четвртак, 11. март 2010.

Štrbac: Hrvati smanjuju broj ubijenih Srba

Štrbac: Hrvati smanjuju broj ubijenih Srba

Komentara 1

Direktor Dokumentaciono-informacionog centra "Veritas" Savo Štrbac izjavio je danas da nisu tačni podaci hrvatskog pravosuđa da su u Medačkom džepu ubijena 23 srpska civila, već da njihov broj iznosi 88, i dodao da su tada spaljena tri sela i devet zaselaka.


Štrbac je precizirao da je u optužnici Haškog tribunala formulisano da je ubijeno najmanje 23 srpska civila, što je hrvatsko pravosuđe "pretvorilo" u tačno 23.

"Nažalost, ja to vrlo dobro znam, jer sam ja preuzeo leševe 52 ubijena samo za pola sata iz jedne hladnjače u jednom danu. UNPROFOR-ci su našli 18 leševa, a ostali su pronađeni nešto kasnije. Dakle, od 88 leševa, 84 leša smo pronašli, a samo nekoliko ih neidentifikovano. Tragamo za još četiri leša", naveo je Štrbac.

Vrhovni sud Hrvatske oslobodio je generala Hrvatske vojske Rahim Ademija optužbi za ratni zločin u Medačkom džepu 1993. godine, a generalu Mirku Norcu kazna je smanjena sa sedam na šest godina zatvora.

Štrbac je naveo da je na suđenjima prodefilovalo stotinak svedoka iz Srbije i da su se čule veoma ružne priče o tome šta se dešavalo u Medačkom džepu.

Rahim Ademi
Direktor "Veritasa" tvrdi da je netačna i tvrdnja da je u Gospiću ubijeno 50 Srba, nego da se radi o 123, od kojih je Norac neke čak i sam ubijao.

U akciji Medački džep, koja je izvedena od 9. do 17. septembra 1993. u selima oko Gospića, ubijeno je stotinjak Srba, a optuženi se terete za likvidaciju 27 civila, ubistvo dvojice i mučenje tri zarobljenika i uništavanje više stotina objekata.

Norac već izdržava 12-godišnju kaznu zatvora na koju je 2003. osuđen u Rijeci zbog likvidacije više desetina srpskih civila u jesen 1991. na gospićkom području. Kazna će mu sada biti objedinjena.

Štrbac je izjavio da nije neočekivana odluka Vrhovnog suda Hrvatske da oslobodi Ademija a da Norcu smanji zatvorsku kaznu za ratni zločin u Medačkom džepu, jer hrvatsko pravosuđe već tradicionalno ima dijametralno različite aršine kada su u pitanju kazne za Srbe i za "domoljube".

Mirko Norac
On je naglasio da je za Srbe doneto 650 pravosnažnih presuda za ratne zločine i da su godine zatvora na koje su osuđeni neuporedive sa onim koje se izriču Hrvatima, kojima se i neuporedivo manje sudi, a i kazne su obično najniže zaprećene.

Prema njegovim rečima, Srbi su dobijali i po 20 godina zatvora tamo gde nije bilo ubistava, "zbog nekih pretnji i paljevina".

Štrbac podseća da je na snazi 1.400 međunarodnih poternica za Srbima zbog navodnih ratnih zločina i da to, svakako, ne doprinosi većem povratku Srba u Hrvatsku.

Hrvatska vojska je 9. septembra 1993. godine iznenada napala podvelebitska sela u okolini Gospića koja su bila već 18 meseci pod zaštitom snaga UN.
http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/36105/Strbac-Hrvati-smanjuju-broj-ubijenih-Srba

недеља, 07. март 2010.

Моћ Америке је у опадању

Моћ Америке је у опадању

PDF

Штампа

Ел. пошта

 

Пол Кенеди   

четвртак, 04. март 2010.

(The Wall Street Journal, 14.1.2009)

Док се свет тетура из стварно грозне 2008. у потпуно застрашујућу 2009. годину, чини се наизглед да непријатељи Америке имају много разлога да мисле да ће моћ светске силе број један претрпети теже ударце него већина других великих нација. Разлоге ћемо изнети у тексту који следи.[1] Али за почетак хајде да подсетимо на ону чудну карактеристику људске нарави да када су и сами у патњама уживају у чињеници да су они други у још већим проблемима. (Овде скоро да у позадини чујемо меланхоличне речи аристократе код Чехова: „Моје имање је можда оштећено, Василиј, али твоје је скоро на буњишту!")

Дакле, јасно је да Русија, Кина, Латинска Америка, Јапан и Средњи исток данас осећају извесне проблеме, али се највећим губитником ипак сматра Ујка Сем. За остатак света то је величанствена утеха! Али по којој би то логици Америка требало да у будућности изгуби више него нека друга земља, сем на основу климаве претпоставке да пад са веће висине више боли?

Први разлог за то је, наравно, заиста изузетан буџетски и трговински дефицит САД. На свету не постоји ништа слично изражено у апсолутним мерним јединицама, а чак и кад се рачуна у односу на национални доходак, проценти више личе на нешто што можемо очекивати од Исланда или лоше вођене привреде неке земље Трећег света. По мом мишљењу пројектовани фискални дефицит за 2009. годину па надаље застрашујући је, и запањен сам што тек понеки конгресмен признаје ову чињеницу док сви колективно у стампеду трче ка вратима на којима пише 'фискални стимуланс'.    

Планирани дисбаланси забрињавају из три разлога. Први је то што се укупне пројекције толико брзо смењују, и то увек у све суморнијем правцу. Никада за ових 40 година колико пратим економије великих сила нисам видео да се цифре толико брзо смењују, нити у тако огромним размерама. Сасвим је јасно да неки сматрају Вашингтон једном великом штампаријом.

Други разлог због кога је све ово толико застрашујуће је да се чини да нико није сигуран у то колико корисно (или улудо) се овај новац користи. Желим све најбоље администрацији Барака Обаме, али плашим се могућности да се он и његови људи у неком тренутку не осете под сувише великим притиском, и не почну да просипају новац без адекватне предострожности, и да ће много тог новца отићи у погрешне руке. Прошле недеље читам у новинама да се сва сила лобиста слила у Вашингтон не би ли заговарали интересе неке тамо већ фирме, интересне групе или сектора који их за то плаћа, и осећам како ми се срце стеже. Штанцовање брда долара без покрића довољно је лоше. Разбацивање истог да би се угодило дворјанима далеко је горе.   

Трећа ствар која ме истински плаши је да тешко да ћемо у годинама које долазе имати довољно новца да исплатимо обвезнице које ће трезор штампати, и то десетине милијарди долара сваког месеца. Нема сумње, неке инвестиционе фирме, под теретом претрпљених рана због ирационалне усхићености деоницама и пропратним бенефитима, купиће неку од серија трезорских обвезница макар и под минималном, или никаквом интересном каматом. Али то неће бити довољно да покрије процењени буџетски дефицит од $1,2 трилиона у 2009. години.

Нема везе, рекоше ми, странци ће врло радо дати новац за те папириће. Тек ми је ова идеја покренула мучнину. Као прво, то је страобалан знак да је Америка у опадању (а њени заговарачи то чак нису у стању ни да признају). Ако сте одгледали горко поучан филм Клинта Иствуда, Заставе наших очева (Flags of Our Fathers), вероватно су и ваше емоције ускомешале сцене у којима три збуњена ветерана Иво Џиме вуку по целој земљи да моле усхићену публику: "Купите америчке обвезнице!" Наравно да није пријатно али бар има једна велика утеха. Америчка влада, потпуно преобраћена у Кејнс-ијанизам, тражи од грађана да гурну руке у своје тешко стечене уштеђевине не би ли финансијски помогли војне напоре. Јер забога, ко други би те обвезнице могао купити? Британско Краљевство које се тетура на ивици банкрота? Ратом подељена Кина? Силе осовине? Совјетски Савез? Како је добро што је Други светски рат удвостручио БДП Америке, и да још има уштеђевине.

