Srpska Informativna Mreža - SIM

EMIL VLAJKI: IZDAJA

2010-03-14T10:45:00.000-05:00

IZDAJA

Piše Emil VLAJKI

Bauk izdaje kruži Srbijom. Izdaje koju vrše političke elite na vlasti, „humanitarne" i „nevladine" organizacije kao i dio Srpske pravoslavne crkve. Kosmet je već izgubljen, a retorika o njegovom navodnom očuvanju je isprazna i tragična. Trebalo je da on bude zamjena za „ulazak u Europu", ali ne lezi vraže. Naknadno je traženo da za isti cilj („ulazak u Europu") Vojvodina dobije autonomiju, a zna se da se kod nas autonomije završavaju samostalnošću; Madžari u Vojvodini se na to uveliko pripremaju pa su već osnovali svoje paravojne jedinice. Zatim, „ulazak u Europu" je zahtijevao da se javno kaže kako ne dolazi u obzir referendum o samostalnosti Republike Srpske. Pored ostalog, jedan od ministara sadašnje srbijanske vlade, odlučio je da prekine sa dosadašnjom „prosrpskom" politikom pa, želeći da uđe u „historiju" rušenjem Srbije postavši predsjednikom novostvorene države, sada u Raškoj (Sandžaku) ojačava jednu od postojećih muslimanskih (bošnjačkih) partija.
„Najljepše u svemu" je činjenica što na raškim prostorima mešetari Turska u vidu njenog ministra vanjskih poslova koji svakih nekoliko dana dolazi u to područje kako bi napravio koaliciju svih muslimanskih partija. Izdaja zemlje je na ovom primjeru više nego očita. Smatrajući kako je to „jako demokratski", srbijanska vlada ovo protivnacionalno djelovanje čak i podstiče! Da bi stvari bile jasne, zamislimo kako bi se Turska ponašala kada bi srbijanski ministar vanjskih poslova svaki čas dolazio u Tursku da ojača kurdske partije; letio bi naglavačke iz te zemlje, a vjerojatno bi bio i uhapšen.
Što se tiče Srpske pravoslavne crkve, u njoj u ovom času preovladava američko-rimokatolička tendencija. To je postalo potpuno jasno prilikom dolaska potpredsjednika SAD, Bajdena, u Srbiju. Bajden je jedan od najokorjelijih američkih srbomrzaca koji je devedesetih godina tražio za Srbe osnivanje koncentracionih logora nacističkog tipa (sic)! Nakon Srbije je posjetio (po njemu) „legitimnu i legalnu" novonastalu državu „Kosovo", a onda je izrazio želju da posjeti srpsko svetilište manastir Gračanicu. Vladika Artemije tu dozvolu, što je i normalno, za takvo skrnavljenje srpskog svetog mjesta, nije dao. Srpska pravoslavna crkva je odmah reagirala i poništila Artemijinu odluku i dozvolila Bajdenu da izvrši svetogrđe. Kada je ustoličen novi Patrijarh, pod pritiskom Amerike i državne srbijanske vlasti, Artemije, taj posljednji duhovni vođa srpskog naroda na Kosmetu, skinut je sa položaja vladike.
Posebnu kvislinšku ulogu igraju „humanitarne" i „nevladine" organizacije. Neprekidno blate vlastiti narod i zemlju. Dobro plačene u dolarima, kažu kako su Srbi genocidni, kako ih treba denacificirati, kako su oni odgovorni za sve užase koji su se na Balkanu odigrali u zadnje dvije decenije. Za njih je normalno što je 300 000 Srba otjerano iz Hrvatske, 200 000 sa Kosmeta i što je oko 150 000 moralo napustiti muslimanski dio Sarajeva. Tvrde kako je američka tvorevina „Republika Kosovo" realnost koja se mora prihvatiti i priznati. Neke odvratne marionete ovih organizacija idu čak toliko daleko da iniciraju hrvatsku vladu, bošnjačke vlasti, a indirektno i vlasti sadašnje „Republike Kosovo", da tuže Srbiju međunarodnim sudovima kako bi njihova zemlja plačala milijardske odštete za navodno izvršene zločine prema Hrvatima, Muslimanima i Albancima. Za njih je kontinuirano razbijanje Srbije od strane „međunarodne zajednice" posve „normalan, demokratski" proces. Posebno su angažirani da vrše dreku i frku u svezi sa navodnim srebreničkim genocidom za kojeg, kao glavnog krivca, optužuju vlastitu zemlju. I to nas uvodi u srce aktuelnosti vezane za uhićenje Ejupa Ganića u Londonu.
Ovdje se mora shvatiti jedna stvar. Na tisuće javnih ličnosti u svijetu, sa neospornim autoritetom, osudilo je NATO zločinačke intervencije nad Srbima. I mogu Ameri i njihovi europski vazali osnivati koliko god hoće sudova u kojima će se suditi prvenstveno Srbima, mogu i dalje blatiti Srbe preko svojih medija upotrebljavajući za to i srpska marionetske i kvislinška sredstva informiranja, ipak je to za povijesno određenje njihovog djelovanja nedovoljno. Zbog toga je za „međunarodnu zajednicu" krajnje važno da Srbiju dovedu u stanje takvog mentalnog genocida da ona sama, institucionalno, u svom parlamentu, prihvati odgovornost za posljednjih 20 godina balkanskih sukoba. Posebno, da Srbija prizna odgovornost za najveći mit 20-og stoljeća, za „srebrenički genocid". Ako to Srbi ne urade, Ameri i ini, te njihova „humanitarna" NATO organizacija, i nadalje ostaju zločinci u očima meritorne međunarodne javnosti.
Američka „međunarodna zajednica" je preko svojih kvislinga na vlasti uspjela nametnuti ideju da priznanje „srebreničkog genocida" uđe u srbijansku parlamentarnu proceduru. Ali oni isto tako znaju da za ovakvo sranje koje će Srbe obilježiti za slijedećih tisuću godina, treba tom narodu dati nešto i za uzvrat. Jer taj narod više ne može podnijeti da se samo on osuđuje pored jasnih zločina koje su, prvenstveno ondašnji Muslimani, učinili glede Srba. Dakle, Srbima treba nešto i ponuditi kako bi lakše prihvatili odgovornost za „srebrenički genocid". Po svemu sudeći, čini se da je „međunarodna zajednica" odlučila staviti Ganića na udicu, kako bi je srbijanski som zagrizao. Dosada se, naime, pričalo kako se „međunarodna zajednica" maćehinski odnosi prema srpskom narodu, a ako mu se dade Ganić na žrtvenom pladnju, onda će se vidjeti da je ova zajednica „duboko pravedna". Pa ako je tako, zašto i Srbi ne bi bili „pravedni" i prihvatili rezoluciju o „srebreničkom genocidu" u svom parlamentu! Ustvari, u konačnoj verziji, Ganiću se neće ništa desiti. On će, vrlo vjerojatno, biti predan pravosudnim (bošnjačkim) BiH organima koji će ga konačno osloboditi, a navedena sramna rezolucija će u srbijanskom parlamentu već biti izglasana.
(Ne)izglasavanje rezolucije o „srebreničkom genocidu" je za srpski narod hamletovska dilema: „Biti ili ne-biti". Čini se, da će sadašnja politička garnitura na vlasti + novostvorena, moćna „opozicija" proistekla iz radikala + „socijalisti" ipak tu rezoluciju izglasati. Tko zna u što su se sve uvalili i koji su im grijesi kada se tako podanički ponašaju prema „novim gospodarima svijeta" koji ih, očito, i plačaju i ucjenjuju. Ovi kvislinzi ne brinu ni za narod, ni za zemlju, ni za historiju. Jedino im je u vidu vlastita guzica. Možda srpski narod neće fizički nestati, ali sa ovim trendom političke prostitucije, konstantnog teritorijalnog smanjivanja i rimokatoličke usmjerenosti SPC koja je bila na samim izvorima kršćanstva, srbstvo ide prema svom izumiranju. Jasenovac će, naknadno, dobiti na milijune novih žrtava.

