluciju
o stvaranju Srpske Republike u okviru Jugoslavije. Muslimanski i hrvatski secesionisticki
celnici u Bosni i Hercegovini, valjda da bi dali nekakav vid legalnosti svojim
zlocinima organizuju referendum (3.mart 1992) o otcepljenju BiH od Jugoslavije
i stvaranju "nezavisne" BiH na kome, naravno, Srbi nisu ucestvovali.
Kao i prethodne secesionisticke odluke o secesiji donete bez predstavnika kontitutivnog
srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i taj referendum je bio protivustavan i
po jugoslovenskom i po bosansko-hercegovackom ustavu.
Unatoc svemu tome, predstavnici srpskog naroda u Bosni i Hercegovini cine sve
što mogu da bi se izbegao oružani sukob. 17. marta 1992. na sastanku
predstavnika tri naroda u Sarajevu srpski predstavnici pristaju na Deklaraciju
o principima novog ustavnog uredenja Bosne i Hercegovine (kao nezavisne države),
poznatu pod nazivom "Kutiljerov plan",iako za to nisu imali mandat
svoga naroda koji se prethodno nedvosmisleno izjasnio da ostaje u Jugoslaviji
i da niko
nema prava da ga iz nje izvede protiv njegove volje. Medutim, americki ambasador
u SFRJ Voren Zimerman hitno leti u Sarajevo i nagovara (prisiljava) Aliju
Izetbegovica da puvuce svoj potpis sa dogovora, što ovaj to i cini. U to
vreme vršilac dužnosti šefa Stejt Departmenta bio je Lorens Igelberger.
Znaci, iskljuceno je da je to Zimerman ucinio na svoju ruku, vec po instrukcijama
svoga šefa Iglbergera. Treba ovde podsetiti da su i jedan i drugi, i Zimerman
i Iglberger, bili ne samo ambasadori SAD u Beogradu, nego i, prethodno, dugogodišnju
dipolamti tu u americkoj ambasadi, i da su vrlo dobro znali da ce miniranjem
Kutiljerovog plana rat u Bosni i Hercegovini planuti. Unatoc tome, ili baš
zbog toga, oni su ucinili to što su ucinili!
Možda sve ovo svima onima u "sudnici" Tribunala i nije poznato,
ali Biljani Plavšic svakako jeste jer je bila ne samo svedok nego i akter
u tim dogadanima. Ocigledno, iz nekih svojih licnih interesa izdala je ne samo
svoj narod nego i istinu i svako ljudsko elementarno dostojanstvo.
RAT U BOSNI I HERCEGOVINI I MEÐUNARODNO PRAVO
Cak i oni medunarodni pravnici i politicari koji tvrde da Savet bezbednosti
nije povredio Povelju UN time što je osnovao "Medunarodni krivicni
tribunal za sudenje
pociniocima teških povreda medunarodnog humanitarnog prava na prostoru
bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine - kako glasi puno ime ove
neverovatne institucije
- morali bi bar da postave pitanje: da li clanovi 2-5 Statuta Tribunala zaista
predstavljaju savremeno pozitivno medunarodno pravo? Cak da Savet bezbednosti
i ima pravo po povelji da osniva medunarodne krivicne sudove, sigurno je da
on nema niti može imati medunarodnu zakonodavnu nadležnost, to jest
propisivati medunarodna krivicna dela. A on je to ucnio Statutom Tribunala.
Krivicna dela nabrojana i formulisana u clanovima 2, 3, 4, i 5 (teške povrede
Ženevskih konvencija, ratni zlocini, genocid i zlocini protiv covecnosti)
jesu naravno medunarodna krivicna dela, ali ne onakva kako ih je formulisao
Savet bezbednosti, vec onako kako ih fomuliše savremeno medunarodno pravo.
I ne samo to. Sva ta medunarodna krivicna dela su operativna samo preko svojih
nacionalnih zakonodavstava, a ne direktno. Na primer, kada je rec o teškim
povredama Ženevskih konvencija, u njima je propisano da se države
obavezuju da ce te povrede uneti u svoje zakonodavstvo, što su gotovo sve
države i ucinile, a medu prvima i Jugoslavija. To isto važi i za sva
ostala krivicna dela pobrojana u Statutu Tribunala, ukljucujuci i genocid, jer
se u Konvenciji o genocidu to izricito veli: "Strane ugovornice se obavezuju
da ce, u skladu sa svojim važecim ustavima, preduzeti zakonske mere neophodne
da se obezbedi primena odredaba ove Konvencije, a narocito da ce propisati efikasne
krivicne sankcije koje ce biti primenjene prema licima odgovornim za genocid".