Данас ће се наша зависност од страних инвестиција опасно приближити ономе што ми историчари повезујемо са владавинама Филипа II од Шпаније и Луја XIV од Француске – на први поглед привлачне идеје, али што се више примичете гламур све више одмиче.

Није немогуће да ће прве продаје трезора ове године добро проћи, зато што ће успаничени инвеститори радије куповати обвезнице које се не исплате него акције компанија које могу банкротирати. Али неки проницљивији и далековидији аналитичари тржишта већ сугеришу како је апетит за Обамине обвезнице ограничен.  

Да ли ти људи стварно мисле да ће Кина нештедемице куповати и куповати чак и када су њене инвестиције код нас већ претрпеле штету, а њена влада увиђа огромну потребу да улаже у сопствену економију? Ако би се чудо и догодило, и кад би Кина и откупила највећи део од 1,2 трилиона долара од нас, у каквом би тек онда стању била наша зависност? Можда нам се спрема рокада толиких размена у светским финансијама да је налик оној која се десила у периоду 1941-1945. између Британског царства и Сједињених држава. Да ли се сви томе радују? А опет, ако странци буду показали мало интересовање за америчке обвезнице ускоро ћемо морати да подигнемо интересну стопу.

Ако сам се толико бавио фискалним недаћама Америке то је стога што претпостављам да ће сама њихова дубина и озбиљност окупирати највише политичке пажње током следеће две године, и да ће на тај начин други важни проблеми бити протерани до самих граница домета нашег радара. Истина је да су економије Британије, Грчке, Италије и прегршт других земаља под врло сличним тегобама, и да се велики део Африке као и делови Латинске Америке стрмоглављују у бездан. Такође је истина да је нагли пад цена енергената озбиљно погодио такве нешармантне владе као што је Путинова Русија, или Чавезова Венецуела, или Ахмединежадов Иран, уз надани ефекат да ће то утицати на умањивање њихових способности за несташлуке.

С друге стране, досадашњи подаци показују да економије Кине и Индије расту (не оном брзином као некада, али ипак су и даље у порасту) док се економија Америке скупља и сабија у апсолутним вредностима. Када се слегне прашина око ове застрашујуће и вероватно дуготрајне глобалне економске кризе, не треба да очекујемо да ће наш национални удео у светској производњи бити на нивоу из рецимо 2005. године. Ујка Сем ће можда морати да се спусти степеницу или две.

Поврх свега, ни три или четири од ових земаља заједно – или чак прегршт њих заједно у гомили – немају ни приближно толико војних обавеза нити распоређених снага у иностранству колико су оптерећена рамена Ујка Сема. Ово нас нажалост враћа на моје примедбе о „империјалном прерастезању" од пре око 20 година.  

Као што тада рекох, особа која је у пуној снази, кршна и сконцентрисана, може понети импресивно велики терет узбрдо и дуго га носити. Али ако та особа почне да губи снагу (економски проблеми), а тежина терета остане иста или се повећа (Бушова доктрина), притом терен постане непроходнији (успон нових Великих сила, међународни тероризам, неуспеле државе), онда ће некада моћни планинар почети да успорава и да посрће. И управо тада ће се покретнији, мање оптерећени пешадинац прикрасти, изравнати раме уз раме, и можда и испредњачити.

Ако је и само пола од горенаведеног истина, закључак није пријатан: економска и политичка агонија следећих пар година озбиљно ће хендикепирати визије које је господин Обама изнео у својој изборној кампањи; и не треба да очекујемо, чак и упркос наглом порасту добре воље у иностранству према Америци, било какво повећање нашег релативног капацитета да у иностранству делујемо одлучно или иоле дугорочно. Изванредна, харизматична и високо интелигентна особа ће становати у Белој кући, али авај, у најгорим околностима у којима се САД обрела од 1933. или 1945. године.

Са оваквим фокусом на фискални дефицит и војно пренапрезање, извесна позитивна мерења снаге Америке имају тенденцију да буду скрајнута (и можда их треба више осветлити у неком другом тренутку). Ова земља поседује огромне предности у односу на друге велике силе и то у својој демографији, у сразмери односа између становништва и пространства које покрива, сировинама којима обилује, истраживачким универзитетима и лабораторијама, флексибилној радној снази, итд. Ове снаге засењене су скоро деценијском политичком неодговорношћу Вашингтона, безочном грамзивошћу Вол Стрита и његових пулена, и претераним војним ангажовањима у иностранству.

Ствари су могле бити боље, мада то не значи да Америка може повратити надмоћност које је имала рецимо у доба председника Ајзенхауера. Глобалну тектонску промену у распореду моћи према Азији а даље од Запада, тешко да ишта може да поремети. Али разумна политика око које би се Конгрес и Бела кућа сложили сигурно би помогла да ове историјске трансформације буду мање трновите, мање насилне и много мање непријатне. То уопште није тако лоша идеја, чак и за старог „деклинисту" попут мене.  

Пол Кенеди је професор историје и директор Међународних безбедносних студија на универзитету Јејл, аутор је 19 књига, укључујући "Успон и пад великих сила" (1988, Vintagе). Тренутно ради на оперативној историји Другог светског рата.

(Превод Василије Мишковић)

http://online.wsj.com/article/SB123189377673479433.html


[1] Текст Пола Кенедија је објављен пре нешто више од годину и имао је запажену рецепцију, преносимо га са закашњењем. Повод је релевантност изнетих процена које је време углавном потврдило, али и то што постаје очито да Кенедијеви ставови врло "сметају" одређеним политичким и научним круговима. Пример је недавно објављен чланак Пирса Брендона са Черчиловог колеџа у Кембриџу Like Rome Before the Fall? Not Yet! (Њујорк Тајмс од 25.02.2010) у којем аутор директно полемише са Кенедијевим ставовима а изгледа с циљем да утеши и ободри бајденолике политичаре (свој текст почиње: "Vice President Joe Biden complains that he is being driven crazy because so many people are betting on America's demise") у вођењу политике која нема видљивих успеха и која очито нема много додира са стварношћу а која ће, на крају крајева, највише штете нанети самим Сједињеним Државама и већини америчких грађана (мада, можда не и оном танком слоју слабо видљиве елите недодирљивих који стоје иза, или, изнад власти и усмеравају је непогрешиво у погрешном смеру). 

Читаоцима остављам да сами процењују валидност оцена и предвиђања Кенедија и његових опонената, уз једну успутну напомену. Наиме, чини се да је уместо Брендоновог а и иначе уобичајеног поређења "Америчке империје" са Римом, у много чему исправније поредити је са "империјалном" Спартом у доба након успостављања примата након победе над Атином у Пелопонеским ратовима. На страну позната чињеница да су "очеви оснивачи" САД били, из разлога стабилности државе, наклоњени Републици спартанског типа (а не атинској "хаотичној" демократији), суштинске политичке сличности су следеће: Спарта је срушила Атинско царство обећавајући својим ратним савезницима "ослобођење" од доминације Атине, да би након тога завела своју доминацију над њима, срушила демократолике режиме и успоставила вазалне олигархије, које су потом својом суровошћу и себичношћу према "новоослобођеним" становницима градова-држава изазвале код њих омразу и према локалним олигархијама и према самој Спарти. То је након извесног времена изазвало и рушење тих наметнутих режима од стране грађана, формирање "народних војски" најпре у Теби и др, те стварање нових коалиција усмерених против Спарте. Поједностављено речено, садашња ситуација у којој се налазе САД упоредива је у извесном смислу са ситуацијом у којој се налазила Спарта непосредно након успостављања савеза између Тебе, Атине, Коринта и Аргоса усмереног против Спарте (мислим да је јасно и ко би могао бити данашњи Епаминонда). Тадашња Спарта није хтела да погледа истини у очи, наставила је да се понаша бахато иако је осећала очигледне економске, демографске и војне недаће, одбила је да се прилагоди и да "прихвати реалност", наставила је да се ослања превише на војску и - завршила је тако како је завршила. (прим.прев.)