EMIL VLAJKI

Objavljeno 10 marta u banjalučkom Reporteru

http://www.novireporter.com/look/reporter/nr_home.tpl?

ZDENKO TOMANOVIĆ Kako je usmrćen Slobodan Milošević

2010-03-12T19:14:00.001-05:00

ZDENKO TOMANOVIĆ Kako je usmrćen Slobodan Milošević

2 Intervju | Milorad Vučelić | mart 11, 2010 at 09:00

Razgovarao Milorad Vučelić

Slobodan Milošević uvek je ukazivao na dva važna elementa koja utiču na njegovo zdravlje. Najpre, na nesavladivu količinu raznih dokumenata koja su mu dostavljena od strane tužilaštva, i na nastojanje da se kompromituje i vulgarizuje njegovo zdravstveno stanje

Prestižni američki Univerzitet Indijana (Maurer School of law) u Blumingtonu organizovao je od 18. do 21. februara naučni skup koji je imao ambiciju da odgovori na niz tema u vezi sa prošlošću i budućnošću Srbije. Na samom skupu raspravljalo se i o suđenju Slobodanu Miloševiću i međunarodnoj krivičnoj pravdi, kao i o političkim i istorijskim aspektima događaja na Balkanu, te posledicama i efektima suočavanja sa prošlošću. Učesnici su imali ambiciju i da razmotre validnost haških dokaza o krivici Srbije, odnosno njihov istorijski i politički značaj…
Skup, organizovanog kao konferencija podeljena na nekoliko panela, okupio je brojne goste, profesore sa Jejla, Kolumbije i drugih uglednih univerziteta, eksperte haškog tribunala i haškog tužilaštva, analitičare i istoričare; među učesnicima nalazili su se i dva novinara iz Srbije i advokat Zdenko Tomanović.
Bio je to povod da razgovaramo sa jednim od branilaca Slobodana Miloševića, koji je ekskluzivno za naš list pristao da, između ostalog, obelodani i dosada nedovoljno poznate činjenice u vezi sa usmrćivanjem bivšeg predsednika SRJ u Hagu.

Vi ste se odazvali pozivu i prisustvovali toj konferenciji?
Da. Još ranije sam dostavio svoj rad i pravnu analizu. Taj rad je dostavljen svim učesnicima konferencije, tako da je povodom njega vođena živa diskusija. Naravno, učesnici su raspravljali i o radovima ostalih učesnika koji su ranije dostavili svoje analize.

Da li možete da nam ukratko izložite suštinu vašeg rada.
Moj rad nije bio ni teorijski ni naučni. Reč je o tekstu pisanom jezikom prava. U njemu sam izložio kako je izgledala praktična primena pojedinih zagarantovanih prava u sudnici haškog Tribunala. Kada sam došao na Univerzitet Indijana u Blumingtonu, prisutni su iznosili kritike na moj rad, tako da sam u direktnoj raspravi morao da branim svoje teze, odgovaram na brojna pitanja, komentare i primedbe, nastojeći da argumentovano afirmišem svoj stav.

A kakav je bio vaš stav?
Prvi je bio generalni i ticao se suđenja za ratne zločine. Tvrdio sam da danas u svetu uopšte nije moguće fer suđenje za ratni zločin, ako se na njemu primenjuje formula „državni zločin, ali individualna krivica".
Moj drugi stav odnosio se na samo suđenje Slobodanu Miloševiću. Tu sam istakao nekoliko bitnih momenata:
- da su prava koja su zagarantovana svakom pojedincu, u potpunosti izgubila svoja istinita značenja prilikom suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu;
- da je tužilaštvo uporno pokušavalo da nametne stav po kome je istorijska katastrofa i veličina zločina koji su počinjeni u ime srpskog naroda toliko velika, a Milošević toliko kriv, samo zato što je bio lider srpskog naroda, te da njegova krivica višestruko nadilazi pojam pravde. Zbog takvog pokušaja su i stvoreni neželjeni efekti i neželjeni rezultati;
- da je Hag najpre prihvatio to što je Srbija ilegalno i nezakonito izručila svog bivšeg predsednika, a potom je nastojao da preko Miloševića uđe i u pitanje kolektivne i političke odgovornosti, i da u sudnici razreši sva sporna pitanja rata u bivšoj Jugoslaviji – i politička, i moralna, i pravna, i istorijska.
- da pokušaj da se na Miloševiću primene radikalno proširene potencijalne individualne krivične odgovornosti, do njenog svođenja na državnu odgovornost – jednostavno nije uspeo.

Mislim da se radi o pokušaju ubistva, zapisao je Slobodan Milošević u pismu koje je predao svom braniocu Zdenku Tomanoviću

Zašto tako mislite? Da li je Milošević imao priliku da se izbori za svoja prava?
To su me pitali i na konferenciji, a ja sam i tamo, ali i u samom radu navodio brojne razloge. Najpre, suđenje u Hagu odvijalo se u ambijentu amnestiranog krivca za rat, jer sud nije imao mandat da sudi za zločine protiv mira na teritoriji bivše Jugoslavije. Dakle, nisu se bavili najvećim zločinom, zločinom protiv mira. Nisu se bavili pitanjem – ko je kriv za rat, i zašto je uopšte došlo do oružanih sukoba. Nije pravedno baviti se humanizacijom najnehumanije stvari na svetu, ratom.
A što se tiče drugog dela vašeg pitanja, na njega sam već ranije odgovorio jednim retorskim pitanjem: „kakve su šanse zeca da ubedi lovca da ima pravo na život?".

