Branko Dragaš: USTANI! Buna je počela!

Buna

 

Autor Branko Dragaš

Saturday, 06 February 2010

Narod je ostavljen sam i nije mu preostalo ništa drugo nego da se pobuni. Nije mogao više da trpi zulum režima. Nema budućnosti sa ovim političarima. Svuda se širi apatija i beznađe. Jedino što je izvesno jesu mesečni troškovi koji dolaze sve brže i koji postaju sve veći. Jedino što je sigurno je smrt u bedi i razočaranju. Između života i smrti narod je izabrao pobunu, protest i pokušaj da se odbrani ugroženi život. Svakoga dana na stotine gladnih i nezaposlenih radnika štrajkuju u Srbiji. Buna je krenula sa juga gde je siromaštvo najveće. Radnicima se pridružuju svi građani koji ne mogu da prežive šok-terapiju tržišnih talibana. Došlo je do granice izdržljivosti i više nemamo kuda. Jedini način da se nešto promeni jeste pobuna. Jedini način da se nešto uradi je da svi građani Srbije koji loše žive i koji su prevareni nakon petooktobarske kontrarevolucije izađu na ulice. Kada zataje sve demokratske institucije, ostaje nam jedino - ulica. Ulica kao izvorni oblik demokratije. Ulica kao demokratsko mesto za izražavanje volje naroda. Oni koji su sa ulice došli na vlast moraju biti srušeni velikim, narodnim i građanskim protestima na ulicama. Nije nam prvi put da sve počinjemo sa ulice. Kada su naši nesretni sunarodnici sa Kosova, silovani i proterani, dolazili u Beograd da traže zaštitu, podržali smo ih samo mi građani na ulicama. Kada je Despot izveo tenkove na ulice Beograda, pokazao je samo svoju nemoć i okrutnost. I današnji vlastodršci pokazuju svoju nemoć donoseći, kakve li ironije, na telefonskoj sednici Vlade, novu Uredbu o štrajkovima i protestima. Namera im je da siromašnu i poniženu policiju gurnu u obračun sa svojim narodom. Namera im je da nas zastraše i da mi podvijemo glavu pred pendrecima režima Borisa Tadića. Ali, to neće proći. Uprkos njihovom preziru prema našem narodu, uprkos njihovom verovanju da je to podanički narod, stoka, rajetina i marva, srpski narod će dokazati svu svoju istorijsku zrelost i hrabrost u obračunu sa okupatorskim režimom, koji radi za interese stranih obaveštajnih službi i za intrerese stranih vlada. Osobina našeg naroda je da može neshvatljivo dugo da trpi torturu tirana na vlasti, ali da ima hrabrosti da se pobuni i da skine tiraniju u opštenarodnom ustanku za svoju slobodu. Danas nam treba sloboda. Niko nam nikada kroz istoriju nije doneo slobodu, već smo  morali sami da se izborimo za nju. Nemamo ni danas velikog izbora. Sami moramo da pokažemo svu našu istorijsku zrelost za smenu režima koji uništava Srbiju. Danas je to mnogo teže uraditi nego, recimo, u vreme kada smo rušili Despota. Današnji režim je podliji i perfidniji, nego što je to bio režim Despota. Danas nemamo nikakve finansijske pomoći iz inostranstva za rušenje režima, kao što je preplaćena opozicija dobila 70 miliona dolara da se angažuje u obaranju despotije. To je za njih bio unosan biznis, dok je za većinu nas bilo pitanje ljudskog dostojanstva i časti. Nekadašnja opozicija je preko noći profitirala, dok su izgubili građani koji su očekivali da se stvori novo društvo. Novoga društva nema. Sve je ostalo u okvirima totalitarnog režima, samo današnji vlastodršci imaju podršku briselske birokratije. Briselsku birokratiju ne zanima šta se stvarno dešava u Srbiji, nju samo interesuje da njeni operativci na vlasti sprovode ispunjene i preuzete obaveze. To što je takva neoliberalna politika uništila svetske finansije i svet gurnula u najdublju i najtežu krizu, koja se tek produbljava i otvara, to briselsku i vašingtonsku birokratiju ne zanima. Važno je da oni štampaju dolare i evre bez pokrića, da ih ubacuju u bankrotirane banke, da njihovi bankari nastavljaju da otimaju ogromne bonuse i da deo ukradenog novca prebacuju birokratama da nastave da štampaju novac bez pokrića.To je potpuni krah savremenog kapitalizma. To je nagoveštaj nove kataklizme koja se sprema čovečanstvu. Oni koji izmišljaju svinjski grip da bi plasirali svoje vakcine, sutra će biti spremni da svim sredstvima brane svoje privilegije i svoju totalitarnu vlast. Na to su spremni i tržišni talibani u Srbiji. Rado bi oni napustili vlast, kada bi im neko garantovao da će oteto bogatstvo od naroda da ostane kod njih, da ih niko neće dirati i da će moći da se posvete uživanju u bogatom životu. Ali u Srbiji to nije tako. Kada se osvrnete na istoriju našeg naroda, onda vidite da je mnogo tragičnih sudbina onih koji su vladali ovim narodom. Uzmite samo poslednjih dvadeset godina i videćete kako su završavali srpski vlastodršci. I zato je važno da buna naroda bude iz same biti našeg naroda. Važno je da buna naroda bude iz njegovih istorijskih korena. Zato moramo sami da izrodimo jedan građanski pokret za promenu politike u Srbiji. Moramo promeniti politiku, jer promena političara u okviru istog totalitarnog sistema neće doneti demokratiju i slobodu građanima. Promena politike je jedino moguća ukoliko obnovimo MORAL. Nema nove politike bez novog morala. Nema nove politike bez novih ljudi koji će se baviti politikom. Ljudi koji će to raditi neko vreme i koji će se, kada završe svoje javno delovanje, vratiti svojim zanimanjima. Nema politike ako nije u interesu države i svih njenih građana. Zato podržavam ovu pobunu naroda i pozivam sve građane na građansku neposlušnost. Neka izađu svi nezaposleni, otpušteni, opljačkani, poniženi i osiromašeni građani na ulice Srbije i neka blokiraju sve puteve i državne institucije. Neka milioni ljudi na ulicama provere snagu Uredbe o zabrani štrajka i javnog okupljanja. Neka policijski sindikati organizuju svoje kolege da se pridruže svome narodu u pobuni i neka se jednom zauvek uništi totalitarni režim u Srbiji. To je, gospodo drugovi, građani i narode, jedini način da prekinemo ovu agoniju. To je jedini način da prestanemo da tonemo u propast i da zaustavimo naše nacionalno ponižavanje i nestajanje. To je jedini način da spasemo našu državu. Mi druge, rezervne države nemamo. Bolje je da u jednom danu svi ustanemo i oduvamo nametnuti režim diletanata i prevaranata na vlasti, nego da se mučimo i propadamo godinama. To je brži i jednostavniji način. Nema žrtava. Nema sukoba. Dovoljno je da po svim gradovima i selima Srbije milioni građana izađu u protestnu šetnju. Ne trebaju nam vođe i lideri. Ne trebaju nam stručnjaci za marketing i kampanje. Ne trebaju nam bilbordi i zakupljeni termini. Treba nam iskonska snaga naroda koji brani svoje istorijsko dostojanstvo. Koji brani živote svoje porodice. Treba nam samo nekoliko sati protesta da ovi na vlasti pobegnu iz zemlje i da nas ostave, kako nas je u istoriji uvek ostavljao politički ološ, da sami uređujemo svoju državu i narod. To nam treba. Samo nekoliko sati huka sa ulice, jer se jedino toga plaše ti mekušci na vlasti... Samo nekoliko sati da nastavimo tamo gde smo Petog oktobra stali. Tačno tamo gde su nas prevarili i sklopili savez sa tajkunima i kriminalcima. Ovoga puta nas niko neće više moći da prevari. Ovoga puta nema više tajnih pregovora i nagodbi. Ovog puta će Javni servis biti otvoren za sve one predstavnike građana koji imaju konkretne predloge i ideje kako da se izbavimo iz sadašnje nevolje. Raspisaće se vanredni parlamentarni izbori i otvoriti mediji za sve one koji su bili zabranjeni i proterani iz javnosti. Nova vlast će raditi u interesu države i građana. Založiće svoju ličnu imovinu da bi ostvarili svoja obećanja. Ukoliko ne uspeju, menjaćemo ih svake godine. Uzimaćemo im imovinu, umesto oni da uzimaju nama. Politika će biti javno dobro. U njoj će raditi pošteni, radni i stručni ljudi. Premijer i njegova vlada će raditi za jedan evro godišnje i imaće bonus na kraju godine od visine podignutog bruto društvenog proizvoda. U Donjem domu Skupštine će biti 78 poslanika. U Senatu Skupštine će biti 30 senatora. Poslanici će raditi za prosečnu platu. Senatori neće imati nikavu platu. Proglasiće se bankrot državnih finansija i uvesti reorganizacija u svim državnim službama. Smanjiće se svi porezi, prirezi, doprinosi i takse. Sve plate u državnim službama će biti godinu dana na prosečnoj plati u privredi Srbije. Oslobodiće se privatni sektor svih administriranja. Izvršiće se supstitucija uvoza. Uvešče se, pored dinara, i evro kao valuta za plaćanje i obračun. Kurs će biti slobodan i formiraće se na tržištu. Napraviće se revizija privatizacije, stečaja, dokapitalizacije i restrukturiranja. Doneće se zakon o denacionalizaciji. Doneće se zakon o nacionalizaciji imovine tajkuna, političara i kriminalaca. Uhapsiće se ljudi koji su izvršili pljačku države i građana. Uhapsiće se ljudi koji su prodali interese države i naroda. Niko od državnih činovnika neće ostati bez posla, ali, umesto da troše pare iz budžeta, zaposliće se u privredi i puniće budžet. Izvršiće se opšta kompjuterizacija u državi. Otvoriće se mediji i biće istinski slobodni. Uvešće se zakon o političarima i političkim strankama. Uvešće se etički kodeks za političare. Napraviće se strategija razvoja Srbije do kraja XXI veka. Pozvaće se svi ljudi iz rasejanja da se vrate i da učestvuju u preporodu Srbije. Svi će biti plaćeni na osnovu realizacije u poslu. Izvršiće se opšta modernizacija Srbije. Naučićemo decu da misle, rade i da vole svoju domovinu. Obezbediće se zdravstvena zaštita za sve građane i besplatno školovanje. Napraviće se narodni kapitalizam kao odgovor na svetsku ekonomsku krizu. Stvoriće se poreski raj za strane ulagače. Stvoriće se velika akcionarska društva za izgradnju puteva, mostova i metroa. Privatnici će se bogatiti na tržištu, a ne na partijskim sastancima. Srbija će postati istinska demokratska, nezavisna i slobodna država. Radićemo sa svima na svetu gde budemo imali interese. Nema ljubavi među državama. Tamo gde budu naši interesi, tamo će biti naša politika. Nećemo pripadati nikome, osim večitom i jedinom Bogu. I njemu se molimo da nam pomogne. Treba nam snaga da sve ovo izvedemo. Da li je ovo moguće? To je naša istorijska obaveza pred našim precima i pred našom decom. I zato ćemo uspeti. Važno je da smo počeli. Pobuna je sa životom skopčana. A život nema reprizu. I zato, slobodni građanine - USTANI! Buna je počela! Ne čekaj da ti neko drugi donese slobodu. Sam se izbori za nju. Tabloid br 199 05.02.2010.