 

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/moc-amerike-je-u-opadanju.html

субота, 06. март 2010.

SRNA: Trifkovic o hapsenju Ganica

ČIKAGO, 5. MARTA (SRNA) - Politički analitičar iz Čikaga Srđa Trifković izjavio je u intervjuu Srni da je reagovanje bošnjačkih političara povodom hapšenja člana ratnog Predsjedništva BiH Ejupa Ganića bilo predvidljivo, jer smatraju da je nedopustivo da se načne lažna crno-bijela slika rata zato što bi nakon toga mogli biti otvoreni slučajevi ''Markala'', ''Vase Miskina'', kao i dosije ''Orić''.

"Njihova reagovanja mogla su da se predvide sa matematičkom preciznošću. Bilo bi veoma iznenađujuće da su bila drukčija", naglasio je Trifković.

Bošnjačka laž o apsolutnoj krivici Srba i apsolutnoj nevinosti (tadašnjih) Muslimana - laž koju i dalje pothranjuju britanski investitori u banku srpske krivice - poput biše britanske premijerke Margaret Tačer, analitičara Markusa Tanera i desetina ostalih ''stručnjaka za Balkan" - ne dopušta ma kakve sive nijanse u crno-bijeloj karikaturi rata, rekao je Trifković.

On je naglasio da se na toj karikaturi zasniva i mit o srebrničkom genocidu, koji je uveliko postao temelj beskonačne satanizacije Srba i delegitimizacije Republike Srpske kao zločinačke tvorevine.

"Ma kakva neharmonična nota u tako komponovanom refrenu nedopustiva je, jer predstavlja napuklinu koja potom preti da ceo monolit rasturi u komade. Njihov rezon je jednostavan: ako dopustimo hapšenje Ganića danas, otvoriće se pitanje `Vase Miskina` sutra, `Markala 1` i `Markala 2` prekosutra, a onda ni ponovno otvaranje dosijea `Orić` nije daleko. Imaju isuviše mnogo skeleta u plakaru da bi dopustili da mu se vrata makar malo odškrinu", istakao je Trifković.

Odgovarajući na pitanje da li hapšenje Ganića može biti prijetnja stabilnosti u regionu, Trifković je rekao da - ako hapšenje čovjeka optuženog za ratne zločine predstavlja prijetnju stabilnosti u regionu - onda nekadašnji predsjednik RS Radovan Karadžić treba da bude po kratkom postupku pušten na slobodu, a potjernica protiv generala Mladića stornirana.

O aktiviranju radikalnih islamskih grupa kao mogućem odgovoru na hapšenje Ganića, Trifković je istakao da su te grupe na Balkanu ionako već aktivne - što potvrđuje izjava izraelskog ministra inostranih poslova Avigdora Libermana od prije dva mjeseca, koja je izazvala napade histerije u Sarajevu.

"Te gorke plodove zapadne politike na Balkanu ubiraćemo svi još dugi niz godina, uključujući i same tvorce takve politike'', rekao je Trifković.

Nijedan teroristički napad u zemljama koje su podržavale islamsku stranu u BiH 90-tih godina prošlog vijeka - od Njujorka do Madrida, od Londona do Istambula - nije bio bez svoje ''bosanske veze'' u mrežama globalnog džihada, premda je to još dobro čuvana tajna u zapadnim medijima - dodao je Trifković.

On je za islamiste u BiH rekao da se ponašaju kako im zapovijeda Kuran i njihov prorok - dokle god ijedna stopa kugle Zemljine ostaje pod vlašću nevjernika, odmora nema.

"Džihad dopušta primirje, ali ne i mir. Pogotovu teritorije koje su nekada bile pod islamskom vlašću, a danas to više nisu - poput Španije, Izraela, Balkana ili severne Indije - ne mogu i ne smeju biti ostavljene na miru, jer pripadaju svetu rata (Dar al-Harb) i moraju biti vraćene u svet vere (Dar al-Islam). To ne kažem ja, to kažu oni sami'', rekao je Trifković.

On je naglasio da će se vrata EU zatvoriti za dugi niz godina nakon što uđe Hrvatska i da ta činjenica nije nikakva tajna u Briselu, dok se zvaničnici u Beogradu, Sarajevu, Banjaluci, Podgorici i Skoplju naizgled ponašaju kao da nije tako - iako znaju da jeste. ''Prije svega, od nekog `puta u EU` nema ništa. Zaista, krajnje je vreme da se manemo takvih floskula'', smatra Trifković.

On je naglasio da će doći 2020. godina, a da će političari u ovim prijestonicama i dalje pričati o ''evro-integracijama'', kao što su njihovi prethodnici prije pola vijeka pričali o prerastanju samoupravnog socijalizma u besklasno društvo, u kome će svi problemi biti riješeni.

''Gluposti, naravno'', rekao je u intervjuu Srni Srđa Trifković, koji je izvršni direktor Fondacije lorda Bajrona za balkanske studije i dugogodišnji spoljnopolitički urednik američkog časopisa ''Hronike''.

петак, 05. март 2010.

Zločini nad Srbima isplivavaju u svijetu

Zločini nad Srbima isplivavaju u svijetu            

 

Autor: Dobrila Majstorović  

četvrtak, 04 mart 2010 18:51

 

Zločini počinjeni nad srpskim narodom tokom oružanog sukoba u BiH neće moći biti zataškani, siguran je ugledni beogradski advokat Branislav Tapušković.

 

On je u izjavi za "Fokus" izrazio bojazan da će nadležni pravosudni organi Velike Britanije, ipak, popustiti pred političkim pritiskom pri odluci kome da izruče bivšeg člana ratnog Predsjedništva BiH Ejupa Ganića, Beogradu ili Sarajevu.

 

Međutim, bez obzira na konačan ishod tog slučaja, smatra Tapušković, Ganićevo hapšenje i određivanje mjere pritvora, uz odbacivanje zahtjeva za puštanje na slobodu uz kauciju, bacilo je potpuno novo svjetlo na cijelu priču.

 

- Užasan zločin počinjen u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992. godine neće moći da bude zataškan. Moraće jednom na dnevni red da dođu i drugi slučajevi, da neko odgovara za smrt više od dvije hiljade Srba u Sarajevu - odlučan je Tapušković.

 

Prema njegovim riječima, srpske vlasti imaju više nego čvrste dokaze koji terete Ganića za masakr pripadnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici i, ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog toga bi britanske vlasti trebalo da udovolje zahtjevu Srbije i bivšeg člana ratnog Predsjedništva RBiH izruče Beogradu.

 

- Tvrdnjom da bi Ganić trebalo da bude izručen Sarajevu, jer se pred nadležnim organima u BiH već vodi postupak u istom predmetu, odnosno zbog zločina u Dobrovoljačkoj, Tužilaštvo BiH učinilo je medvjeđu uslugu nekadašnjem bliskom saradniku Alije Izetbegovića. Britanske vlasti sad pred sobom, praktično, imaju zahtjeve dvije države, koje Ganića terete za najstrašnije ratne zločine i normalno je da nikom ne pada na pamet da takvu osobu pusti na slobodu, bez obzira na visinu kaucije - smatra politički analitičar Dževad Galijašević.