Da li Vi mislite da je Srbija položila ispit kada su u pitanju ratni zločini?
Naravno da nije. Ni sa aspekta prava ni sa aspekta morala, pa ni sa političkog aspekta. Odgovor na svaki rat, i na zločine, pre svega leži u domenu politike, zatim u domenu morala, pa tek na kraju u domenu prava. A šta smo mi uradili? Najpre smo ilegalno i nezakonito izručili bivšeg predsednika, a onda pomislili da nas niko više nikada neće pitati ni za jedan leš. Niti smo imali pravedan i moralan odnos prema žrtvama, bez obzira na njihovu nacionalnost, niti prema vremenu i uzrocima rata, niti prema tradiciji i istoriji, a posebno ne prema pravu i budućnosti.
Čak i ukoliko se čitava ova stvar posmatra i iz ugla poštovalaca Haga i haške pravde, mora se zaključiti da nijedan razlog zbog kojeg je Milošević nezakonito izručen Hagu nije ispunjen. Niti je Hag ubedio Srbe (ili region) da se suoče sa prošlošću, niti nas je ubedio da je međunarodna krivična pravda osnov budućnosti međunarodnog krivičnog prava, niti je ubedio generacije pravnika da tako izgledaju fer i brza suđenja, niti je doprineo pomirenju u regionu, niti su žrtve dobile pravnu satisfakciju.

Ipak, čini se da je u Srbiji suočavanje sa prošlošću postalo svojevrsni „trend".
Ne, nije to trend, već istinska potreba, ali suočavanje sa prošlošću trebalo je da se odvija u Srbiji a ne u inostranstvu.

Želite reći da u sudnici nema mesta politici?
Sud je institucija prava, i uvek kada želite u sudnici da nametnete teret političkih i istorijskih pitanja, dobićete kontraefekat, a najmanje anuliranje i političke, i istorijske odgovornosti. Jer sud ne može da nosi na sebi i teret politike i istorije; što je taj teret veći, to je sud dalji od prava.

Da se vratimo Slobodanu Miloševiću. Postoje brojne tvrdnje da je on sam odgovoran što je suđenje dugo trajalo. Da li ta tvrdnja, da je Milošević doprineo da suđenje traje duže nego što je trebalo, stoji?
Naravno da to nije tačno. Pogledajte koliko se čeka u Tribunalu na konačnu presudu od dana hapšenja. I na ovoj konferenciji naveo sam trideset slučajeva u Hagu, gde optuženi čekaju na konačnu odluku više od pet godina od dana hapšenja, a postoje i primeri gde je prošlo i više od osam godina od dana hapšenja. Od 1717 dana, koliko je Milošević boravio u Hagu, do svoje smrti, izgubljeno je svega 66 dana rada zbog samog Miloševića, ali i tada su u pitanju bile zdravstvene tegobe, grip, srčana oboljenja, pritisak… Bilo je zakazano 476 suđenja, a samo 17 puta suđenje je odloženo, i to isključivo zbog zdravlja Miloševića. Time je proces produžen za svega tri procenata.
Razlog za dugo trajanje suđenja nije, dakle, Slobodan Milošević. Uzmimo čak da dužina suđenja ne leži – a leži – u megalomaniji tužilaštva, da problem nije nastao u već ustaljenoj proceduri glomaznih i dugotrajnih postupaka, u količini dokumenata koja su dostavljena Miloševiću (a jeste); uzmimo čak da je dužina suđenja u direktnoj vezi sa pogoršanjem zdravlja Slobodana Miloševića (a nije) – čak i da je tako izvan svake sumnje je da je njegovo pogoršanje zdravlja bilo isključivo u direktnoj vezi sa navedenim okolnostima.

Međutim, bilo je i mnogo rasprava o tome da je sve to što ste navodili posledica Miloševićeve odluke da se brani sam.
Ako se da nekome da koristi to pravo da se brani sam, onda mu se ne mogu uskraćivati ostala zagarantovana prava, kao kazna za to što koristi pravo koje mu je dato. Prema srpskom zakonodavstvu nije dozvoljeno da optuženi nema advokata, ako su u pitanju najteža krivična dela. Međutim, najvažniji pravni akti Tribunala predviđaju i priznaju pravo optuženog da se brani sam. Ta okolnost morala je da bude dovoljna da na početku suđenja prestane svaka rasprava o granicama prava da se optuženi brani sam, o tome da li je to dobro ili ne, o praksi u drugim zemljama. Iskren da budem, ni ja nisam očekivao da će to pravo biti dozvoljeno Miloševiću – to me je prijatno iznenadilo. Uostalom, Slobodan Milošević nikada nije imao dilemu, on je čvrsto odlučio da bude sam u sudnici. I dobro je odlučio.

„Obraćam vam se u očekivanju da mi pomognete u zaštiti od kriminalne aktivnosti u instituciji koja radi pod znakom Ujedinjenih Nacija": Milošević u pismu upućenom Ruskoj Federaciji 10. marta, dan pred smrt

Ipak, njemu su ubrzo dodeljeni tzv. „prijatelji suda", a kasnije mu je jedan od njih nametnut kao advokat. Kako je on to dozvoljavao, i da li se takva odluka haškog Tribunala može posmatrati u kontekstu fer suđenja?
Slobodan Milošević je smatrao da pojava „prijatelja suda" (amicusa) u sudnici ima više poruka. Najpre da vizuelnom porukom sugeriše javnosti da Milošević ima advokata u sudnici, zatim da se relativizuju njegovi stavovi, ali i da se fingira briga sudskog veća za primenu garantovanih prava optuženog. Put od navodnog priznavanja prava da se optuženi brani sam, do nametanja advokata protivno želji Miloševića, nije doprineo ni bržem suđenju, niti ispunjavanju međunarodnih standarda koji su potrebni da bi suđenje bilo fer. Slobodan Milošević je samo tražio minimum, a to je da ono što je važilo za vreme slučaja tužilaštva, važi i za vreme slučaja odbrane – da se brani sam. Svi formalni i navodni razlozi zbog kojih su mu nametnuli advokata, imali su negativan efekat. Milošević je trpeo ogromnu količinu stresa i trošio veliku količinu energije (jer on je živeo za trenutak da može da vodi svoj slučaj odbrane, i da nesmetano u Hagu iznese sve sam, i to bez ograničavanja) – što je narušilo njegovo zdravlje. Pored toga, suđenje je izgubilo na tempu, odloženo je da bi nametnuti advokat obezbedio svedoke, a dinamika obezbeđivana svedoka odbrane je bila poremećena – što je samo usporilo proces.