Ovakvo rešenje je potpuno logicno kada se ima u vidu da Konvencija o genocidu
ne propisuje kaznu.
Ako sve ovo nekome nije jasno koliko je Savet bezbednosti prekoracio svoja ovlaštenja
koja ima na osnovu Povelje UN trebalo bi da mu bude jasno kada procita u Statutu
Tribunala clan 24 kojim Savet bezbednosti propisuje kaznu doživotnog zatvora!!
Gotovo jedini medunarodni zlocin koji postoji neovisno od nacinalnih zakonodavstava
(pored piraterije na moru i još nekih) jeste izazivanje i zapocinjanje
agresivnog rata za šta su sudili i Nirnberški i Tokijski tribunali
za pocinjenje tog zlocina u Drugom svetskom ratu od strane nemackih i japanskih
vlastodržaca. Ali, upravo tog zlocina - verovali ili ne - nema u Statutu
Tribunala!! Naravno da to nije slucajno. Kreatori Tribunala i autori njegovog
statuta imali su jasnu ideju: spreciti pod svaku cenu da Tribunal sudi onima
koji su izazvali rat u Jugoslaviji. A to su secesionisticki lideri u Jugoslaviji
i njihovi inostrani pokrovitelji, pomagaci i naredbodavci. Osim toga, ocigledno
je vec tada, u vreme pisanja statuta i kreiranja Tribunala, bila anticipirana
agresija NATO pakta na Jugoslaviju, pa ga je trebalo tako napisati da ni u ttom
slucaju Tribuna ne bude nadlažana da sudi krivcima!! Samo moralne nakaze
i poremeceni umovi su mogli da smisle, skroje i usvoje ovakva rešenja na
kraju dvadesetog veka.
Biljana Plavšic priznala je da je kriva za krivicno delo "progona"
i bice joj izrecena kazna - po zhatevu tužilaštva Tribunala od 15
do 25 godina zatvora, a po zahtevu odbrane "ne više od 8 godina".
U Statutu Tribunala takvog krivicnog dela nema! Postoji "Deportacija",
pa se verovatno to odnosi na nju i njeno priznanje krivice, ali u krivicnom
pravu nisu dozvoljene analogije vec precizno formulisana krivicna dela. U Statutu
se ni na koji nacin ne navodi šta se, ustvari, pod "deportacijom"
(engleski originalni tekst je "deportation") podrazumeva, odnosno
- kako bi to pravnici rekli - šta ustvari cini bice ovog krivicnog dela.
Dakle, "sudije" Tribunala su slobodne šta ce subsumirati pod
taj pojam. Deportacija ne mora nužno da znaci krivicno delo. Ako se ona
cini iz humanih razloga - na primer da bi se uklonilo stanovništvo sa bojišta
ili da bi se izvršila dobrovoljna razmena stanovništva da bi se u
gradanskom ratu sprecili masakri - sigurno da to nije krivicno delo.
Niko naravno ne porice da je bilo - na svim stranama u sukobu u Bosni - i one
drukcije deportacije koja cini krivicno delo. Ali u Bosni, nakon onoga što
su muslimani i Hrvati tamo ucinili Srbima u periodu 1941-45 i razbijanjem Jugoslavije
1991-1992, jedino trajno i racionalno rešenje da bi se na tom delu Evrope
zaista održao mir i stabilnost razdvajanje je jedino pravo rešenje.
Nama nikakve sumnje da su Grcka i Turska ucinile pametnu stvara kada su posle
Prvog svetskog rata izvršile veliku razmenu stanovništva. Ni na koji
nacin ne pravdam bilo koga ko je pri tome cinio bilo koji zlocin, ali razdvajanje
je, ponavljam, jedino racionalno rešenje za Bosnu. Kakav
Dejton, kakvi bakraci! (5) U tom smislu, ono što je na procesu pricao Aleks
Borejn, Južnoafrikanac, koji blage veze nema o Bosni, su ciste obmane i
gluposti. Istina i pomirenje su naravno nešto do cega se mora doci, ali
ne na nacin kako je taj covek tamo pricao.
Dr Milan Tepavac
Fusnote:
(1) Puni i zvanicni naziv ove institucije je "Medunarodni krivicni tribunal
za sudenje pociniocima teških povreda medjunarpdnog humanitarnog prava
na teritoriji bivše
Jugoslavije od 1. januara 1991. godine". U tekstu skraceno cemo ga zvati
MKTJ, ili jenostavno Tribunal, bez navodnika, iako ga smatram nelegalnom i nelegitimnom
institucijom.