 

On dalje navodi da će pravosudni organi BiH, uz zahtjev za izručenje Ganića, britanskim vlastima morati da dostave validne dokaze koji ni u kojem slučaju ne idu u njegovu korist.

 

- Činjenica je da se već godinama predmet "Dobrovoljačka" nalazi u Tužilaštvu BiH, ali je isto tako nesporno da je krajnji ishod bilo kakve istrage o umiješanosti tadašnjeg političkog, vojnog i policijskog vrha u masakr vojnika JNA ustvari samo pokušaj prikrivanja istine, sakrivanja dokaza i amnestiranja odgovornih. Nažalost, pravosudni organi BiH to ne mogu da navedu u zahtjevu za izručenje, tako da će britanske vlasti morati da čuju bar djelić istine o ulozi Ganića u napadu na kolonu JNA - smatra Galijašević.

 

Prema njegovim riječima, dobri poznavaoci prilika u BiH s početka devedesetih godina prošlog vijeka znaju da je Ganić, inače porijeklom Albanac, jedan od najvećih bošnjačkih autoriteta u ratu koji je imao veliki uticaj na Armiju RBiH i obavještajnu zajednicu.

 

Naime, podsjeća Galijašević, Ganić je svojevremeno bio i obavještajac jedne strane obavještajne službe, koji je do kraja ispunio svoj zadatak - rat u BiH morao je da bude što krvaviji, a mogućnost bilo kakvog dogovora morala je da bude svedena na minumum.

 

- Više nije nikakva tajna da je upravo Ganić stajao iza plana likvidacije bošnjačkog ratnog vođe Alije Izetbegovića, samo zbog toga što je on bio spreman da prihvati mirno rješenje sukoba u BiH. Zna to vrlo dobro i Haris Silajdžić, današnji član Predsjedništva BiH, koji je svjestan činjenice da je upražnjeno mjesto na optuženičkoj klupi, odmah pored Ganića, namijenjeno upravo njemu - tvrdi Galijašević.

 

 

Danas saslušanje Ganića

 

Novo saslušanje Ejupa Ganića pred Višim sudom Velike Britanije zakazano je za danas.

 

- O meritumu će se raspravljati 9. marta, a mi smo već Sudu podnijeli opsežna dokumenta među kojima i one iz 2003. godine kada je Haški tribunal donio odluku prema kojoj u pogledu Ganića nema elemenata krivične odgovornosti - kazao je Damir Arnaut, pravni zastupnik Ejupa Ganića. Arnaut je juče s ambasadorkom BiH u Velikoj Britaniji, Jadrankom Negotić, posjetio u zatvoru u Londonu člana ratnog Predsjedništva BiH.

 

U posjeti Ganiću bila su i njegova djeca Emina i Emir Ganić.

 

Arnaut kaže da je Ganić optimističan i ohrabren činjenicom da se, kako je istakao, država BiH konačno ponaša kao država i da stoji iza svog bivšeg člana Predsjedništva.

 

 

Žrtva međubošnjačkog obračuna

 

Dobro obaviješteni izvor "Fokusa", blizak bošnjačkom političkom vrhu, tvrdi da je Ganić, ustvari, žrtva međubošnjačkog obračuna. Naime, Ganić je bio sve izvjesniji novi član Saveza za bolju budućnost, koji predvodi medijski magnat Fahrudin Radončić, a to nikako nije odgovaralo njegovim žestokim rivalima Harisu Silajdžiću i Sulejmanu Tihiću.

 

- Najglasniji zagovornik Ganićevog povratka u politiku bio je poglavar Islamske zajednice Mustafa Cerić.

 

To se nikako nije dopadalo ni Silajdžiću ni Tihiću, jer znaju da bi s takvim igračem Radončić pokupio dobar dio glasačkog kolača ove dvije stranke. Uprkos glasnim osudama Ganićevog hapšenja od strane Silajdžića nema sumnje da on stoji iza svega ovog - tvrdi naš izvor.

 

http://www.fokus.ba/index.php?option=com_content&view=article&id=3619:zloini-nad-srbima-isplivavaju-u-svijetu&catid=18:u-fokusu&Itemid=153

четвртак, 04. март 2010.

Дејан Лучић: Срби су творци светске завере!

Интервју: „Са човеком који зна" или без мистике, са Дејаном Лучићем увек интересантним саговорником – ако имате среће да га „уловите"

Срби су творци светске завере!

Масонерија је чисто српски продукт који је украден као што су нам Словенци украли бренд - ајвар. Са Балкана су кренула три освајања света, која су, у ствари, била ширење генетике створене укрштањем цивилизације са „Сиријуса Б". и тадашњих Балканаца - каже Дејан Лучић.

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2010/slike/017-1.jpgАко замолите Дејана Лучића да нешто каже о себи, добићете прилично неочекивани али и необичан одговор. Као да се ради о неком другом, он каже: "Необично је код Лучића што је он потомак Миленка Стојковића који је посекао дахије, а његова прабаба Илка Марковић, жена Јеврема Марковића, пуцала је на краља Милана Обреновића у Саборној цркви. Узгред, Јеврем Марковић је рођени брат Светозара Марковића. Деда Рајко Лучић учествовао је у пучу 27. марта, а отац ми је осуђен као четвороструки шпијун – по комунистичкој методологији, без доказа! Има ту још интригантних веза па је тако „сумњиво лице" Дејан Лучић школски друг Мирослава Туђмана, сина преминулог председника Туђмана и председничког кандидата на изборима који су се недавно одржали у Хрватској. Дејан је школски друг и са Франком Симатовићем, сада хашким оптужеником, а колега са факултета је и са Јовицом Станишићем, сиве еминенције „доброг диктатора" Слободана Милошевића.

Дотично сумњиво лице познато је као припадник више завереничких организација као што су масони, темплари, а можда и Мемфис-Мицраим, чији је велики мајстор Александар Јовановић рецензент Дејанове најновије књиге Теорија завере– приручник за владање светом. Кад све ово саберете, цела ствар би требала да води бар до предворја јавног тужиоца Владимира Вукчевића, који би на карт бланш требало овог аутора да пошаље на Голи оток. Ако га нема у Србији требало би га свакако отворити јер прошто се више не зна где ће све те мафије и сумњива лица да се сместе. Дејан Лучић је „сумњив" самим тим што је објавио врло интригантне и опасне књиге као што је Тајне албанске мафије, због које је стрељан Хекуран Исаи, шеф албанске обавештајне службе Сигурими. А ту је и књига Владари из сенке, која је разоткрила светску заверу, тако да данас и српске домаћице знају о међународној политици више него министри спољних послова НАТО земаља. Дотичног сумњивог Лучића напао је због књиге Варварство у име Христово творац модерне Хрватске Фрањо Туђман (иначе, бивши комшија) у својој књизи Повијесна распућа. Ствар се компликује, јер је он као непозвано лице одвео у Дубровник Питера Махера, бившег америчког војног обавештајца, да заједно разоткрију превару око уништавања Дубровника, по којој су овај град разорили „ћетници". Главни проблем по дефиницији је, што би овако опасан лик морао да буде бар у Хагу, или да до сада буде ликвидиран од стране домаћих плаћеника... Али од свега тога ништа па је Дејан Лучић крив - јер је још увек жив!"