Da li je na konferenciji u Blumingtonu bilo poređenja haškog procesa sa Nirnberškim?
Neko je i to pomenuo, a ja sam tvrdio da su ta poređenja bila apsolutno neprimerena. Najpre, niko od optuženih iz Nirnberga nije se sastajao tokom rata sa Čerčilom, Ruzveltom, Staljinom ili drugim predsednicima pobedničkih sila, a Milošević je imao bezbroj sastanaka sa predsednicima najvažnijih zemalja, kao i sa najuticajnijim ličnostima sveta, i u zemlji i u inostranstvu. Pa upravo su oni Miloševića nazivali, i pre Dejtona, a posebno posle Dejtona, tvorcem mira na Balkanu.
Dalje, svedoci na Nirnberškom procesu nisu bili iz redova ljudi koji su u Hagu pristali da svedoče, svedočili, ili bi trebalo da svedoče u narednom periodu. A u pitanju su bili predsednici država, dobitnici Nobelovih nagrada, domaći i strani crkveni velikodostojnici, književnici i umetnici, političari, predsednici vlada, ministri, vojnici, policajci, žrtve, civili…

Pominjali ste i generala Veslija Klarka.
Samo njegovo svedočenje. Priložio sam delove sudske rasprave između Miloševića i sudskog veća u kojem se vidi da su bitna, važeća pravila unakrsnog ispitivanja odjednom nestala, i to upravo u trenutku kada je Milošević trebao da ispituje generala Veslija Klarka. Uostalom, u svojoj knjizi, na stranici 70, Karla Del Ponte je napisala: „Kada je Milošević počeo da ispituje Veslija Klarka o bombardovanju, osetila sam jedini put tokom celog procesa da sam na njegovoj strani. Sudija Ričard Mej, koji je vodio suđenje, odmah je zabranio Miloševiću da nastavi tu liniju ispitivanja. Bila sam razočarana".
Razlog što je Milošević insistirao na Klarku i ostalim liderima NATO-a između ostalog nalazi se i u jednoj od teza odbrane da je optužnica za Kosovo pokušaj prikrivanja nelegalnosti NATO bombardovanja, prikrivanja činjenice da je NATO bio strana u sukobu koja je imala koordinirane akcije sa oružanim formacijama OVK na Kosovu, i da su iseljavanja posledice koordinirane akcije bombardovanja i prisiljavanja od strane OVK, uz odgovarajuću medijsku obradu. Milošević je bio optužen za proterivanja samo na onim delovima Kosova na kojima je bilo masovnog bombardovanja NATO avijacije. O tome je Milošević dostavio detaljne mape bombardovanja i izveštaje nadležnih državnih organa.

Da li ste obezbedili sve dokaze u vezi sa problematikom koju pominjete?
Mnogo toga jesmo. Na žalost, ne sve. Pokušali smo da obezbedimo u Srbiji zvanični dokument o prisluškivanim razgovorima između pilota NATO-a i baze u Avijanu tokom bombardovanja, koje su prisluškivali oficiri Vojske Jugoslavije. Lično sam čitao te razgovore sa Miloševićem u Hagu, a razgovori su potvrđivali da je bilo saradnje između NATO-a i OVK na terenu.
Međutim, od nadležnih u Srbiji, dobio sam odgovor da taj dokument nisu u mogućnosti da mi dostave zbog bezbednosti naše zemlje.

Da li je u to vreme bilo teško dobiti dokumenta u Srbiji, u vezi sa ovim događajima ili svedocima koje je trebalo pozvati ili ispitivati?
To je duga i uglavnom jadna priča. O tome ćemo nekom drugom prilikom. Ali evo za sada samo jednog detalja. U pripremama za unakrsno ispitivanje hrvatskog predsednika Stipe Mesića, podneo sam Vrhovnom štabu Vojske Jugoslavije zahtev da nam dostavi 36 kaseta koje su snimali radnici bezbednosti vojske Jugoslavije, a koji prikazuju razne Mesićeve susrete i govore, tajne i javne. I pri tome sam naveo tačno gde se nalazi koja kaseta ili prisluškivani razgovor. Međutim, iz tadašnjeg generalštaba obavešten sam da mogu da dobijem samo osam kaseta, ali samo pod uslovom da kupim u prodavnici 8 novih praznih kaseta i predam ih. Tek onda bih mogao da dobijem osam snimljenih kaseta, a sve to zbog finansijskog razduženja i zaduženja. A dan pre toga, bezbroj kaseta, dokumentacije i slično, u haškom tužilaštvu prosleđeno je bez finansijskog razduženja i zaduženja. Naravno, pitao sam tadašnje generale da li su tražili od Karle Del Ponte da im kupi nove kasete da bi joj presnimili sa starih; slegli su ramenima.

Da se vratimo Blumingtonu. Šta je bilo interesantno čuti na toj konferenciji kada je u pitanju Srbija i odnos prošlost-sadašnjost-budućnost?
Mnogo toga. Najpre, neki su smatrali da je značajno, i za istoriju, i za budućnost, dokazivati da bi sudsko veće osudilo Miloševića, da ima dovoljno dokaza o njegovoj krivici, ali i o krivici Srbije. A kao početni argument uzimana je takozvanu „Odluka o ekvitalu i upoređivanje sa odlukama u drugim slučajevima". Naime, ta odluka o ekvitalu (o donošenju oslobađajuće odluke) donosi se na sredini suđenja, i to posle završenog slučaja tužilaštva. Tada sudsko veće odlučuje o zahtevu odbrane da se ne sudi dalje, jer tužilaštvo nije podnelo dovoljno dokaza. U Miloševićevom slučaju veće je odbilo takav predlog nametnutih advokata, i nastavilo suđenje uz obrazloženje da je tužilaštvo dalo dovoljno dokaza, i da ima uslova za nastavak suđenja. Međutim, ja sam smatrao da takve rasprave ne priliče pravničkim analizama. Mnoga dokazivanja o tome kakva bi bila presuda Miloševiću da je ostao živ, pre priliče nekim drugim stručnjacima, a ne pravnicima, advokatima ili sudijama.
Najpre, najveći broj krivičnih slučajeva u celom svetu, posle samo završenog tužilačkog slučaja, izgledaju slično – prednost je na strani tužilaštva. Situacija uvek izgleda drugačije kada se dođe do kraja suđenja. Dalje, zahtev za ekvital nije podneo Milošević, nego nametnuti advokati bez konsultacija sa Miloševićem, i bez sagledavanja i znanja Miloševićeve strategije i suštine njegove odbrane.
Pogledajte samo slučaj Račak. Čak i u toj odluci o ekvitalu, koje je donelo sudsko veće, Račak se ni ne spominje, jer je tada on navodno bio nesporan čak i za nametnutog advokata. Najveći broj svedoka tužilaštva saslušano je za Račak; najveći broj ekspertskih radova tužilaštva predato je o Račku; najveći broj ekperata saslušavan je u vezi sa Račka. Najveći broj javnih presuda i osuda bilo je u vezi sa Račkom. Bombardovali su nas, može se reći – zbog Račka. A onda, posle Miloševićeve smrti, nikome nikada nigde nije stavljen na teret Račak. Ni od strane bilo kog tužilaštva, pa ni od haškog tužilaštva. Čak ni onim policajcima, ni onim pripadnicima Vojske Jugoslavije, za čije je postupanje u Račku Milošević bio optužen i javno osuđen. U slučaju Miloševićevih generala vojske i policije u Hagu iz optužnice izbačen je Račak.
Ili, recimo, pogledajte slučaj Milutinović. Sud je odbio zahtev za ekevital, i suprotno navedenoj logici o značenju odluke o ekvitalu, na kraju je Milutinović oslobođen.