(2) U vreme kreiranja te institucije ona je bila americki ambasador u UN. Ta
žena je deo svog detinjstva i mladosti provela u Beogradu pošto je
bila cerka ambasadora Cehoslovacke u Beogradu odmah posle Drugog svetskog rata.
Kao agent SAD i izdajnik svoje zemlje on je pobegao je u SAD.- Deca ambasadora
obicno postaju doživotni prijatelji zemlje u kojoj su odrastali, školovali
se, sticali prijateljstva. Iz nekih razloga ona je zamrzila Srbe. U vreme agresije
NATO pakta na Jugoslaviju, do koje je došlo i njenim zalaganjem, protiv
nje je nastao ubitacni grafit na zidovima razorenih zgrada Beograda: "Volim
Olbrajtovu kao koka-kolu: hladnu i na stolu".
(3) Kako se država brani i kako se mora braniti može da se navede
mnogo primera, Ali, za ovu priliku evo primera iz današnjih novina (beogradski
dnevnik Politika od 20.12.2002) povodom nekih pokušaja da se Teksas otcepi
od SAD:
U Americi sa federacijom nema šale. Ko samo pomisli da okrnji, naruši
interese zajednice 50 sjedinjenih država - zažalice što se rodio.
Vec šest godina to upozorenje razglašava sudski dosije: "Separatisti
iz Teksasa". Ova opomena trajace sve do 2118. godine. Apsurd, ali zapecacen
u federalnom sudu u Dalasu. Separatista Ricard Mek Laren, koji je 1995. proglasio
"Nezavisnu Republiku Teksas", na tri uzastopna procesa osuden je ukupno
na 121 godinu zatvora. "Nezavisnost Teksasa" nije
proklamovana na skupštini separatisticke, independisticke ili suverenisticke
stranke - mada je poneki tako titulisani zagovornik iz dalekih krajeva dolazio
u posetu
Vašingtonu - jer takve stranke u Americi nema, nego je obznanjen na skupu
dvadesetak teksaskih secesionista na zabacenoj farmi blizu Fort Dejvisa. Voda
separatista Ricard Mek Laren (47) svoje istomišljenike okupio je u samozvanoj
"ambasadi", smeštenoj isprva u baraci dobrovoljne vatrogasne
cete, a zatim u
napuštenom tramvajskom vagonu. Na rancu od 17 hektara kraj gradica Kuero
smešten je "privremeni Kapitol", zborno mesto separatista. "Državni
sekretar" Bernar
Grover tu je video "sigurno mesto za prijeme i susrete sa stranim zvanicnicima
i diplomatama", predvideno je da prvi prekomorski konzulat separatistickog
Teksasa
bude otvoren u Barseloni. Planirana je i avionska pista, kao i carinska i trgovinska
zona "Republike Teksas". Mala grupa separatista agitovala je za medunarodno
priznanje "nezavisne Republike Teksas", za priznavanje teksaske "nacije".
Separatisti iz Teksasa nisu uveli sopstveni novac niti preuzeli neciju stranu
valutu
(nemacka marka je u to vreme uvedena kao platežno sredstvo u Crnoj Gori),
vec su štampali teskaske novcane cekove u milionskoj vrednosti, zasnovane
na
"poverenju naroda Teksasa". Utopiju su prekinuli vatreni okršaji.
U prolece 1997. dok su Klintonove finansijske i seksualne afere potkopavale
Belu kucu, milicija
separatisticke "Republike Teksas" je 27. aprila objavila "rat"
vlastima SAD, kao odgovor policiji koja je uhapsila jednog separatistu pošto
su odmetnici odveli tri civila
kao taoce i proglasili ih za "ratne zarobljenike". Stotinak policajaca
je opkolilo naoružane separatiste, gradic Ford Dejvis se pretvorio u poprište
sukoba. Iz susednih
regiona pristiglo je više stotina policajaca, brzo su savladali buntovnike,
sedmoricu odmah uhapsili. Voda separatista Ricard Mek Laren je tražio da
OUN posreduje, da
spasava "opkoljenu naciju" i pretio je da ce se boriti do smrti. Policija
kaže da je bilo dvadesetak aktivnih separatista, sa 800 simpatizera iz
okoline. Posle sedam
dana Mek Laren se predao bez borbe, sudenje se odužilo tri godine. Voda
separatista se poziva na to da je Teksas - prvobitna indijanska prerija, zatim
kolonija
španskih konkvistadora, potom deo Meksika, posle bitke kod Alamoa postao
priznata nezavisna država od 1836. do 1845. godine. Doseljenici iz SAD
su brzo
preplavili Teksas i referendumom koji mnogi osporavaju pripojili ga Uniji SAD.