 

http://www.dragas.biz/content/view/6527Itemid=69/

Nedelja, 07.02.2010.

Rusi grade vojnu bazu u Srbiji?

Prema nekim glasinama koje su se pojavile u ruskoj štampi Rusi planiraju da izgrade vojnu bazu u Srbiji, blizu granice sa Kosovom. To bi bila prva baza koju Kremlj podiže na evropskoj teritoriji posle raspada Varšavskog pakta, i prema procenama analitičara odgovor na širenje NATO pakta na region jugoistočne Evrope.

Balkanski naftovod je crvene boje, a Južni tok plave

 

"Svi na Balkanu vole dobru teoriju zavere, posebno kada uključuje energetske izvore i vojne baze", tako ugledni magazin "Ekonomist" počinje priču o izgradnji ruske vojne baze u Srbiji, blizu granice sa Kosovom.

Navodna priča o ruskoj bazi počela je u oktobru prošle godine prilikom posete Dmitrija Medvedeva Beogradu. Taj projekat je bio najavljen kao zajednički Regionalne centar za vanredne situacije, smešten u Nišu, što bi zahvaljujući geografskom položaju omogućilo reagovanje u celom regionu. Plan je da se uz niški aerodrom "Konstantin Veliki" sagradi i regionalni centar koji će lako prerasti u rusku bazu.

Ruski partner u ovom projektu bi bilo Ministarstvo za vanredne situacije, koje  je prema oceni "Ekonomista" moćna "paravojna organizacija", a čije aktivnosti pored rešavanja vanrednih situacija uključuju i obavljanje raznih zadataka za ruske bezbednosne službe.

 

Odgovor na proširenje NATO-a   Teorije onih koji smatraju da je buduća ruska baza odgovor na širenje NATO na balkanske zemlje potkrepljuje i nova ruska vojna doktrina koju je odobrio predsednik Medvedev. Ona kaže da je širenje NATO-a pretnja nacionalnoj bezbednosti i potvrđuje da je upotreba nuklearnog oružja opravdana u slučaju ugroženosti opstanka Rusije.

Magazin "Ekonomist", prenoseći pisanje ruskih medija, navodi da zajednički koordinacioni centar za vanredne situacije nije bio sporan sve dok se nisu pojavile glasine da bi on mogao da služi za špijuniranje i vojne svrhe, ako to situacija zatraži. Ono što podržava ove teorije je činjenica da će kroz Niš proći gasovod Južni tok, kao i da se ovaj grad nalazi na Koridoru 10.

Prerag Marić, načelnik Sektora MUP-a za vanredne situacije izričito negira mogućnost da Rusi u ovom regionu sagrade vojnu bazu. On kaže da je rusko i srpsko ministarstvo pozvalo 11 zemalja regiona na Ministarsku konferenciju, ovog meseca u Beogradu, na kojoj će se razgovarati o njihovom učešću u budućem centru.

Cepotina

 

Teorije koje trenutno kruže među ruskim blogerima su da na ovaj način Rusi žele da osuguraju Balkanski AMBO naftovod, koji je još samo linija na mapi, a koji iz Kaspijskog mora ide preko Bugarske, Makedonije i Albaije. Za to je navodno sada zadužena američka baza na Kosovu "Bondstil".

Međutim, kada se broj vojnika na Kosovu smanji ispod 10.000 Amerikanci će ovu bazu morati da zatvore. Tada na scenu stupaju Rusi koji će iz Niša kontrolisati Balkanski naftovod, a za to će im pomoći "Cepotina", vojna baza otvorena prošlog novembra u blizini Bujanovca.