Najveći broj svedoka tužilaštva saslušano je za Račak; najveći broj ekspertskih radova tužilaštva predato je o Račku; najveći broj javnih presuda i osuda bilo je u vezi sa Račkom. Bombardovali su nas, može se reći – zbog Račka. A onda, posle Miloševićeve smrti, nikome nikada nigde nije stavljen na teret Račak

Da li su se na konferenciji mogla čuti i suprotna stanovišta o navodnoj odgovornosti Slobodana Miloševića za događaje iz devedesetih?
Sada sam mogao čuti i pročitati nešto blaži, a ponekad i bitno drugačiji ton o Miloševićevoj odgovornosti za sve i svašta. I to baš od onih koji su, ili bili učesnici u haškoj pravdi na strani tužilaštva, ili su bili poštovaoci Haga, ili su snažno podržavali haško viđenje istorijskih i političkih događaja. Na primer, moglo se od tih ljudi čuti:
- da Milošević nije baš imao takvu kontrolu nad srpskim snagama u BiH i Hrvatskoj kako se verovalo;
- da je srpsko rukovodstvo u BiH ipak bilo samostalnije nego što se verovalo;
- da je srpsko rukovodstvo u Hrvatskoj ipak bilo samostalnije nego što se verovalo;
- da je bilo dosta grešaka u Hagu;
- da je teza o ideji Velike Srbije bila greška;
- da je dostavljanje velike dokumentacije bila greška;
- da je u samom haškom tužilaštvu, kako je suđenje Miloševiću odmicalo, bilo sve više kritika i neslaganja u vezi sa osnovnim i polaznim tezama tužilaštva kako je Milošević glavni arhitekta svih ratova;
- da je suđenje na samom početku ušlo u grešku, da istina o Miloševiću nije onakva kako je to tužilaštvo prikazivalo;
- da je bilo teško uočiti za šta Milošević treba da odgovara u vezi sa zločinima u BiH i Hrvatskoj;
- da priča tužilaštva o ratu nije bila uvek istinita.

To je prilično veliki obrt…
Mnogo toga je rečeno, i ozbiljnog i neozbiljnog, i istinitog i lažnog. Ja sam, naravno, nastojao da o svemu razgovaram isključivo kao advokat i pravnik, i ne kao političar, novinar ili neka vrsta kvazianalitičara. Uostalom, dekan fakulteta priprema objavljivanje knjige sa svim radovima, uključujući i kritike.
Ljiljana Smajlović priložila je jedan odličan rad, i veoma srčano i ubedljivo ga branila. I Obrad Kesić bio je jedan od diskutanata koji se veoma ozbiljno i argumentovano suprotstavljao improvizaciji i podmetanju, logici da istina mora da se nametne, i da kolektivno sećanje mora da bude u skladu sa nametnutom istinom.

Da li u vašem radu pominjete i Miloševićevo zdravstveno stanje za vreme haškog procesa?
Da, u okviru zagarantovanih prava, prava na adekvatnu lekarsku negu. Miloševićev izgled jasno je odavao sliku čoveka kojem je svaki dan sve lošije i lošije. I to je bila direktna posledica uslova koji su mu nametnuti već pomenutom haškom megalomanijom. Slobodan Milošević uvek je ukazivao na dva važna elementa koja utiču na njegovo zdravlje. Najpre, na nesavladivu količinu raznih dokumenata koja su mu dostavljena od strane tužilaštva, i na nastojanje da se kompromituje i vulgarizuje njegovo zdravstveno stanje.

A kako je ta, kako ste se izrazili, kompromitacija njegovog zdravlja, izgledala u praksi?
Da, ja sam taj izraz upotrebljavao i na ovoj konferenciji, ali ga je koristio i Milošević u Hagu. O tim stvarima je najbolje, najobjektivnije i najodgovornije govoriti ako se pusti da sami dokumenti govore za sebe. A evo šta kažu dokumenti.
a)
Nekoliko meseci nakon početka suđenja, u maju 2002. godine, dozvoljeno je da Miloševića pregleda njegov doktor. Doktor je dao nalaz u kojem je jasno navedeno kakvo je Miloševićevo stanje zdravlja, i ukazano je na potrebe pažljive kontrole i redukcije rada.
Onda je sud odredio da to provere holandski lekari, i oni su posle nekoliko nedelja proveravanja dali sličan zaključak; izvršena je redukcija rasporeda radnih dana.
Međutim, u međuvremenu se ništa nije promenilo u tempu dostavljanja dokumentacije tužilaštva. Vreme za odmor Slobodan Milošević morao je da pretvori u vreme za rad.
b)
Zatim je Milošević dobio novih 115.000 stranica, i tražio da mu se dozvoli više vremena za pripremu odbrane za predstojeće suđenje za Bosnu i Hercegovinu i za Hrvatsku, koje je trebalo da počne posle leta 2002. godine. Milošević se pozvao na izveštaj njegovog lekara i na potrebu redukcije rada.
Onda je sud odredio da to provere holandski lekari, i oni su posle proveravanja dali sličan zaključak.
U međuvremenu ništa se nije promenilo u tempu dostavljanja dokumentacije tužilaštva. Milošević je dobio za pripremu dve nedelje, uz objašnjenje da se mora imati u vidu da je imao četiri nedelje letnjeg odmora. Vreme za odmor Slobodan Milošević morao je da pretvori u vreme za rad.
v)
Posle toga je Miloševića pregledala i mešovita međunarodna lekarska komisija, rusko-srpska ekipa doktora. Dr Bokerija, dr Gluhova i dr Mihajlović 2004. godine dali su zajednički zaključak. U tom zaključku jasno je stajalo da postoji visok rizik od infarkta miokarda, naprasne srčane smrti, i od moždanog udara. Milošević je uzeo primerak nalaza i obavestio o tome zatvorskog lekara i upravu zatvora.
U međuvremenu se ništa nije promenilo u dostavljanju dokumentacije tužilaštva. Vreme za odmor moralo je da bude pretvoreno u vreme za rad.
g)
Potom je Komisija lekara iz Francuske, Rusije i Srbije pregledala Miloševića 2005. godine, i tražila prekid od minimum šest nedelja odmora, kao i prekid suđenja. Ruski lekar je, pored toga, tražio i hitno prebacivanje u specijalizovanu bolnicu. Akademik Bokerija pisao je pismo predsedniku suda Pokaru i tražio lečenje.
Onda je sud odredio da to provere holandski lekari.
U međuvremenu ništa se nije promenilo u tempu dostavljanja dokumentacije tužilaštva.
Vreme za odmor Slobodan Milošević morao je da pretvori u vreme za rad. Suđenje je, ipak, trajalo.
d)
Zatim su nametnuti advokati tražili od suda da se dozvoli odlazak Miloševića na lečenje, i priložili su nalaze lekara.
Onda je sud odredio da to provere holandski lekari.
U međuvremenu ništa se nije promenilo u tempu dostavljanja dokumentacije tužilaštva.
Vreme za odmor Slobodan Milošević morao je da pretvori u vreme za rad. Suđenje je, ipak, trajalo .
f)
A onda je ruska vlada dala potrebne garancije za Miloševića, kako bi lečenje mogao da nastavi u Ruskoj Federaciji.
Međutim, tada se pojavila poverljiva prepiska između lekara, uprave zatvora, i sudskog veća. Veće je donelo odluku da se obelodani poverljiva prepiska između lekara i zatvora i suda. Pitanje koje se nije postavljalo, jeste ono koje se ticalo odnosa lekara i klijenta. To pitanje je bilo veoma važno, budući da je postojala poverljiva prepiska u vezi sa lekarskim nalazima i kontaktima sa pacijentom.
Ipak, i šef pritvora i pritvorski doktor napisali su da postoji sumnja da Milošević ne koristi propisane lekove, da su testovi pokazali nedovoljnu koncentraciju prisustva lekova u njegovoj krvi, što, po njima, ukazuje na to da Milošević nalazi načina da ne koristi lekove.
Ali Slobodan Milošević uvek je uzimao lekove u prisustvu osoblja zatvora. To nije bila njegova želja, već odluka suda. I ta odluka je sprovođena.
Sudsko veće odbilo je puštanje na slobodu.
đ)
Ali u tom izveštaju koji je dostavljen sudu nedostajalo je nešto što nije bilo sporno. Slobodan Milošević je, naime, tražio da mu se lekovi daju u prisustvu lekara, i da se odmah posle toga izvrši kontrola prisustva koncentracije toga leka u njegovoj krvi. Isti lekar je prihvatio da se izvrši takva proba. Miloševiću su dati isti medikamenti u prisustvu doktora, koji je bio prisutan čekajući da prođe dovoljno vremena da bi se moglo izvršiti ispitivanje krvi. Tada je utvrđeno, u novom ispitivanju krvi, da je identična koncentracija, odnosno da nije dovoljan nivo koncentracije leka u krvi koja je trebalo da bude. To je priznao taj isti lekar i nametnutom advokatu.
Mislim da je bilo nedopustivo da se dve godine od Miloševića krije činjenica da mu je manja koncentracija leka u krvi, a da se pri tome to objašnjava pretpostavkom da on ne koristi lekove, umesto da se ispita zašto mu je manja koncentracija lekova u krvi.
h)
Imajući u vidu i navedeni nedostatak u izveštaju, nametnuti advokat uložio je žalbu i zahtevao da se Miloševiću omogući lečenje u Rusiji.
A onda se pojavio novi Izveštaj istog zatvorskog lekara. Taj izveštaj (od 7. marta 2006. godine) Miloševića je najviše zabrinuo. Meni lično Milošević je čitao taj izveštaj i naglasio da je u njemu konstatovano da je prilikom ispitivanja 12. januara iste godine utvrđeno u njegovoj krvi prisustvo antibiotika Rihampicin. Lek Rihampicin koristi se za lečenje od lepre i tuberkuloze.
Bilo je neverovatno da se takav izveštaj obelodanjuje posle dva meseca, i pokazuje upravo onda kada bi trebalo da se odlučuje o žalbi koju su podneli nametnuti advokati, tražeći da mu se dozvoli lečenje u Moskvi. Milošević je rekao da je to najbolji dokaz da ga u Hagu truju.
Prilikom našeg tadašnjeg susreta, napisao je: Mislim da se radi o pokušaju ubistva.
Ubeđivao sam Miloševića da se obrati sudskom veću, i to prvi put pismeno, i da objasni svoju sumnju da nadležni lekari ne prikazuju njegovo zdravlje u pravom svetlu, te da ponovo insistira kod sudskog veća da mu se omogući hitan dolazak lekara i toksikologa iz Rusije, i da zatraži od njih da utvrde da li se radi o nekoj greški u postupku ispitivanja krvi, ili je zaista reč o nečem nedozvoljenom. Milošević je tada prvi put pozvao telefonom Džil Higins, jednog od nametnutih advokata, ukazujući joj da je ponižavanje to što se radi, da oni izmišljaju kako on koristi razne lekove samo da bi sprečili njegov odlazak u Rusiju na lečenje.