„Сумњиво лице" које је, узгред, после славно завршене новинарске каријере, држао је предавања по Европи на прилично шкакљиве теме и био власник једне од првих и домаћих агенција за некретнине. Данас, после 12 издатих књига које се продају као алва, је вероватно најпознатији балкански професионалац за питања теорија завере. Лучића смо готово на препад "ухватили" непосредно пред пут у озлоглашену Америку, у коју је кренуо ради објављивања и промовисања енглеског превода Исламске републике Немачке. За домаће тржиште управо ових дана објављена је најновија Лучићева књига Теорија завере – приручник за владање светом. После изласка те књиге сви постављају само једно питање, коме је "приручник" намењен, па смо и наш интервју са Лучићем започели тим питањем

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2010/slike/017-2.jpg·   Коме је књига Теорија завере – приручник за владање светом у ствари намењен?.

- Првенствено младима. То је нова комбинација Петра Кочића и Бранка Ћопића, па се надам да ће ући у школску лектиру, јер сам направио књигу која је најпокваренија на свету после Протокола сионских мудраца! Иначе, књига је направљена на ивици фантазије, у њој се појављује фалсификат фалсификата Протокола сионских мудараца који се директно обраћа српској младежи, а све кроз индиректно „дружење" са Николом Макијавелијем, аутором Владаоца. Млади морају да је детаљно простудирају и схвате да Свет почива на знању и степену организованости. Наши клинци су показали да имају одлична базна знања, натпросечан ИQ, јер су се са готово свих светских такмичења у знању враћали са пуним торбама медаља. Сад још хоћу да их научим како да се организују. Кад то савладају још ће лакше користити своја а поготову туђа знања – која ће и од својих непријатеља добијати. У тој пауковој мрежи организација непријатељ ће им сасвим несвестан тога дати разне па и капиталне информације.

 

·   Шта очекујете од књиге?

- Она је резултат мог 30-огодишњег проучавања скривене политике и, пошто схватам да се на политичкој сцени Србије налазе аматери, желим да пренесем своје знање младим људима: како да се укључе у политику, тренутно најпрофитабилније занимање у Србији, како да постану тајкуни, лидери странака, амбасадори, директори, како да, по методологији илумината, освоје све странке, али и тајна друштва изнутра. Све са идејом да се за пет година појаве на сцени као нови лидери, образовани и промућурни господари судбине овога народа – али и знањима и моћима да утичу на друге па и светске токове. Инсистирам да направе тајно друштво без вође, али које зна куда стреми. Наш циљ мора да буде 15 милиона Срба у свету, стварање Сједињених српских држава, ослобађање Косова и постављање фундамента да се никада више не може деси геноцид над Србима. Млади људи, мушкарци и жене, ову књигу треба да читају као приручник, али кријући је од других, „завијену у новине". Знање је моћ, али подељено знање јесте - губитак моћи. Проучаваоци злочиначке лектире биће збуњени открићима која јеврејску историју поново коперникански обрћу до тог нивоа да ће Лучића оптужити да је агент Мосада од утицаја – или ко зна шта друго.

 

·   Занимљиво је што се у "Теорији завере" појављују духови Макијавелија и сионских мудраца. Шта они саветују Србима?

- Уз помоћ кабале, имам директну комуникацију "каналисања" са сионским мудрацем који ми је рекао шта Срби треба да раде да би се докопали моћи коју су некада имали - када су владали Вавилоном кроз улогу Нина Белова (Нимрода), и када су створили прво тајно друштво у Вавилону – друштво слободних зидара који су правили ту кулу, као ново чудо Света.

 

·   Вавилонску?

- Да! Масонерија је чисто српски продукт који је украден као што су нам Словенци украли бренд ајвар! Па данас масонерију доживљавамо као јеврејску, што она по суштини није. Сваки млади масон запањи се када схвати да су норме понашања и терминологија масона - изворно српски. Само се Срби и масони љубе три пута, ословљавају са "брате", говоре један другоме ти, свако себе сматра витезом, а рад (масонски обред) почињу уношењем светлости, односно ватре, у ложницу (масонску ложу).

 

·   Ово о масонерији је баш чудно али и подударно, али како су то Срби градили Вавилонску кулу и чиме то доказујете?

- Доказа има на претек. На остацима Вавилонске куле има бар три или четири уклесана кратка текста у којима се помињу сербе-и. Нема ни једног народа осим Срба који су носили такво име, а има и доста потписа градитеља (српска навика) чија имена доста личе на стара српска имена. Свакако је најубедљивији доказ у историјском музеју у Багдаду, где је велика камена плоча на којој је уклесано ко је, како и у које сврхе градио вавилонску кулу (коју су тада звали сигура или сигурат). Пардон, била је плоча у багдадском музеју – могуће да је сада нема, јер где се појави америчка војска тешко да нешто иза ње остане. На тој плочи у више наврата спомињу сербе-и као градитељи. Камена плоча је стара око 4.000 година што се тачно поклапа са старошћу вавилонске куле јер је она и по званично признатим подацима срушена негде око 1.800 година пре нове ере. Па и само име Багдада потиче од Срба, и представља сложеницу Бог даде – то ће вам рећи многи образовани Ирачани.

 

·   Шта је, по Вама, највећа тајна коју сте открили?

- Тајна је оно што није открио ни Дејвид Ајк у свом шокантном делу Највећа тајна: да су Вавилонци дошли са Балкана, предвођени Нином Беловом, негде 25 векова пре н.е, а да је тај Нино родом са планине Нинаје, где су хватане вехабије. Да је он пореклом од некога белог (како се у нашем народу каже за плаве људе), и да је кренуо у освајање света из Низе, коју су Римљани назвали Наисус, а ми га данас зовемо - Ниш. Цивилизација је настала на Балкану, контактом цивилизације са планете Сиријуса Б, која је на нашим просторима направила једну од првих вештачких пирамида - планину Ртањ. То је у ствари купа, шупља на врху, чији је отвор забетониран да се не би могло сићи дубоко у планину, па је Ртањ остао тајанствен чак и данас. Управо по угледу на Ртањ Срби су намеравали да изграде вавилонску кулу. У кругу од 500 километара настала је аријевска цивилизација, ту је настало и најстарије писмо – србица, које је погрешно названо винчанско (локацијски) а, под утицајем агената из Европе. Да би се право име писма србица избегло, сада се оно назива подунавско писмо. Потпуно је бесмислено азбуку, односно србицу, називати - ћирилица. Ћирило и Методије су људи који су "открили рупу на саксији". Одавде са Балкана кренула су три похода у такозвано освајање света, а то, у ствари, нису били походи, већ ширење генетике створене укрштањем цивилизације са Сиријуса Б. и тадашњих Баканаца који, игром случаја имају исти ДНК и данас. На основу те у ствари молекуларне решетке која се зове ДНК можемо са сигурношћу тврдити да су сви Аријевци пореклом Срби. У науку, ДНК решетку и карактеристична чворишта која дефинишу људске групе, данас не верују само вештице. Међу вештице убрајам и историјске факултете који се нису макли даље од почетка – или пишу политичку историју, историју победника коју је неко наручио.

 

·   Да се вратимо на три освајања света…

- Прво је било оно Нина Белова, односно Нимрода, друго је предводио Сербо Макаридов, а треће - Александар Карановић, кога Грци зову Каранидис, а у последње време га присвајају па чак тврде да је Грк. Но, сваки средњошколац зна да је чувени Демостен његовог оца Филипа у својим говорима називао варварином! Ако је Филип варварин, то значи да није Грк па, према томе, ни његов син то не може бити. Сва три освајања света ишла су истим путем и имала су исту функцију: ширење генетског материјала који је био посебно супериорно интелектуалан у односу на остале цивилизације. Љубомора свих оних који нису настали од балканских Аријеваца довела је до ситуације да се измишљају топонимска имена нација.