Neimenovani NATO zvaničnici koji se nalaze na Kosovu kažu da su svesni budućeg ruskog prisustva u ovom regionu, tik uz granicu sa Kosovom, ali da ih to ne brine.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/27519/Rusi-grade-vojnu-bazu-u-Srbiji

Možemo više nego što možemo

Možemo više nego što možemo

Broj 100 | Piše: admin • 05. februar 2010

 

Milorad Vučelić, glavni urednik „Pečata", povodom izlaženja 100. broja „Pečata", počastvovao me je pitanjem: „Šta mislim o nedeljniku „Pečat"?

Neprimereno je, smatram, ocenjivati jedan nedeljnik koji se bavi političkim, ekonomskim, društvenim i kulturnim problemima i spoljnopolitičkim odnosima Srbije, a ne odrediti se barem nekim opštim pitanjima, ako to ne mogu argumentima, prema temeljnim odrednicama našeg egzistencijalnog stanja.

Na primer, srpski narod i posle dva veka izgibije za državu još nema međunarodnim pravom definisanu teritoriju, a Vlada, odnosno, Narodna Skupština, pored „nerešenog", to jest izgubljenog Kosova i Metohije, bez protesta gubi etničku teritoriju najmanje 46 kilometara dubine Srbije uz Ibar sa južnim rudnim delom najveće srpske planine Kopaonika; dakle, Albanci anektiraju srpsku etničku teritoriju na nekim mestima do srpsko-turske granice važeće do Berlinskog kongresa 1878. godine, a Srbi ćute i sanjaju Evropu bez granica.

Dok međunarodni činioci ozakonjuju albansku aneksiju od Ibarskog Kolašina do Raške i ruba opštine Novog Pazara, srpska vlada, Parlament, „proevropska demokratska koalicija", predsednik Republike, ozakonjuju birokratsku autonomiju Vojvodine i politički trasiraju vojvođanski separatizam, utemeljen na Brionima 1974. godine. Istovremeno, ignorantski tolerišu internacionalizaciju „sandžačkog pitanja", inače oslobodilačkim ratom rešenog 1912. godine, i čine legitimnom otomanizaciju Balkana, odnosno Srbije, Bosne i Hercegovine, javno, zvanično, u Sarajevu jesenas deklarisanog cilja neoosmanske Turske. A sve se to zbiva neposredno posle secesije Crne Gore, nerešenog srpskog pitanja u Crnoj Gori i prekida diplomatskih odnosa sa tom „bratskom" državom.

Koja je to svetska sila i EU zahtevala od srpske Vlade takvu rizičnu, raskolnu, kratkoumnu nacionalnu i državnu politiku? Ako jeste, u šta ne verujem, neka se to javno saopšti da se ovako polupismeni i lakoverni više ne svađamo zbog politike, slobode, građanskog i nacionalnog suvereniteta, pa da svoje kolektivno postojanje prepustimo zloj sudbini na koju smo se odavno navikli.

Neprincipijelno, ravnodušno prema istinama Bosanskog rata, galantno, „emancipovano", prihvatamo džihadsko-fundamentalističke bošnjačke propagandne laži o srpskom genocidu u Bosni i Srebrenici, nesavesno neodgovorno izjednačavamo svoje ratne zločine sa tobožnjim „holokaustom" nad muslimanima, brojimo i umnožavamo svoje zločine, a prećutkujemo  bošnjačke i hrvatske – čime i naše potomke činimo pripadnicima genocidnog naroda ravnog sa nacističkom Nemačkom. Od koga je dobijen mandat za takvu evropeizaciju Srbije, koju zastupaju nedorasli političari, korumpirani intelektualci i neki mediji?

U ime kakve demokratije, tranzicionog reformizma, civilizacije, 10 godina stranački vehabiti legitimno, „novodemokratski" feudalizuju Srbiju, osvajaju i razdeljuju vlast da je upotrebljavaju za svoje privilegije i pljačku srpske sirotinjske imovine stečene boljševičkim terorom seljaka, znojem radnika i znanjem domaćih stručnjaka?
Takozvana „petooktobarska" vlast koja se najavila kao reformska u privredi, u školstvu, zdravstvu, državnoj upravi, kulturi, koje je to pozitivne reforme sprovela za deset godina demokratske vladavine? Koja su to opšta dobra i kakav je to duhovni i moralni preporod doživela Srbija posle kobnog titoizma i Miloševićevog režima?

Kada će zvaničnici Republike Srbije i Republike Srpske da se umore od burazerskog grljenja i popovskog ljubljenja i započeti ozbiljno, radnu, svestranu saradnju i principijelnu odbranu dejtonske BiH od gaulajterske samovolje, džihadskih i proustaških rušenja jednog za sada nužnog državnog provizorijuma proizašlog iz građanskog i verskog rata?
Postoje li u Srbiji neke društvene, klasne, staleške, kulturne organizacije koje rade tako uspešno, kako uspešno rade neke „nevladine organizacije"?

Jedno naivno pitanje postavio bih i briselskoj centrali evrobirokratije, dobro znajući za njenu ciničnu ravnodušnost prema istini i pravdi. Naime, zašto je prema Srbiji i srpskom narodu od 1990. godine Evropska zajednica vodila nedemokratsku, kažnjeničku, ratobornu politiku, prema narodu koji je u Jugoistočnoj Evropi ispoljio najveći slobodarski, demokratski, antifašistički, antistaljinistički kapacitet u 20. veku, žrtvujući skoro četvrtinu svoje populacije u dva svetska rata za odbranu one Evrope koja je zapadnoj civilizaciji branila njene najveće vrednosti?
Ako je takvu politiku vodila EU i Amerika i prvom ratnom upotrebom NATO-a ubijajući hiljade srpskih civila, rušeći mostove, škole i bolnice, samo zbog nesrećnog i za Srbiju kobnog režima Slobodana Miloševića i zbog dva osumnjičena haška optuženika, deset godina držala u getu i izolaciji državu od osam, devet miliona, onda su EU i SAD sasvim moralno i politički porekli onu Evropu koja je od stare Atine do Aušvica bila čovečanstvu stvaralačka matica osnovnih ljudskih vrednosti zapadne civilizacije. Na kraju sebi i svim čitaocima „Pečata" postavljam pitanje u šta smo utrošili 20. vek? Šta sve treba da činimo i konačno zaustavimo svoje nazadovanje da kao značajna nacija ne nestanemo u 21. veku?
Ne verujem da samim učlanjenjem u EU, ako i prestanu da nas ucenjuju dvojicom haških optuženika, započinje srpski preporod. Preporod počinje najpre u samom čoveku, u njegovom umu, u srcu i duši njegovoj, a ta velika mena u Srbima i Srpkinjama još se nije okazala.

Okazaće se! Jer mi možemo i više no što možemo.