Posle toga Vam je predao pismo koje ste nosili u rusku ambasadu u Beogradu.
Da, u petak 10. marta ujutro, pozvao me je oko 8-9 časova i zamolio me da dođem što pre mogu kod njega. Tada mi je predao pismo, rukom napisano, zamolio me da to pismo niko ne vidi, te da ja moram hitno da ga odnesem u rusku ambasadu, kako bi odatle bilo prosleđeno Ministarstvu inostranih poslova RF. Još mi je napomenuo da insistiram da to urade odmah. Takođe me je zamolio da uradim kopiju pisma u Ruskoj ambasadi, i nigde drugde.
Milošević je u pismu tražio pomoć od Ruske Federacije. Tvrdio je da je razlog zašto mu se uskraćuje lečenje u Rusiji, motivisano strahom da bi pravilnom i stručnom analizom bili otkriveni namerni postupci u narušavanju njegovog zdravlja. Kao primer je upravo naveo pomenuti izveštaj. Tom prilikom Milošević je, u pismu, između ostalog, zapisao: „Obraćam vam se u očekivanju da mi pomognete u zaštiti od kriminalne aktivnosti u instituciji koja radi pod znakom Ujedinjenih Nacija."
Toga dana lično sam odneo pismo u Rusku ambasadu, vratio se u zatvor. Nastavili smo sa pripremom svedoka Momira Bulatovića. Bulatović i ja bili smo sa Miloševićem do 17 sati. Čuli smo se te večeri oko osam, telefonom. Sutradan 11. marta Milošević je pronađen mrtav u svojoj ćeliji.
O tome me je prvi obavestio jedan novinar. Posle mnogo ubeđivanja i pismenih i usmenih zahteva, dozvolili su mi da vidim njegovo telo.

http://www.pecat.co.rs/2010/03/zdenko-tomanovic-kako-je-usmrcen-slobodan-milosevic/

Štrbac: Hrvati smanjuju broj ubijenih Srba

2010-03-11T16:20:00.001-05:00

Štrbac: Hrvati smanjuju broj ubijenih Srba

Komentara 1

Direktor Dokumentaciono-informacionog centra "Veritas" Savo Štrbac izjavio je danas da nisu tačni podaci hrvatskog pravosuđa da su u Medačkom džepu ubijena 23 srpska civila, već da njihov broj iznosi 88, i dodao da su tada spaljena tri sela i devet zaselaka.

Štrbac je precizirao da je u optužnici Haškog tribunala formulisano da je ubijeno najmanje 23 srpska civila, što je hrvatsko pravosuđe "pretvorilo" u tačno 23.

"Nažalost, ja to vrlo dobro znam, jer sam ja preuzeo leševe 52 ubijena samo za pola sata iz jedne hladnjače u jednom danu. UNPROFOR-ci su našli 18 leševa, a ostali su pronađeni nešto kasnije. Dakle, od 88 leševa, 84 leša smo pronašli, a samo nekoliko ih neidentifikovano. Tragamo za još četiri leša", naveo je Štrbac.

Vrhovni sud Hrvatske oslobodio je generala Hrvatske vojske Rahim Ademija optužbi za ratni zločin u Medačkom džepu 1993. godine, a generalu Mirku Norcu kazna je smanjena sa sedam na šest godina zatvora.