 

·   Која је још тајна повезана са Аријевцима?

- Аријевци су, са запада гледано, сви Келти, Гали, Иберијци, и то можемо доказати не само уз помоћ ДНК, већ самом чињеницом јер је између 25 и 30 посто речи у њиховом данашњем језику изворно српско и нама разумљиво. А на истоку, Аријевци су Иранци (Персијанци), Авганистанци, али и неки становници Индије. Због тога постоји у санскриту, али и у пали језику, којим је говорио Буда - преко хиљаду српских речи.

 

·   Јесте ли штитећи Аријевце написали две књиге Исламска република Немачка?

- За добро уво је и комарац музика. Моје је да унапред укажем на нека будућа дешавања па нека они на време сагледају у ком се правцу глобалне поплаве ваљају. На планети има само 19 посто белих људи, а Аријеваца још мање. Стога, потпуно је сулудо да на Србе од којих су настали, гледају као непријатеље – само да својом плиткоумном и грамзивом политиком то не схвате прекасно.

 

·   Постоје ли и други Немци – српског порекла?

- Немци су Аријевци онолико колико су Срби! Једини прави Немци су они који су потомци племена Дојч, остали су словенског порекла. Пруси, који слове за "најжешће" Немце, заправо су Боруси, "огранак" Руса. Њихова тотемска животиња је медвед – сетите се само која се награда додељује на филмском фестивалу у Берлину! А и тотемска животиња Руса је медвед. Пруси су огранак Руса и некада су се звали - Боруси. Главни град Боруса био је Брљин (Берлин). Борусе је понемчио витешки ред, ред тевтонаца који су огранак темплара – они су огњеним мачем те Словене понемчили.

 

·   Али и даље постоје Немци који су – Словени?

- Наравно, то су они за које смо учили у школи да их је краљ Милутин довео као рударе – Сасе. Но, Саси су Словени и истородници су са Саксонцима у Британији којима је припадао Робин Худ. Саси и Саксонци су термин као Срби и Србијанци, Саксонци су „као" Енглези, а Саси су "као" Немци, а сви су заправо Словени, Келти! То је познати модел по којем настају вештачке нације, пише се програмска, лажна историја настанка нација…и онда све то искреирано вам сервирају да тако учите децу и свој будући нараштај.

 

·   Да ли је судбинско одређено да се бавите заверама?

- Да, ја сам Шкорпија!

 

·   А Ваш отац је званично био – шпијун?

- Он је 1950. године осуђен као четвороструки шпијун – енглески, амерички, руски и немачки! А био је тек апсолвент медицине. Али, ето, имао је изгледа тако добру заштиту од некуд, да га за сва та шпијунска недела комунисти нису стрељали, већ су га само послали у рудник Трепчу на годину и по дана затвора…

 

·   Има ли још занимљивости у Вашој породичној причи…

- Мој деда Рајко Лучић учествовао је у пучу 27. марта, а тај пуч је подржао светац, брат масон, Николај Велимировић, као и патријарх Гаврило Дозић. Сви историчари сматрају да су подржаваоци пуча агенти од утицаја МИ6 – или им је управо тако сервирао управо МИ6. А добри познаваоци рада британске обавештајне службе знају да они раде генерацијски са деде, преко сина, до унука, те на основу тога лако можете закључити да ја припадам "бакиним момцима" ("бака" је енглеска краљица), и да је то тајна мог "мачкастог" живљења – па таман помисле да сам долијао, а оно ћорак. Ја сам нека врста интелектулног српског Џемса Бонда. Но, у свету шпијунаже све што је очигледно – обично је намештаљка!

 

·   Уосталом, и "прави" Џејмс Бонд био је Србин - Душко Попов…

- Он спада у знаменитости Србије. Туристички водичи, када Француском улицом у Београду воде пензионисане америчке официре који су допутовали бродом из Беча, покажу им кућу на углу Фанцуске и Браће Југовића. Упери прстом на први спрат и кажу: "Овде је живео Душко Попов са код именом "Трицикл", на чијем је лику Јан Флеминг осмислио Џејмса Бонда. Кад се спусте мало ниже, покажу на кућу Николе Пашића и кажу: "Овде је био најмудрији српски политичар". Онда покажу преко пута, зграду у којој живи Коштуница: "Овде је најнеобавештенији српски председник и политичар". На крају се спусте још ћошак ниже, до угла Страхињића Бана и Француске па кажу: "Е, овде живи најобавештенији Србин, Дејан Лучић. Тако да се круг затвара - од Александра Невског, преко Француза до Кнеза Михаила убијеног у завери.

 

·   Добар део Ваше приче о теорији завере односи се на Хазаре. Наводите да 90 посто Јевреја нису Јевреји, већ – Хазари…

- На траг Харзарима дошао сам захваљујући Милораду Павићу. Захвалан сам човеку који је славу српске књижевности проширио по читавој планети. Наравно да је био масон и наравно да је био добар Србин и православац.

 

·   Готово увек вас сви питају: За кога Ви, у ствари, радите, па ни ја то питање не могу да избегнем?

- То ни сам Бог не зна. Он ме оптужује лично због мог презимена Лучић, што значи лучоноша, што значи Луцифер, пали анђео - да сам ја агент мрачних сила. Ето, ја сам, као и мој отац, опасан лик… - али Трепча сад не ради.

 

·   За кога?

- Извините, ако вам то одговорим, сви они што нас прислушкују остаће без посла (смех). Друго, поставка вашег питања је у основи погрешна. Не радим ја за њих, они раде за мене. А ако ме питате кога највише ценим у тим пословима, онда бих без двоумљења рекао Мосад. Они једино врло прецизно знају шта хоће – а то предуслов сваког успеха.

 

·   Прилично се слободно понашате, с обзиром да много тога знате о светској завери – Ваше име лако је наћи чак и на скајпу, има вас на фејсбуку, сасвим слободно разговарате телефоном... Не плашите се за себе?

- Више кажем на телевизији него у телефонским разговорима, то су само обични разговори са пријатељима. Смешна ми је параноја око прислушкивања, посебно код људи који су потпуно безначајни – или је та вештачка параноја управо зато да себи подигну значење. Ако човек говори о ономе што добро зна, шта мисли, онда се не боји никога! Шта то значи погинути, умрети? Уосталом, зар читаоци "Трећег ока" не верују да је смрт само мењање одела? Не видим зашто бих више био везан са своје тело, него за своје одело? Уосталом, кукавица умире сто пута, а храбар човек само једном.

 

Узгред, сваки пети Србин мисли да га прислушкују. А људима се влада на два начина - обећањима и страхом. У ту зону страха спада и прислушкивање. Најбољи начини за ослобађање од страха и уништавање магије која вам је наметнута, јесу подсмех и смех. Подсмех плаши и највеће магове – јер су онда збуњени, постављајући себи питање ко стоји иза вас. Вратите осмех на своје лице, победите илузију звану Европска унија, подсмевајте се квази магији политичара који вам говоре о срећној будућнсоти "када нас буду примили" – у пакао. Деца се радују укидању виза, али када буду видела беду, јад и чемер мултикултуралности схватиће колико је било лепо и здраво живети под санкцијама. Људи би требало да схвате да је посебна част, одличје, комплимент од Бога – бити Србин. Само одабрани, привилеговани, могу то бити.