Trecina Teksašana ima maternji jezik španski, svaki deveti je crnac.
Cuvari federacije su
nepokornom separatisti Mek Larenu uzvratili serijom sudskih procesa. Optužen
je da je oštetio federalnu kasu prodajom cekova bez pokrica, u ime "suverene
Republike Teksas". Ali Teksas, druga po velicini država u federaciji,
prostranija od Francuske, sa 20 miliona stanovnika, bogata naftom, zavicaj Ajzenhauera,
Džordža
Buša, Lindona Džonsona - ne sme da ode iz federacije. Najpre je Mek
Laren osuden na 99 godina tamnicenja u državnom zatvoru - zbog ucešca
u kidnapovanju i
opiranju federalnoj policiji. Zbog novcanih mahinacija osuden je, pored toga,
na 12,5 godina zatvora u federalnoj kaznionici. Oblasni sud u Midlendu osudio
ga je na još
deset godina zatvora zbog posedovanja vatrenog oružja i planiranog otcepljenja
Teksasa. Ukupno: - 121 godina zatvora. To je skoro polovina vremena koliko postoje
SAD kao država. Šestorica saucesnika u separatistickom poduhvatu osudeni
su na po pet godina zatvora. Žena jednog separatiste, Karen Paulson, osudena
je na 50
meseci zatvora. Utopijski poduhvat šake separatista da okrnje americku
federaciju i odvoje teritorije od 683.000 km2 (46 puta vecu od Crne Gore) u
"nezavisnu
Republiku Teksas" kažnjen je sa ukupno 155 godina robije. Za separatiste
u Teksasu javnost u SAD obaveštena je šturo, samo uzgred: zanesenjaci,
nikogovici iz
prerije. Da bi docekao da mu isteknu sve tri kazne, utopista i separatista Mek
Laren morao bi da doživi 168 godina života. Nadam se da ce ovaj tekst
iz svoje Politike procitati svi clanovi Komisije za izradu Ustavne povelje,
kao i svi oni koji su se uhvatili državnih poslova, a pojma nemaju šta
znaci rec DRŽAVA.
(4) Videti tajni sporazume Plavšiceve sa del Ponteovom od 14.septembra
2002. obelodanjen u Tribunalu 16. decembra. Taj sporazum je interesantan i može
da se vidi
na veb sajtu http://www.tiker.co.yu/vesti.htm
i na sajtu Tribunala (www.un.org/icty )
(5) Kako je stvorena Republika Bosna i Hercegovina kao federalna jedinica Jugoslavije
u ognju Drugog svetskog rata, koja je egzistirala i divno se razvijala sve do
pojave Alije Izetbegovcica na politickoj sceni i njegove Islamske deklaracije
i "dolaska demokratije" u obliku njegove partije SDA, govori nam Milovan
Djilas, jedan od aktera njenog stvaranja, u svom rekao bih najboljem delu koje
je napisao, Wartime, str. 356:
"The party had held the view that Bosnia and Hercegovina should have autonomous status, rather than become republic. This plan implied autonomy under the Republic of Serbia. However, the war had turned Bosnia into a bettleground between feuding Ustashi and Chetniks, as well as a base and haven for the Partisans. Autonomy under either Serbia or Croatia would have encoraged furter strife and deprived the Moslems of their individuality. The Bosnian leadership too, like every authority that grows out of uprising, insised on their own state, and later even on their own historical outlet to the sea. But the republican status of Bosnia and Hercegovina was not decided at that time, or during the session of AVNOJ. It was decided in early January 1944 at a meeting during a march, after the retreat from Jajce. Rankovic reported that the Bosnian leadership proposed a republic, Tito agreed, and so did all the rest of us, as if this were something acceptable on the face of it".
I tako su jedan polupismeni austrougarski podnarednik i mala grupica fanaticnih
komunista napravili za Bosnu daleko racionalnije rešenje od onoga koje
je napravila
Imperija u Dejtonu. Zašto? Pa, jednostavno zato što su, unatoc svim
ideološkim i politickim ogranicenjima, bili ljudi sa ovoga tla i lišeni
imperijalne želje da vladaju
svetom.