Da ovde stanem sa svojim nespokojnim upitanostima i odgovorim na Vučelićevo pitanje o „Pečatu". Onoliko koliko stižem da pratim nedeljnike, imam utisak da je u ovim danima „Pečat" najozbiljnija, najsadržajnija i najaktuelnija novina na srpskom jeziku. Zaslužuje da se s pažnjom čita jer se u njoj mogu saznati istine koje se ne znaju ili koje se pogrešno tumače. Neki „Pečatovi" saradnici, da ih ne nabrajam, i zaboravom ne ogrešim se o nekog, svrstavaju se u vrh srpskog novinarstva.
Redakcija i oni znaju šta u „Pečatu" može i treba da bude bolje i neophodnije srpskoj čitalačkoj javnosti.

http://www.pecatmagazin.com/2010/02/05/mozemo-vise-nego-sto-mozemo/

NATO nije jedini put Srbije

D. RADEKA, 04.02.2010 21:00:20

 

 ISTORIJA odnosa Srbije sa NATO je tragična. Agresija 1999. godine, manifestovana u bombardovanjima cele Srbije, ostavila je u dušama ljudi dubok trag. Svaka srpska porodica ima svoje mišljenje o NATO. Patrijarh Irinej je lepo rekao: "Za ovo pitanje treba imati mišljenje celog naroda". A kako to uraditi - to treba sami Srbi da reše.
Ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Konuzin ovako komentariše debatu za i protiv NATO koja se u Srbiji zahuktava:
- Pre nego što se odredite prema NATO, verovatno treba razmisliti koje odbrambene zadatke Srbija može da rešava u okviru te organizacije, ili u saradnji sa njom. Tako čini Rusija. Mi zajedničkim radom identifikujemo izazove i pretnje kojima možemo da se odupremo zajedno sa državama Alijanse. U zavisnosti od rezultata ovih konsultacija, moja zemlja će graditi dalju saradnju sa NATO. Obavezan uslov jeste da takva saradnja može da se razvija isključivo na osnovama ravnopravnosti. Osim toga, postoji li uverenost da u Beogradu i Briselu podjednako gledaju na probleme bezbednosti u Evropi, na Balkanu? Neće li mehanizam NATO postati poluga za vršenje pritiska na Srbiju? Situacija na Kosovu može da pruži odgovor.
* Ukoliko bi Srbija u budućnosti postala članica NATO, da li bi to promenilo odnose sa Rusijom?
- A šta vi mislite? Članice Alijanse preuzimaju na sebe pravne obaveze u sastavu vojnog saveza. Neki "regruti" već su pozicionirali sebe u istaknute strukture oružanih snaga. Drugi maštaju da preuzmu elemente sistema PRO. Protiv koga su oni upereni? Rusija ne može a da ne uzme ovo u obzir. Sa svoje strane, orijentišem se na to da rukovodstvo Srbije zapaža neaktuelnost pitanja pristupanja NATO, da zna da je većina Srba protiv takve perspektive. Uz to, postoji alternativa. Inicijativa predsednika Dmitrija Medvedeva o sklapanju Ugovora o evropskoj bezbednosti, otvara mogućnost stvaranja podjednakih bezbedonosnih uslova za sve države evroatlanskog prostora nezavisno od toga da li su članice vojno-političkih organizacija ili nisu. Srbija je podržala ovu inicijativu.
* Srpski ministar odbrane nije zadovoljan saradnjom sa Rusijom u oblasti odbrane. Kakav je vaš stav o našoj vojnotehničkoj saradnji?
- U vojnotehničkoj oblasti smo davnašnji partneri. Srpska vojska i dalje ima veliku količinu ruskog naoružanja i tehnike, čiji je deo proizveden po ruskim licencama. Srpska vojska će ovo naoružanje eksploatisati još neko vreme, što zahteva učešće odbrambene industrije Rusije radi održavanja u ispravnom stanju bojne gotovosti. Ima perspektiva za vojnotehničku saradnju. Ujedno, prema našoj oceni, strane i dalje ulažu nedovoljno napora za rešavanje nekih tekućih problema. Zbog toga se odugovlači sa narudžbinama, sa razmatranjem komercijalnih i tehničkih predloga, s izvršenjem odgovarajućih poslova. Ova pitanja razmatram sa srpskim partnerima. Smatram da imamo sve mogućnosti za povećanje nivoa saradnje u ovoj oblasti, važnoj za obe strane.
* Kada ćemo čuti finalni odgovor o projektima koje će obuhvatiti infrastrukturni deo ruskog kredita od 800 miliona dolara Srbiji?
- Srpska strana je navela četiri projekta za koje planira

da iskoristi ruski kredit: razvoj beogradskog železničkog čvora, uključujući završetak izgradnje stanice "Prokop", rekonstrukcija deonice Beograd-Bar, izgradnja pruge Valjevo-Loznica i modernizacija pruge Niš-Dimitrovgrad. Pretpostavlja se da će projekte realizovati rusko Otvoreno deoničarsko društvo "Trgovinski dom Ruske železnice", zajedno sa Direkcijom "Železnica Srbije" uz koordinaciju Ministarstva za infrastrukturu. U ovom momentu ruska kompanija vrši tehničku ekspertizu. Nažalost, srpska strana je zakasnila sa slanjem dopunskih materijala, neophodnih za realizaciju ovog posla, što automatski pomera rokove njegovog završetka. Računamo, ipak, da je sledeći zajednički sastanak za definitivni izbor objekata u februaru, posle čega će srpska strana biti informisana o našoj odluci.
* Kada ćemo znati konačnu trasu "Južnog toka" kroz Srbiju?
- U projekat se uključuju novi učesnici, što dodatno povećava snagu i efikasnost poduhvata. Po planu, priprema studije tehničko-ekonomske opravdanosti strana sporazuma trebalo bi da bude završena u trećem kvartalu 2010, posle čega će se pripremiti opšta studija tehničko-ekonomske opravdanosti za ceo projekat, radi investicione odluke. Što se srpskog dela gasovoda tiče, koliko znam, priprema studije tehničko-ekonomske opravdanosti je u završnoj fazi. Svi detalji, uključujući i konačnu varijantu prolaska trase gasovoda kroz Srbiju, u rukama su ljudi koji se bave tehničkom pripremom.
* Prepoznajete li u poslednjim nastupima visokog predstavnika u BiH težnju da se ukine RS?
- Rusija, kao jedan od međunarodnih garanata Dejtonskog sporazuma, aktivno učestvuje u monitoringu njegove implementacije. Zastupamo strogo poštovanje utvrđenih principa državnog uređenja BiH, njeno jedinstvo i teritorijalni integritet uz očuvanje statusa i ovlašćenja RS i Federacije BiH, kao entiteta koji su utvrđeni osnovnim zakonom zemlje. Mislim da pitanje nije u izjavama visokog predstavnika, već daleko dublje - u celishodnosti očuvanja samog aparata visokog predstavnika.
* Kakav je stav Moskve o kancelariji visokog predstavnika?
- Ubeđeni smo da su sazreli svi preduslovi za prekid njegove delatnosti i transformaciju u Misiju specijalnog predstavnika EU uz obavezno obustavljanje specijalnih "bonskih" ovlašćenja. Ubeđen sam da je stanovništvo BiH u stanju da samostalno reši svoje domaće probleme bez prekomerne spoljne pažnje. Ovo se u punoj meri odnosi i na pitanje sprovođenja ili nesprovođenja referenduma. Ustavne promene se ne smeju mešati ili na bilo koji način povezivati sa planom primene Dejtonskog sporazuma. Sve ovo čini komplikovanom političku situaciju u BiH, u kojoj "butmirski proces" očigledno "proklizava". Pa ipak, duboko sam ubeđen da je dijalog moguć, a sve odluke, pa i one o ustavnim promenama, moraju se donositi uz saglasnost svih učesnika unutarbosanskog političkog procesa. Ne sme biti nametnutih odluka.

NAŠE VEZE FAKTOR SPOLJNE POLITIKE
* DA li će Srbija i Rusija potpisati sporazum o strateškom partnerstvu? Predsednik Srbije nedavno je rekao da se nada takvom sporazumu...
- Apsolutno se slažem da su Rusija i Srbija postigle strateški nivo saradnje. Između naših dveju evropskih zemalja odnosi su zasnovani na dubokim korenima prijateljstva i etničkom, kulturnom, jezičkom i religioznom zajedništvu. Već koordinišemo naše poteze oko međunarodnih pitanja, kao što su i ona vitalna. Postoje planovi da se bilateralna trgovinsko-ekonomska razmena podigne na viši nivo. Pojačavamo sporazumnu bazu odnosa. Unapređujemo programe kulturne i obrazovne saradnje. Sve to našim odnosima daje poseban prisan i dinamičan karakter.