 

Зар мислите да сте се случајно родили? Не, то је божја промисао, то је Ваш задатак. То је тешко бреме које морате да носите и да опстанете. То је само за јаке. Сви они други претапају се у топонимске нације – Црногорце, Македонце, Босанце, Хрвате... Према томе, главу горе! Енглез кад хоће некоме да каже да је господин, употребљава скраћени израз од Сербин – "сер". Питајте их зашто је баш та скраћеница "сер" претворена и титулу – одакле она потиче. Према томе, гледајмо и учимо од двају народа како се влада светом - од Енглеза и од Јевреја. Истина је да је сво то знање којим они сада владају покрадено од нас. Дошло је време да пламен слободе украдемо од њих и вратимо га тамо где он припада. Пут ка том циљу води кроз стварање хиљада ћелија "Косовских заветника" (које помињем у новој књизи) широм ове планете. Свет је мали, али је Србија велика.

 

·   Сви су Вас то питали, па морам и ја: како долазите до информација?

- Из земаљског информационог поља, званог акаша, тако што улазим у алфа стање, а онда ми анђели чувари шапућу тајне…

С. М.

http://www.srpskapolitika.com/

понедељак, 01. март 2010.

Kosta Čavoški: Vojislav Šešelj - Sedam godina robije

Vojislav Šešelj: Sedam godina robije

3 Društvo | Uredništvo | februar 24, 2010 at 23:33


Piše Kosta Čavoški

Dr Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke, već sedmu godinu zatamničen je u Hagu. Ovaj primer samo je potvrda da Haški tribunal, sramno i sistematski krši opšteprihvaćena pravila međunarodnog krivičnog prava koja se tiču dužine pritvora i samog suđenja

Na današnji dan pre sedam godina dr Vojislav Šešelj je postao sužanj Haškog Minotaura u Ševeningenu, a da mu još nije okončan ni prvi deo prvostepenog suđenja u kojem tužilac iznosi i obrazlaže svoju optužnicu i dovodi svedoke koji treba da potkrepe njegove navode. U tom pogledu on će sigurno ući u svetsku istoriju pravosuđa ne samo po dužini pritvora pre otpočinjanja samog suđenja, nego i po potpuno bezrazložnom i samovoljnom odugovlačenju prvostepenog suđenja unedogled, budući da nema nijednog valjanog razloga, za bilo kakvu osudu.
Valja odmah, reći da time ovaj Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, poznatiji kao Haški tribunal, sramno i sistematski krši opšteprihvaćena pravila međunarodnog krivičnog prava koja se tiču dužine pritvora i samog suđenja. Članom 9 stavom 3 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima izričito je utvrđeno da će se svakome ko je uhapšen ili zatvoren zbog krivičnog dela u „razumnom roku suditi", a da „stavljanje u pritvor lica koja očekuju da im se sudi ne sme biti opšte pravilo", dok se članom 14 stavom 3c još dodaje da će im biti suđeno „bez nepotrebnog odugovlačenja". Na skoro istovetan način član 5 stav 3 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje da „svako ko je uhapšen ili pritvoren… ima pravo na suđenje u razumnom roku". A članom 7 stavom 1d još jednom se potvrđuje da svaki pojedinac ima pravo da mu se u razumnom roku sudi i, naravni da započeto suđenje u razumnom roku bude okončano.

http://www.pecat.co.rs/wp-content/uploads/2010/02/cavoski-kosta-150x150.jpg

„Neki od Šešeljevih dojučerašnjih stranačkih drugova, prijatelja i kumova koji su ga napustili kada mu je bilo najteže, sada ga još i javno napadaju, unapred znajući da neće moći da im odgovori": dr Kosta Čavoški na skupu „Sedam godina haške tamnice" u Domu sindikata

NEDOPUSTIVI IZUZETAK

Iako Komitet za ljudska, prava, pri Ujedinjenim nacijama, koji nadzire primenu Međunarodnog pakta za građanskim i političkim pravima, i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu ne utvrđuju vremensko ograničenje pritvora posle kojeg bi istekao razuman rok za početak suđenja, niti utvrđuju rok u kojem se mora okončati samo suđenje, oni jasno zahtevaju da se u svakom trenutku mora opravdati najpre određivanje a potom i produženje pritvora uz puno poštovanje pretpostavke nevinosti. Haški sud je sistematski kršio ovaj međunarodni pravni standard o dužini pritvora, pa je većina okrivljenih u Ševeningenu provela u pritvoru više godina pre nego što im je počelo suđenje.
Dr Vojislav Šešelj je i u ovom pogledu nedopustivi izuzetak. On ne samo da je bio najduže u pritvoru pre početka suđenja, nego je i jedini haški sužanj kojem ni posle sedam godina nije okončan prvi deo prvostepenog suđenja. No, ono po čemu ćemo ne samo mi i naše izdajice na vlasti nego i sudije i tužioci u toj haškoj nakazi od suda dugo pamtiti dr Vojislava Šešelja jeste nesumnjiva činjenica da je on zavidnim poznavanjem sudskog postupka, nesalomljivom upornošću i neverovatnom snagom volje razbio u param-parčad hašku nazovi optužnicu. Tužilac je do sat izveo 76 svedoka, od kojih je samo 29 javno svedočilo, dok su svi ostali bili pod ovom ili onom merom zaštite. Sve to nije vredelo i svekolika javnost je bila uverena ne samo da optužnica nije dokazana nego da je i po sebi nedokaziva. Stoga su i tužioci i sud u jednom, za sve nas bolnom trenutku pribegli poganoj smicalici: pokušali su da dr Vojislavu Šešelju oduzmu pravo da se sam brani i da mu potom nametnu branioca po vlastitom izboru koji će biti u savršenom skladu sa tužiocem. Nije im uspelo, jer ih je dr Vojislav Šešelj zapanjio tako što je stupio u štrajk glađu i netremice gledao smrti u oči. Možete misliti kako su ti mali, bedni ljudi u tužilaštvu i sudu bili zapanjeni da neko zbog pravde, časti i slave rizikuje život dok oni jedino očekuju da svakog meseca prime od 25 do 30 hiljada evra, oslobođenih poreza. I sigurno bi ga pustili da umre, da neko od njihovih gospodara i naredbodavaca nije procenio da baš nije zgodno da se posle sudskog ubistva Slobodana Miloševića izvrši još jedno takvo ubistvo.
Kako je dr Vojislav Šešelj već šestu godinu bio u zatvoru i kako nikakva njegova krivica nije mogla biti dokazana, haški zvaničnici su pribegli još jednoj smicalici: optužili su, a potom i osudili dr Vojislava Šešelja za navodno nepoštovanje suda, iako je on u jednoj od svojih knjiga, objavio samo zvanične dokumente suda. Bio je to jadan i bedan pokušaj da se bar deo njegovog pritvora u Ševeningenu opravda kakvom-takvom presudom. Ni to, međutim, nije bilo dovoljno, pa se već skoro godinu dana – a da to dr Vojislav Šešelj doskore uopšte nije znao – protiv njega vodi i drugi postupak za nepoštovanje suda ne bi li mu se dodala, još koja godina zatvora.

