Ključno u nirnberškoj optužnici protiv nacističkih zločinaca je bilo kažnjavanje krivih za zločine protiv mira, to jest planiranje i vođenje agresorskih ratova kao vrhunskih zločina po osnovu međunarodnog prava, iz kojih proizlaze svi drugi ratni zločini, ili zločini protiv međunarodnog humanitarnog prava, kako se to danas govori.

Za razliku od nirnberškog (pa i tokijskog) tribunala, takozvani haški tribunal uopšte nije nadležan za krivična dela protiv mira, kao što su spoljna ili unutrašnja agresija, već samo za ona krivična dela koja se čine tokom rata, na bojnom polju, odnosno kako to pravnici kažu za dela in bello.

Ovakvo činjenično stanje nameće svakom čoveku normalne pameti neizbežno pitanje: zašto su se autori haškog tribunala opredelili za ovakvo rešenje? Ovo pitanje je tim prirodnije što se često u javnosti, pa i od samih kreatora haškog tribunala, poziva na Nirnberg i Tokio kao na uzore i presedane. Jedini mogući logičan odgovor jeste: ovakvom rešenju se pribeglo namerno i svesno, da bi se onemogućio krivični postupak protiv pravih krivaca za tragediju Jugoslavije i njenih naroda, pre svih naravno srpskog naroda, to jest onih koji su isplanirali, organizovali, podsticali, finansirali i izveli nasilno komadanje Jugoslavije. Drugi bi razlog mogao biti da je u vreme kada je stvaran haški tribunal, znači 1992/93. godine, već bio anticipiran agresivni rat NATO-a protiv Jugoslavije, pa, da bi se krivci zaštitili od bilo kakve odgovornosti, bilo je potrebno statutom tribunala isključiti njegovu nadležnost u pogledu agresije! Možemo se mi ljutiti koliko hoćemo na Karlu del Ponte što odbija da protiv NATO-a, odnosno država članica te alijanse koje su učestvovale u agresiji podigne optužnicu, ali ona je formalno u pravu, jer joj statut tribunala, vidimo, to onemogućava, čak i da ona to lično želi.