SAČEKAJMO MIŠLJENJE SUDA
* MISLITE li da će Međunarodni sud pravde dati jasan odgovor o pitanju legalnosti nezavisnosti Kosova ili bi on mogao da bude i "rastočen"?
- Ne bih da idem unapred. Treba sačekati mišljenje Međunarodnog suda. U zavisnosti od njegovog sadržaja mogu se odrediti i dalji koraci. Imam tesne kontakte sa mojim srpskim kolegama oko tog pitanja.

 

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=170038&title_add=NATO%20nije%20jedini%20put%20Srbije&kword_add=konuzin%2C%20aleksandar%20konuzin

BESEDA DEKANA DIPLOMCIMA: SRBIJA JE UMORNA OD ISPRAZNOSTI SVOJIH REFORMATORA

BESEDA DEKANA DIPLOMCIMA: SRBIJA JE UMORNA OD ISPRAZNOSTI SVOJIH REFORMATORA

sreda, 03 februar 2010 12:19 STANDARD

 

Dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu prof. dr Mirko Vasiljević  održao je 27. januara, na Svetog Savu, besedu diplomcima tog fakulteta, čiji smisao je daleko nadvisio prigodu otvorivši neka od najbolnijih pitanja današnje Srbije


Poštovane koleginice i kolege,

Dragi prijatelji,

Dragi gosti,

Poštovani diplomci,

Dan Svetog Save je najsvetiji dan u istoriji i državnosti Srbije. Simbolika dodele diploma našim studentima upravo ovog dana trajno je time neizbrisiva. Diplomirali ste, uvaženi diplomci, na Fakultetu koji baštini tradiciju od 202 godine, s osloncem na pravni studij Dositejeve Velike škole (1808), Fakultetu koji je temelj srpske pravne kulture, temelj i vekovni nosilac slobodarstva, hram pravne nauke, hram prava i večni simbol tragač pravde kao stoletne vrline. Diplomirali ste u pomalo isrpljenoj i umornoj Srbiji, koja od vas očekuje da je izvedete iz stanja dugotrajne letargije i večnih razmeđa.

Srbija je umorna od dugotrajnog predizbornog stanja koje sudeći po fenomenu obećanja traje od uvođenja višestranačja!

Srbija je umorna od propovedanja siromaštva kao modela-uzora, posebno „siromaštva" srpskih „roleks"  ministara i političkih funkcionera!

Srbija je umorna od izlizanosti i ispraznosti reformi i reformatora!

Srbija je umorna od vidljivih manifestacija pretvaranja visokoplanetarne ideje slobode u njenu karikaturu!

Srbija je umorna od zaštite pogrešnih „vrednosti", poput sindikalnog i stranačkog članstva i nezaštite pravih vrednosti, poput svojine i privatnosti!

Srbija je umorna od dugotrajnog traženja odgovora na pitanje kuda ide, zašto ide i kako ide – naslućujem ispašće u stilu onog aforizma „ludo smo se tamo proveli – niti znamo gde smo bili, niti šta smo tamo radili"!

Srbija je umorna od jednostranosti svog jelovnika: doručak – politika, ručak – politika, večera – politika, spavanje – politika, ustajanje – politika!

Srbija je umorna od vremena nepromišljenih privatizacija koje unesrećuje ljude, a državu, privredu i pravo čini privatnim posedima!

Srbija je umorna od univerziteta i fakulteta koji fabrikuju prekonoćne doktorate polupismenih doktora nauka koji treba da uče struci od njih daleko pametnije studente!

Srbija je umorna od dugotrajnog iščekivanja do dođe vreme u kome pravo neće biti nevreme!

Srbija je umorna...

Vi, uvaženi diplomci, danas nudite Srbiji, tako umornoj, svoje najveće vrednosti: mladost i znanje stečeno na Univerzitetu i Fakultetu koji svoju utemeljenost broje istim brojem vekova kao što novi univerziteti i fakulteti, nastali na talasu nesrećnog doba promocije forme bez sadržaja, promocije nekulture znanja i agresije filozofije obrazovanja kao biznisa, broje dana. Srbiji ostaje da to samo prepozna i zarad svoje budućnosti pravoj, a ne lažnoj vrednosti da šansu! Čestitam i srećno!

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/3828-beseda-dekana-diplomcima-srbija-je-umorna-od-ispraznosti-svojih-reformatora-.html

Kosovo - u redu, ali stvarno, šta dalje?

Kosovo - u redu, ali stvarno, šta dalje?

Dok se 2009. godina uglavnom završila onako kako je i počela, međunarodna zajednica u odnosu prema severu mora nastaviti sa pristupom očuvanja mira kako bi se održala mogućnost rešenja ostvarenog pregovorima.

Autor Džerard Galuči

Tokom poslednjih nekoliko meseci pokušao sam da predstavim različite aspekte još uvek teškog pitanja šta učiniti sa severom Kosova u kontekstu celokupnog rešavanja statusa. Naglašavao sam da je u odnosu prema severu Kosova i dalje potrebno nastaviti sa pristupom očuvanja mira - na primer, bez nastojanja da se politička pitanja reše putem sile - kako bi vrata bila otvorena za ishod ostvaren kroz pregovore. Takav ishod bi uključivao diferencijalni pristup sprovođenju Ahtisarijevog plana, odnosno, energično sprovođenje decentralizacije (uz dozvoljene veze sa Beogradom) u većinskim srpskim opštinama južno od Ibra i "Ahtisari plus" okvir za sever (kao alternativu potpunoj podeli).

Međutim, na terenu je 2009. godina završena onako kako je i počela. Nakon što je u novembru 2008. godine preuzeo statusno-neutralni plašt od UN-a, EULEX nije uspeo da, kroz primenu praktičnih, nepolitičkih mera, sprovede predloženi plan od šest tačaka Generalnog sekretara UN-a za rešavanje praktičnih pitanja - kao što su sudovi, carina i transportne veze. EULEX je odlučio da je bolje da ne uvredi albansku većinu postizanjem dogovora sa lokalnim srpskim institucijama i zajednicama koje su, kako se čini, prihvatile status quo i dalje duboke podeljenosti oko pitanja nezavisnosti Kosova. EULEX je, zapravo, stajao po strani, a u nekim slučajevima je i pomogao Albancima da primoraju Srbe da prihvate kosovske institucije kojima oni dominiraju. EULEX je dozvolio blokadu struje Srbima na jugu i olakšao je prinuđeni, jednostrani povratak Albanaca u osetljivo područje (Brđani) severne Mitrovice. Rezultati su bili izmešani. Dovoljan broj Srba sa juga je pod pritiskom glasao na lokalnim izborima 2009, kako bi izbori na taj način dobili minimalan kredibilitet. Međutim, na severu je isključivanje struje jednostavno dovelo do "podele oko struje", te je Srbija 'uskočila' da popuni tu prazninu i čak otpočela sa naplaćivanjem troškova struje.