Štrbac je naveo da je na suđenjima prodefilovalo stotinak svedoka iz Srbije i da su se čule veoma ružne priče o tome šta se dešavalo u Medačkom džepu.

Rahim Ademi
Direktor "Veritasa" tvrdi da je netačna i tvrdnja da je u Gospiću ubijeno 50 Srba, nego da se radi o 123, od kojih je Norac neke čak i sam ubijao.

U akciji Medački džep, koja je izvedena od 9. do 17. septembra 1993. u selima oko Gospića, ubijeno je stotinjak Srba, a optuženi se terete za likvidaciju 27 civila, ubistvo dvojice i mučenje tri zarobljenika i uništavanje više stotina objekata.

Norac već izdržava 12-godišnju kaznu zatvora na koju je 2003. osuđen u Rijeci zbog likvidacije više desetina srpskih civila u jesen 1991. na gospićkom području. Kazna će mu sada biti objedinjena.

Štrbac je izjavio da nije neočekivana odluka Vrhovnog suda Hrvatske da oslobodi Ademija a da Norcu smanji zatvorsku kaznu za ratni zločin u Medačkom džepu, jer hrvatsko pravosuđe već tradicionalno ima dijametralno različite aršine kada su u pitanju kazne za Srbe i za "domoljube".

Mirko Norac
On je naglasio da je za Srbe doneto 650 pravosnažnih presuda za ratne zločine i da su godine zatvora na koje su osuđeni neuporedive sa onim koje se izriču Hrvatima, kojima se i neuporedivo manje sudi, a i kazne su obično najniže zaprećene.

Prema njegovim rečima, Srbi su dobijali i po 20 godina zatvora tamo gde nije bilo ubistava, "zbog nekih pretnji i paljevina".

Štrbac podseća da je na snazi 1.400 međunarodnih poternica za Srbima zbog navodnih ratnih zločina i da to, svakako, ne doprinosi većem povratku Srba u Hrvatsku.

Hrvatska vojska je 9. septembra 1993. godine iznenada napala podvelebitska sela u okolini Gospića koja su bila već 18 meseci pod zaštitom snaga UN.
http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/36105/Strbac-Hrvati-smanjuju-broj-ubijenih-Srba

Моћ Америке је у опадању

2010-03-07T13:55:00.001-05:00

Моћ Америке је у опадању

Пол Кенеди

четвртак, 04. март 2010.

(The Wall Street Journal, 14.1.2009)

Док се свет тетура из стварно грозне 2008. у потпуно застрашујућу 2009. годину, чини се наизглед да непријатељи Америке имају много разлога да мисле да ће моћ светске силе број један претрпети теже ударце него већина других великих нација. Разлоге ћемо изнети у тексту који следи.[1] Али за почетак хајде да подсетимо на ону чудну карактеристику људске нарави да када су и сами у патњама уживају у чињеници да су они други у још већим проблемима. (Овде скоро да у позадини чујемо меланхоличне речи аристократе код Чехова: „Моје имање је можда оштећено, Василиј, али твоје је скоро на буњишту!")

Дакле, јасно је да Русија, Кина, Латинска Америка, Јапан и Средњи исток данас осећају извесне проблеме, али се највећим губитником ипак сматра Ујка Сем. За остатак света то је величанствена утеха! Али по којој би то логици Америка требало да у будућности изгуби више него нека друга земља, сем на основу климаве претпоставке да пад са веће висине више боли?

Први разлог за то је, наравно, заиста изузетан буџетски и трговински дефицит САД. На свету не постоји ништа слично изражено у апсолутним мерним јединицама, а чак и кад се рачуна у односу на национални доходак, проценти више личе на нешто што можемо очекивати од Исланда или лоше вођене привреде неке земље Трећег света. По мом мишљењу пројектовани фискални дефицит за 2009. годину па надаље застрашујући је, и запањен сам што тек понеки конгресмен признаје ову чињеницу док сви колективно у стампеду трче ка вратима на којима пише 'фискални стимуланс'.

Планирани дисбаланси забрињавају из три разлога. Први је то што се укупне пројекције толико брзо смењују, и то увек у све суморнијем правцу. Никада за ових 40 година колико пратим економије великих сила нисам видео да се цифре толико брзо смењују, нити у тако огромним размерама. Сасвим је јасно да неки сматрају Вашингтон једном великом штампаријом.

Други разлог због кога је све ово толико застрашујуће је да се чини да нико није сигуран у то колико корисно (или улудо) се овај новац користи. Желим све најбоље администрацији Барака Обаме, али плашим се могућности да се он и његови људи у неком тренутку не осете под сувише великим притиском, и не почну да просипају новац без адекватне предострожности, и да ће много тог новца отићи у погрешне руке. Прошле недеље читам у новинама да се сва сила лобиста слила у Вашингтон не би ли заговарали интересе неке тамо већ фирме, интересне групе или сектора који их за то плаћа, и осећам како ми се срце стеже. Штанцовање брда долара без покрића довољно је лоше. Разбацивање истог да би се угодило дворјанима далеко је горе.

Трећа ствар која ме истински плаши је да тешко да ћемо у годинама које долазе имати довољно новца да исплатимо обвезнице које ће трезор штампати, и то десетине милијарди долара сваког месеца. Нема сумње, неке инвестиционе фирме, под теретом претрпљених рана због ирационалне усхићености деоницама и пропратним бенефитима, купиће неку од серија трезорских обвезница макар и под минималном, или никаквом интересном каматом. Али то неће бити довољно да покрије процењени буџетски дефицит од $1,2 трилиона у 2009. години.

Нема везе, рекоше ми, странци ће врло радо дати новац за те папириће. Тек ми је ова идеја покренула мучнину. Као прво, то је страобалан знак да је Америка у опадању (а њени заговарачи то чак нису у стању ни да признају). Ако сте одгледали горко поучан филм Клинта Иствуда, Заставе наших очева (Flags of Our Fathers), вероватно су и ваше емоције ускомешале сцене у којима три збуњена ветерана Иво Џиме вуку по целој земљи да моле усхићену публику: "Купите америчке обвезнице!" Наравно да није пријатно али бар има једна велика утеха. Америчка влада, потпуно преобраћена у Кејнс-ијанизам, тражи од грађана да гурну руке у своје тешко стечене уштеђевине не би ли финансијски помогли војне напоре. Јер забога, ко други би те обвезнице могао купити? Британско Краљевство које се тетура на ивици банкрота? Ратом подељена Кина? Силе осовине? Совјетски Савез? Како је добро што је Други светски рат удвостручио БДП Америке, и да још има уштеђевине.

Данас ће се наша зависност од страних инвестиција опасно приближити ономе што ми историчари повезујемо са владавинама Филипа II од Шпаније и Луја XIV од Француске – на први поглед привлачне идеје, али што се више примичете гламур све више одмиче.

Није немогуће да ће прве продаје трезора ове године добро проћи, зато што ће успаничени инвеститори радије куповати обвезнице које се не исплате него акције компанија које могу банкротирати. Али неки проницљивији и далековидији аналитичари тржишта већ сугеришу како је апетит за Обамине обвезнице ограничен.