IZRUGIVANJE PRAVDI

Znam da ćete svi vi odmah reći: Pa kakva je to nakaza od suda, kakvo je to izrugivanje pravu i pravdi, kakvi su to neljudi i zlotvori koji već sedam godina drže dr Vojislava Šešelja u tamnici, a da su od samog početka znali da je ova sudska farsa zlonamerna ujdurma? Sve je to tačno, ali ne treba, smetnuti s uma da je inicijativa za Šešeljevo utamničenje u Hagu potekla iz Beograda i da već sedam godina niko od onih koji su bili ili su sada na vlasti nije naišao za potrebno da traži njegovo privremeno puštanje na slobodu i da jemstvo da će se on sigurno vratiti u Hag kad ga sud pozove.
Posle tragične smrti Zorana Đinđića javno sam rekao i napisao da ako on po ičemu u istoriji bude zapamćen, biće po tome što je Slobodana Miloševića izručio na Vidovdan i što ga je stigla vidovdanska kletva. Sada bih dodao da će biti zapamćen i po tome što je, ponizno moleći Karlu del Ponte, isposlovao optuživanje i utamničenje dr Vojislava Šešelja. Ali Đinđić nije bio sam. Oko njega i pored njega bili su i drugi državni zvaničnici koji su u tom prljavom poslu učestvovali ili su se pravili da ga ne primećuju. Svako od njih pred narodom i istorijom mora poneti svoj deo odgovornosti.
A i da ne pominjemo neke od Šešeljevih dojučerašnjih stranačkih drugova, prijatelja i kumova koji su ga ne samo napustili kada mu je bilo najteže, nego ga i sada javno napadaju unapred znajući da neće moći da im odgovori. Sram ih bilo!
Uprkos svemu, dr Vojislav Šešelj je čvrst kao stena, nepokolebljiv u svojoj odbrani, ubedljiv u razobličavanju te nakaze od suda, veliki uzor svim žrtvama haškog Minotaura. Može biti da je među poznavaocima Haškog tribunala u zemlji i inostranstvu bilo i njegovih pronicljivih kritičara. Ali niko od njih nije svoju razarajuću kritiku plaćao patnjama svoje porodice, svojom slobodom, pa i svojim životom kako je to Šešelj činio.
Na samom kraju izrazio bih nadu da je ovo moj poslednji govor u odbranu dr Vojislava Šešelja, a da će već sledeći put u ovoj sali on sam sa ovog mesta govoriti nama.

http://www.pecat.co.rs/2010/02/vojislav-seselj-sedam-godina-robije/

недеља, 28. фебруар 2010.

Šta je dogovoreno sa MMF-om

Šta je dogovoreno sa MMF-om

LIČNI STAV

Autor: Slobodan Lalović

Teže (?) je pogoditi dobitnu kombinaciju na Bingo-u nego saznati šta je dogovoreno sa MMF-om. Izjave državnih zvaničnika, posebno pojedinih, više liče na glasine nego na informisanje građana o tome šta ih očekuje u narednom periodu. I dok predstavnici MMF-a izražavaju skepsu da se preuzete obaveze mogu realizovati sredstvima koja vlast pominje, mediji nas zasipaju maglom kroz koju se ipak mogu naslutiti obrisi nevolja koje nas očekuju.

Možda će se u nekom predizbornom periodu i isplatiti nešto za šta nema pokrića, ali će to samo značiti da nas posle očekuje još sušniji period. Kada se kaže da će se u drugoj polovini naredne godine (predizborna godina, ako ne bude vanrednih izbora) penzije usklađivati sa rastom zarada u javnom sektoru, onda to vređa inteligenciju. To znači, ako to bude predizborna godina, da će se povećati i zarade u javnom sektoru na nekoliko meseci, pa onda i penzije, i eto nama izbora. Ili se neće povećati zarade, pa ni penzije, ali je rečeno, pa i to valjda nešto znači. Lepo zvuči, a ne košta. Jedino šta se ne događa to je primena penzionog zakona i usklađivanje penzija sa rastom troškova života. U tako haotičnoj situaciji gde se ne zna ko pije ali se zna ko plaća, jedino je sigurno da će život građana biti sve teži, što se oseća iz dana u dan.

Odgovor na ove, sve veće probleme ne nalazi se u veštini manipulisanja, već spremnosti da se ekonomska politika vodi u korist izvoznog dela privrede, i onih preduzetnika koji nešto proizvode. Izgleda da ta promena nije moguća zbog interesa onih koji imaju dovoljno uticaja da spreče okretanje državnog broda u tom pravcu. Sve dok oni budu imali takvu snagu od neizbežnih i spasonosnih promena neće biti ništa, a godine će prolaziti u neprekidnim nejasnim dogovorima sa ovom ili onom međunarodnom finansijskom institucijom kako bi se sprečio još neki od kolapsa koji periodično prete. Istovremeno će se praviti predstava o zapošljavanju nekoliko hiljada ljudi trošenjem značajnih budžetskih sredstava, dok će stotinu hiljada ostajati bez posla. Neće se čuvati postojeća radna mesta, što je jeftinije, već će se ulagati u otvaranje novih što je skuplje, uz neuporedivo manji efekat. Sve je to praćeno višemesečnim neisplaćivanjem zarada, iako vlasnik ima sredstva ali ih koristi, na primer, za gradnju hotela i slična ulaganja. Tako, i tamo gde ne mora, dok radnici gladuju „gazde" se na njihov račun troškare.

Kako su investicije presušile, a prodati više nemamo šta, suočavamo se sa nuždom da živimo od svog rada, od kvaliteta onoga što proizvedemo i od sposobnosti da to prodamo. Traži se zapravo da se promenimo posle više od 60 godina, da se okonča anestezija u kojoj smo se tako dugo nalazili, i da sa izvesnom glavoboljom pogledamo oko sebe. A već posle prvog trežnjenja vidi se da smo dugo trošili više nego što smo pravili, i da je to što smo trošili još uvek bilo nedovoljno za pristojan život (sem u kratkim intervalima). Tzv. smanjenje javne potrošnje nije ideološko, već ekonomsko pitanje. Možemo mi imati i mnogo veću javnu potrošnju (u nominalnom iznosu) ako imamo mnogo veći društveni proizvod. Niko nama ne brani da trošimo koliko hoćemo, ako smo dovoljno zaradili da možemo trošiti, i da nam ostaje i za dalji razvoj. I plate, i penzije mogu biti duplo veće, ako više nego duplo zarađujemo kao zajednica, pa bi onda zaposleni u MMF-u ovde dolazili turistički da uživaju u našim etno selima, da obiđu Justinijanu prima (rodno mesto Justinijana imperatora koji je poslednji uspeo da objedini istočno i zapadno Rimsko carstvo), ili Studenicu gde se nalazi trpezarija iz vremena Svetog Save, i sl.

Ali mi ne zarađujemo ni koliko je dovoljno za trošak koji pravimo, pa potencijalni turisti iz MMF-a dolaze kao „policajci" da obiđu „prestupnike" i da vide da li se oni kroz društveno koristan rad mogu popraviti. Oni nemaju rešenje, već upozoravaju da ćemo bankrotirati, a ako hoćemo da uzmemo neke pare od njih onda postavljaju uslove. Ako nećemo pare, onda nikom ništa. Nema uslova, nema para.

Sve se svodi na pitanje možemo li, i umemo li da povećamo zaradu (proizvodnju), i ako možemo i umemo hoće li nam to dozvoliti oni kojima to ne odgovara, a koji se pitaju. Možda je rešenje u tome da prestanu da se pitaju oni kojima ne odgovara da rastu proizvodnja i izvoz, da se tehnološki modernizujemo, da se rad plaća, da mladi i stručni „nasrnu" umesto da beže u inostranstvo, da bude konkurencija, da se uspeh postiže sposobnošću, a ne bliskošću sa određenim interesnim grupama, da se „naglavačke" sistem obrne i postavi na noge. Radi se o promeni sistema vrednosti u kome mladi, vredni i sposobni dobijaju prednost. Sve dok se to ne dogodi zamlaćivaće nas ljudi iz prošlosti koji i ne znaju drugačije da rade, a saopštenja i politika koja se vodi biće sve nemuštija, i građani sve siromašniji. Ima nas suviše malo, sa suviše posla koji treba uraditi, da bi nas bilo suviše kako stalno govore, pa nas moraju neprekidno otpuštati.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/sta_je_dogovoreno_sa_mmfom.26.html?news_id=184688