Umesto nastojanja da pronađe statusno-neutralna praktična rešenja po pitanjima carine i sudova, EULEX je postavio službenike na carinskim prelazima na severu, kao i u Sudu i Mitrovici, sa namerom da u tim institucijama uvede zakone Kosova, njihovo osoblje i uspostavi veze sa Prištinom. Podstaknuti stalnim zahtevima Albanaca, EULEX i KFOR su zapretili upotrebom sile kako bi te planove sproveli. Međutim, EULEX je u decembru formulisao strategiju, koja je naizgled bila više politička, a kojom su nameravali osvojiti prostor na severu kako bi se omogućilo uspostavljanje vladavine iz Prištine (http://outsidewalls.blogspot.com/2010/01/kosovo-eu-strategy-for-north.html). Ta strategija pretpostavlja da su se Srbi sa severa umorili od pružanja otpora nezavisnosti Kosova i da će prihvatiti Prištinu, jer će biti oslobođeni od štetnog uticaja "radikalnih" lokalnih vođa. Čini se da se EU takođe oslanja na predsednika Tadića – revnosnog da ostvari političku korist ulaska u EU – koji bi pomogao uklanjanjem "radikala" i povinovanjem postepenoj tranziciji severa na EULEX, a potom na Prištinu. Obe pretpostavke su upitne. Otpor Srba prema nezavisnosti Kosova je dubok i gotovo univerzalan, i malo je verovatno da će uskoro nestati. Srbi na jugu bi možda bili spremniji na kompromis, obzirom da oni nemaju alternativu. Ali Srbi na severu imaju alternativu da ostanu deo Srbije - što funkcionalno i jesu - i Tadić nije u poziciji da digne ruke od njih. No, u svakom slučaju, čini se da EU barem pokušava. 

Dakle, uprkos svim pritiscima i pritužbama Prištine o "nelegalnim" i "paralelnim" institucijama i obavezi da se iste "raspuste", Kosovo je u 2009. godini ostalo podeljeno na Ibru. Šta je sa 2010? Prekretnica bi mogla da bude odluka Međunarodnog suda pravde o legalnosti proglašenja nezavisnosti. Priština bi mogla imati neke koristi od te odluke, jer sve što je manje od potpunog odbacivanja izjave kao ilegalne – što je malo verovatno – doprineće pokretanju drugog talasa priznanja; zemlje koje su već sada prijemčive, ali koje oklevaju da priznaju Kosovo sve dok je odluka protiv nezavisnosti i dalje moguća, sada će moći da naprave korak ka priznanju. Međutim, značajan broj će nastaviti sa odbijanjem zbog sopstvenih razloga, uključujući verovatno i neke od zemalja koje su članice EU. Stoga konačan status i pitanje severa neće biti rešeni samo odlukom Međunarodnog suda pravde; rešenje će biti moguće samo uz otvaranje nove runde pregovora. Moglo bi se desiti da Priština i njeni prijatelji potraže konačno rešenje na severu primenom sile. Ali kako postoji rizik da to izazove krizu širih razmera, možemo očekivati da će se Evropska unija uzdržati od bilo kakvih mera sve dok se severni Srbi sami ne predaju. Dakle, status quo bi mogao da se nastavi na severu. Sve to i nije tako loše, jer dozvoljava mogućnost da se dođe do ishoda ostvarenog kroz pregovore.

Do pregovora neće lako doći. Obe strane će morati da odustanu od nečega. Pažljivo podešenim kompromisnim rešenjem, sever Kosova bi mogao nominalno da ostane na Kosovu, ali da suštinski bude u Srbiji. Ali, ovo bi moglo da prevaziđe sposobnosti strana u pregovorima i posrednika. Podela bi bila manje elegantno rešenje, koje bi i dalje imalo osnovu da traži od obe strane da odustanu od nečega što im je vredno: Srbija bi, naravno, izgubila Kosovo, dok bi Albanci morali da prihvate gubitak severa. 

2010 bi mogla biti godina u kojoj će status Kosova i statut severa, zaista biti rešeni. Ili će možda biti godina u kojoj će se nastaviti podeljeni statusa quo. Bilo koja od ove dve mogućnosti je bolja od obnovljenog sukoba, premda bi obnovljeni pregovori bili najbolji. Može se desiti da će svi to uvideti posle nekog dramatičnog događaja.

Džerard M. Galuči je bivši američki diplomata. Služio je kao regionalni predstavnik UN-a u Mitrovici, na Kosovu, od jula 2005. do oktobra 2008. Viđenja iskazana u ovom tekstu su u potpunosti lična i ne predstavljaju stav bilo koje organizacije. Analize gospodina Galučija o aktuelnim dešavanjima možete pročitati na http://outsidewalls.blogspot.com

http://www.transconflict.com/News/2010/January/Kosovo_Okay_Really_Whats_Next_SERBIANVERSION.php

Srbiji ne veruju ni Rusi ni Amerikanci

Naredni meseci ključni su za opstanak Republike Srpske i severni Kosmet, kaže za NT Obrad Kesić, analitičar TSM Global iz Vašingtona, i poručuje:

 

Srbiji ne veruju ni Rusi ni Amerikanci

 

Marija Kordić

Ne može se reći da su se, od dolaska Baraka Obame na čelo američke administracije, odnosi između Srbije i Amerike popravili, ali postoji mali pomak koji daje nadu da ti odnosi mogu da se poboljšaju - kaže u intervjuu za NT Obrad Kesić, analitičar agencije TSM Global u Vašingtonu.

Nažalost, dodaje Kesić, to poboljšanje ne znači da će Srbija imati bolju poziciju u ostvarenju sopstvenih interesa. Taj mali pomak ka pozitivnijim odnosima između Amerike i Srbije gradi se na politici uslovljavanja koja i dalje predstavlja najvažniji faktor u američkoj spoljnoj politici prema Srbiji. Osim toga, i ovaj pomak je ostvaren na osnovu značajnih ustupaka vlade u Beogradu na uštrb srpskih interesa.

Koje je ustupke napravila vlada u Beogradu?

- Najvažniji ustupci vlade u Beogradu su oko Kosova. Od omogućavanja postavljenja Euleksa, pa do najnovijih obećanja da će Srbija prestati da insistira da se Euleks i UN pridržavaju sporazuma „o šest tačaka" koji je postignut između Srbije i generalnog sekretara Ban Ki Muna. Postoje i drugi potezi, poput zajedničkog pritiska Beograda i Vašingtona na premijera Milorada Dodika i na RS, a uz to bih dodao i ohrabrujuće reči nekoliko članova Vlade koji najavljuju spremnost da uvedu Srbiju u NATO. Sve to pokazuje tok događaja koji u velikoj meri ide u pravcu američkih očekivanja. Nažalost, i ovo malo poboljšanje u odnosima je vrlo plitko i ograničeno na jednostrano zadovoljstvo američkih činovnika koji se bave Srbijom i Balkanom.

Kako Vi gledate na sve čvršće vezivanje Srbije za Rusiju?

- Za Srbiju je najbolje da ima najbolje moguće odnose i sa Rusijom, i sa EU i sa SAD. Ti odnosi moraju da se izgrađuju na osnovu zajedničkih interesa, ali nužno je da Srbija prvo jasno definiše sopstvene nacionalne interese. Trenutno, a rekao bih i u poslednjih devet godina, ovo definisanje srpskih nacionalnih interesa nije se ostvarilo, i zbog toga postoji generalna konfuzija, što je i najveća prepreka za izgradnju korektnih i boljih odnosa sa drugima. Mislim da Rusi već odavno vrlo malo veruju Srbima, a još manje očekuju od njih. Ne samo zbog percepcije da su vlasti u Beogradu više naklonjene Americi, nego i zbog toga što imaju osećaj da oni nemaju jasne stavove, prvo i prvenstveno vezano za sopstvene interese, poput Kosova.

Mislite da je logika Moskve „zašto bi Rusija zastupala srpske interese ako Srbija sama od njih odustaje"?

- Rusi su svesni i vide da Srbija u suštini vodi neiskrenu borbu za Kosmet. Postoji retorika koja se non-stop koristi, koja obećava odlučnu i žestoku borbu za Kosovo, a s druge strane imamo seriju poteza Srbije koji, u suštini, ojačavaju nezavisnost Kosova. Najbolji primer je zahtev vlasti u Beogradu upućen Rusiji da ne blokira izveštaj generalnog sekretara UN preko kojeg je otvoren put uspostavljanja Euleksa. Rusi su to videli kao dokaz da je Srbija neiskrena u svojoj borbi za Kosovo i ne veruju da bi mogla da bude iskrenija i u politici i u odnosu prema Rusiji.

Može li to prividno vezivanje za Rusiju da nas košta pogoršanja odnosa sa SAD?

- Pošto ne verujem da se Srbija stvarno približava Rusiji, ne verujem ni da bi to moglo ozbiljno da ugrozi odnose sa SAD. Da je iskrenija u želji da ima dobre i jake odnose i sa Moskvom i sa Vašingtonom, možda bi tu i bilo prostora da Srbija iskoristi odnose sa Rusijom da bi ojačala svoje pozicije sa Amerikom. Ali, situacija je sada takva da SAD ne strahuju previše da će Srbija naglo da se približi Rusiji koja, istovremeno, ne veruje u iskrenost srpskih odnosa sa njom, tako da, u suštini, Beograd ovakvim ponašanjem slabi odnose i sa Rusijom i sa Amerikom. Čini mi se da neki ljudi u Beogradu misle da su pametniji i sposobniji od Rusa i Amerikanaca i da mogu da ih izmanipulišu za sopstveni interes i marketing.

Kako će izgledati dalji razvoj događaja na Kosmetu ako je vlada u Beogradu zaista u praksi odustala od borbe?

- Naredna godina je mnogo važna iz više razloga. Očekujemo presudu Međunarodnog suda pravde, ali najvažnije pitanje ove godine biće severno Kosovo i Mitrovica. Zbog toga što je u toku akcija Amerike, Euleksa i lokalnih albanskih institucija da se severni deo u potpunosti asimilira u „nezavisnu državu" Kosovo. U Americi postoji uverenje da je Srbija prihvatila ovu „realnost" asimilacije i da, čak, pomaže u ostvarivanju nekih ciljeva vezano za ovaj proces. Tako se, na primer, u Vašingtonu mnogo govori o tome da je Srbija odstupila od zahteva da se sprovodi sporazum o šest tačaka, da se to vidi po tome da je carina Kosova već postavljena i da granice prema Srbiji u potpunosti kontrolišu vlasti u Prištini. Uz to, zvanični Vašington je u istoj meri zadovoljan imenovanjem novih sudija od strane Vlade Srbije, koje su već prihvatile saradnju sa institucijama iz Prištine. To može da bude prikazano kao korak prema ukidanju paralelnih institucija, pogotovu u pravosuđu.

Koliko su realne prognoze da ćemo u međuvremenu ući u EU?

- Najave raznih ličnosti u Beogradu i u Briselu da bi taj proces mogao da se završi u narednih pet godina, jednostavno su nerealne. U Srbiji postoji lažna debata o Evropskoj uniji. Predstava da u Srbiji postoji neki ozbiljan antievropski blok, nije tačna. To je kreacija političkog marketinga da bi se zastrašili glasači i na taj način ojačala pozicija takozvanih proevropskih snaga u Srbiji. Sve glavne političke stranke podržavaju ulazak u EU, samo se razlikuju po tome koliko je to pitanje od prioriteta. Oni koji bi što pre, i po svaku cenu, ušli u EU, previše gledaju utopijski na Uniju kao na lek za sve srpske bolesti, a oni koji bi usporili ili uslovljavali ulazak, previše potcenjuju članstvo u EU. I jedni i drugi su neiskreni u svom opredeljenju prema „evropskim vrednostima" i cinično gledaju prema EU isključivo u materijalnom kontekstu - da bi članstvo značilo više para.

Da li je moguće da Srbija ostane jedina zemlja na Balkanu koja ne bi bila član NATO?

- Ne vidim zašto bi to uopšte bilo problem? Pogotovo kad bi Srbija izgradila sopstvenu strategiju nacionalne bezbednosti i vojnu doktrinu. Postoje i druge „bele fleke" u Evropi - Švajcarska ili Austrija - i one nisu u ništa lošijoj poziciji zbog toga što nisu članice NATO. Gotovo dvadeset godina tvrdim da nijedna zemlja Balkana nema ni sposobnosti ni ekonomsku moć da postane članica NATO. Prema istraživanju poljskog ministarstva odbrane, članstvo u NATO je ovu zemlju koštalo između milijardu i milijardu i po dolara. Čak i kad bi Srbija imala ove pare, bolje bi bile iskorišćene kao investicije u infrastrukturu i projekte koje bi stvorili nova radna mesta. Moram da priznam i da ne razumem one u Srbiji koji stalno govore da ne bi nikad više, i ni pod kakvim okolnostima, koristili vojsku, a istovremeno su spremni da šalju vojnike u Avganistan. Ne bi da ratuju za Kosovo, ali bi da ratuju da odbrane Belgiju od nekog mogućeg neprijetelja.

Nije li to, ipak, opasna pozicija, jer NATO se sve više širi?  

- NATO kao institucija ima velike probleme da opravdava sopstvenu egzistenciju: kroz istoriju je postojao i gradio se na osnovi američkih interesa i kapitala. U poslednjih deset godina, Amerika pokazuje sve veće nezadovoljstvo NATO-om i već postoji opredeljenje u Americi da moraju da grade novu vojnu strukturu koja bi bila efikasnija i sposobnija od NATO-a. Drugim rečima, vrlo je lako zamisliti da u skoroj budućnosti ili više neće biti NATO-a, ili će alijansa tako radikalno da se izmeni da više uopšte neće biti bitno pitanje ko je član, a ko nije.

U tom kontekstu, šta znači izgradnja srpsko-ruske baze - „centra za brze i humanitarne intervencije" - i kako je u Americi odjeknula ova vest?

- Izjava predsednika Medvedeva oko izgradnje ovog centra privukla je veliku pažnju u SAD, ali to je trajalo vrlo kratko i na kraju je iznesen zaključak u medijama da je ova inicijativa neostvarljiva.

Koliko ruski projekat „Južni tok" može da bude značajan za srpsku spoljnopolitičku poziciju, imajući u vidu da taj gasovod remeti američke planove za „Nabuko"?

- „Južni tok" je mnogo značajniji projekat od ove baze. On je najveći izazov američkoj strategiji kad je reč o pitanju energetike i bezbednosti na prostoru Evrope. Amerikanci su od pada Berlinskog zida imali viziju u kojoj oni postaju jedina supersila i na ovaj način garantuju sopstvene, bezbednosne, energetske i ekonomske interese. Cela strategija posle završetka hladnog rata, zasnivala se na uverenju da će Rusija biti veoma slaba i nestabilna i da će Amerika uživati prednost u svakom pogledu u Evropi i u regijama na granici Rusije. Ove regije su ključ i za uspostavljanje garancija za očuvanje slobodnog pristupa izvorima energetike za Ameriku i njene saveznike. Rusija pod Putinom, koja je mnogo jača i koja je izgradila jedan nivo samouverenosti kao svetska sila, poremetila je ovu američku strategiju.

Šta, po Vašem mišljenju, Amerika zapravo želi od Bosne?

- Teško je proceniti, pogotovu kad se uzme u obzir da sadašnja američka administracija, zbog velikih globalnih izazova i ekonomske krize, nema mogućnost da se bavi pitanjima na periferiji američkih nacionalnih interesa, poput Balkana. Generalno postoji inercija u američkoj spoljnoj politici, koja se u slučaju Bosne svodi na uverenje da su muslimani najveće žrtve, a Srbi najveći dželati, i da Dejtonski sporazum nije uspeo da izgradi funkcionalnu i stabilnu državu. U Americi postoji uverenje da bi funkcionalnija država mogla biti jedino centralizovanija država. Zbog ovog uverenja, američka politika je, u poslednjih godinu dana, kroz seriju sastanaka u Butmiru pokušavala da isforsira ustavne promene koje bi vodile u pravcu centralizacije vlasti u Bosni.

U čemu je suština sukoba između Incka i Dodika?

- Incko želi da očuva instituciju visokog predstavnika kao najmoćniju instituciju u BiH, gde bi on i njegovi sponzori u Vašingtonu, ali i pojedinci u evropskim zemljama, odlučivali o svemu. Jednostavno, on želi da se vrati ono vreme kad je Pedi Ešdaun kroz nasilje i nametanje odlučivao o svemu. Zbog takvog nedemokratskog i nelegalnog ponašanja visokih predstavnika, Bosna je pretvorena u poslednju autokratsku državu u Evropi, u kojoj su se kršila osnovna ljudska i građanska prava i u kojoj su zakoni i druge državne odluke donošeni nasilnički i arogantno.

Incko tvrdi da je u pitanju „evropska budućnost BiH"?

- U suštini, najveća prepreka za ulazak BiH u EU, i za dugoročnu političku stabilnost, jesu visoki predstavnik i njegova kancelarija. Nemoguće je rešiti bilo kakav problem kad visoki predstavnik i njegovi sponzori non-stop ruše lokalne demokratske institucije i ignorišu volju birača BiH. Sada bošnjački političari i većina bošnjačke javnosti ne prihvataju RS i priželjkuju njeno ukidanje. Istovremeno, visoki predstavnik i drugi stranci, pogotovo Amerikanci, i dalje im daju nadu da je to moguće postići ako je situacija u BiH dovoljno nestabilna i opasna. Jasno je onda da Bošnjaci nemaju nimalo motivacije da postignu dogovor kroz kompromis i dijalog sa Srbima i Hrvatima. Zašto bi razgovarali i pregovarali kad postoji šansa da postignu maksimalističke ciljeve ako bi ubedili strance da samo radikalan potez sa njihove strane može da spreči novi rat?

Može li to da se desi, da dođe do ukidanja RS?

- Sadašnja konfrontacija između premijera Dodika i Incka predstavlja ključni momenat ne samo za RS, nego i za BiH. Ja se nadam da će svi u BiH, kad se vidi da je visoki predstavnik irelevantan i nemoćan da dalje nameće rešenja, shvatiti da im je jedina šansa za bolju budućnost u direktnim međusobnim pregovorima i dogovorima.

Kako objašnjavate nedavnu izjavu predsednika Tadića da će čuvati integritet Bosne?

- Izjave predsednika Tadića su korektne i ne bi trebalo da se previše analiziraju u kontekstu sukoba Incka i Dodika. Jednostavno, Srbija mora da potvrđuje svoj stav kad je reč o teritorijalnom suverenitetu i integritetu BiH, pogotovo što traži da se to poštuje kad je u pitanju Kosmet. Izjava predsednika Tadića nije problematična, ali mislim da postoje problemi u odnosu Srbije prema RS.

Koji problemi?

- Niko ne očekuje da Srbija ugrožava sopstvene interese zbog RS, ali ne bi trebalo da radi nešto što otežava poziciju RS i njenih lidera. Nažalost, mislim da u poslednje vreme Srbija to radi. Aktivno pomaže onima koji pritiskaju i ucenjuju RS i nepotrebno komplikuje poziciju RS. Isto tako, inicijativa o rezoluciji o Srebrenici se radi na način koji direktno otežava poziciju RS. Argument koji se stalno koristi da bi se diskvalifikovala RS oko svih pitanja, od Dejtona do visokog predstavnika, jeste moralni - da je ona „genocidna tvorevina", pa zbog toga ne može da ostvari status koji joj garantuje Dejtonski sporazum. Zločin u Srebrenici je temelj ovog argumenta, i odvajanje žrtava Srebrenice u posebnoj rezoluciji parlamenta Srbije, ojačaće moralni argument koji koriste protivnici RS.

 

Mesić kao Tompson Šta Hrvatska hoće da postigne zaoštravanjem odnosa sa Srbijom? - Nisam siguran da Hrvatska stvarno želi da zaoštri odnose sa Srbijom. Gotovo sve probleme izazvao je odlazeći predsednik Stjepan Mesić. Poseta Kosovu i Metohiji, izjave protiv Dodika i RS i pretnja da bi poslao vojsku u BiH kad bi se RS kroz referendum otcepila, predstavljaju njegovo lično uverenje da je stabilnost na Balkanu garantovana samo na osnovu slabe i nesigurne Srbije. To nije originalna Mesićeva misao, već jedno antisrpsko uverenje koje može da se nađe i u Beogradu i koje glasi da mir na Balkanu može samo dugoročno da se izgradi preko Srbije koja ne predstavlja opasnost drugima i koja je prihvatila da je kriva za sve što se desilo devedesetih godina. - Najviše bih voleo da ignorišemo Mesića i njegove provokacije, ali nažalost, zbog slabosti i podeljenosti stranaka, on će i dalje imati veliki značaj i uticaj na političke prilike i stavove u Hrvatskoj. - Zabrinjava me ćutanje Brisela i Vašingtona na Mesićeve izjave, pogotovo vezano za slanje hrvatske vojske u Bosnu. Ta njihova tišina u velikoj meri afirmiše Mesića i njegove stavove i pokazuje njihovu licemernost prema Srbiji. Da li bi isto tako ćutali da je neko iz Srbije rekao da bi srpska vojska trebalo da uđe u Bosnu ako neko preti ukidanjem RS? Kome se Mesić „preporučuje" serijom poteza koji su, na kraju njegovog mandata, upereni protiv Srba i Srbije? - Ne znam da li gospodin Mesić ima neke lične ambicije, ali definitivno ima ozbiljan kompleks i frustracije koje pokazuju da ne postoji velika razlika između toga kako on vidi Srbiju i Srbe, i kako je vide Branimir Glavaš ili Marko Perković Tompson. On je pokazao svoje pravo lice, to nije ona maska koju je izgradio o tolerantnom i demokratskom čoveku, nego lice čoveka koji gaji u sebi ozbiljan šovinizam.

Hilari nema vremena Kako se na ministra Jeremića sada gleda u Vašingtonu i koliko njegov lični stav i odnosi sa Hilari Klinton oblikuju odnose dve zemlje? - Nerealno je govoriti o ozbiljnim odnosima i komunikacijama između ministra Jeremića i sekretarke Klinton. Ni gospođa Klinton niti bilo ko drugi na najvišem nivou američke administracije nemaju vremena ni mogućnosti da se previše bave Balkanom i Srbijom. Tako da ministar Jeremić može da ima vrlo ograničen pristup gospođi Klinton. I kad dobije mogućnost za neki bliži susret, to je uvek u kontekstu američkih interesa, odnosno, o tome šta konkretno Srbija nudi

 

http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/179/