Да ли ти људи стварно мисле да ће Кина нештедемице куповати и куповати чак и када су њене инвестиције код нас већ претрпеле штету, а њена влада увиђа огромну потребу да улаже у сопствену економију? Ако би се чудо и догодило, и кад би Кина и откупила највећи део од 1,2 трилиона долара од нас, у каквом би тек онда стању била наша зависност? Можда нам се спрема рокада толиких размена у светским финансијама да је налик оној која се десила у периоду 1941-1945. између Британског царства и Сједињених држава. Да ли се сви томе радују? А опет, ако странци буду показали мало интересовање за америчке обвезнице ускоро ћемо морати да подигнемо интересну стопу.

Ако сам се толико бавио фискалним недаћама Америке то је стога што претпостављам да ће сама њихова дубина и озбиљност окупирати највише политичке пажње током следеће две године, и да ће на тај начин други важни проблеми бити протерани до самих граница домета нашег радара. Истина је да су економије Британије, Грчке, Италије и прегршт других земаља под врло сличним тегобама, и да се велики део Африке као и делови Латинске Америке стрмоглављују у бездан. Такође је истина да је нагли пад цена енергената озбиљно погодио такве нешармантне владе као што је Путинова Русија, или Чавезова Венецуела, или Ахмединежадов Иран, уз надани ефекат да ће то утицати на умањивање њихових способности за несташлуке.

С друге стране, досадашњи подаци показују да економије Кине и Индије расту (не оном брзином као некада, али ипак су и даље у порасту) док се економија Америке скупља и сабија у апсолутним вредностима. Када се слегне прашина око ове застрашујуће и вероватно дуготрајне глобалне економске кризе, не треба да очекујемо да ће наш национални удео у светској производњи бити на нивоу из рецимо 2005. године. Ујка Сем ће можда морати да се спусти степеницу или две.

Поврх свега, ни три или четири од ових земаља заједно – или чак прегршт њих заједно у гомили – немају ни приближно толико војних обавеза нити распоређених снага у иностранству колико су оптерећена рамена Ујка Сема. Ово нас нажалост враћа на моје примедбе о „империјалном прерастезању" од пре око 20 година.

Као што тада рекох, особа која је у пуној снази, кршна и сконцентрисана, може понети импресивно велики терет узбрдо и дуго га носити. Али ако та особа почне да губи снагу (економски проблеми), а тежина терета остане иста или се повећа (Бушова доктрина), притом терен постане непроходнији (успон нових Великих сила, међународни тероризам, неуспеле државе), онда ће некада моћни планинар почети да успорава и да посрће. И управо тада ће се покретнији, мање оптерећени пешадинац прикрасти, изравнати раме уз раме, и можда и испредњачити.

Ако је и само пола од горенаведеног истина, закључак није пријатан: економска и политичка агонија следећих пар година озбиљно ће хендикепирати визије које је господин Обама изнео у својој изборној кампањи; и не треба да очекујемо, чак и упркос наглом порасту добре воље у иностранству према Америци, било какво повећање нашег релативног капацитета да у иностранству делујемо одлучно или иоле дугорочно. Изванредна, харизматична и високо интелигентна особа ће становати у Белој кући, али авај, у најгорим околностима у којима се САД обрела од 1933. или 1945. године.

Са оваквим фокусом на фискални дефицит и војно пренапрезање, извесна позитивна мерења снаге Америке имају тенденцију да буду скрајнута (и можда их треба више осветлити у неком другом тренутку). Ова земља поседује огромне предности у односу на друге велике силе и то у својој демографији, у сразмери односа између становништва и пространства које покрива, сировинама којима обилује, истраживачким универзитетима и лабораторијама, флексибилној радној снази, итд. Ове снаге засењене су скоро деценијском политичком неодговорношћу Вашингтона, безочном грамзивошћу Вол Стрита и његових пулена, и претераним војним ангажовањима у иностранству.

Ствари су могле бити боље, мада то не значи да Америка може повратити надмоћност које је имала рецимо у доба председника Ајзенхауера. Глобалну тектонску промену у распореду моћи према Азији а даље од Запада, тешко да ишта може да поремети. Али разумна политика око које би се Конгрес и Бела кућа сложили сигурно би помогла да ове историјске трансформације буду мање трновите, мање насилне и много мање непријатне. То уопште није тако лоша идеја, чак и за старог „деклинисту" попут мене.

Пол Кенеди је професор историје и директор Међународних безбедносних студија на универзитету Јејл, аутор је 19 књига, укључујући "Успон и пад великих сила" (1988, Vintagе). Тренутно ради на оперативној историји Другог светског рата.

(Превод Василије Мишковић)

http://online.wsj.com/article/SB123189377673479433.html

[1] Текст Пола Кенедија је објављен пре нешто више од годину и имао је запажену рецепцију, преносимо га са закашњењем. Повод је релевантност изнетих процена које је време углавном потврдило, али и то што постаје очито да Кенедијеви ставови врло "сметају" одређеним политичким и научним круговима. Пример је недавно објављен чланак Пирса Брендона са Черчиловог колеџа у Кембриџу Like Rome Before the Fall? Not Yet! (Њујорк Тајмс од 25.02.2010) у којем аутор директно полемише са Кенедијевим ставовима а изгледа с циљем да утеши и ободри бајденолике политичаре (свој текст почиње: "Vice President Joe Biden complains that he is being driven crazy because so many people are betting on America's demise") у вођењу политике која нема видљивих успеха и која очито нема много додира са стварношћу а која ће, на крају крајева, највише штете нанети самим Сједињеним Државама и већини америчких грађана (мада, можда не и оном танком слоју слабо видљиве елите недодирљивих који стоје иза, или, изнад власти и усмеравају је непогрешиво у погрешном смеру).

Читаоцима остављам да сами процењују валидност оцена и предвиђања Кенедија и његових опонената, уз једну успутну напомену. Наиме, чини се да је уместо Брендоновог а и иначе уобичајеног поређења "Америчке империје" са Римом, у много чему исправније поредити је са "империјалном" Спартом у доба након успостављања примата након победе над Атином у Пелопонеским ратовима. На страну позната чињеница да су "очеви оснивачи" САД били, из разлога стабилности државе, наклоњени Републици спартанског типа (а не атинској "хаотичној" демократији), суштинске политичке сличности су следеће: Спарта је срушила Атинско царство обећавајући својим ратним савезницима "ослобођење" од доминације Атине, да би након тога завела своју доминацију над њима, срушила демократолике режиме и успоставила вазалне олигархије, које су потом својом суровошћу и себичношћу према "новоослобођеним" становницима градова-држава изазвале код њих омразу и према локалним олигархијама и према самој Спарти. То је након извесног времена изазвало и рушење тих наметнутих режима од стране грађана, формирање "народних војски" најпре у Теби и др, те стварање нових коалиција усмерених против Спарте. Поједностављено речено, садашња ситуација у којој се налазе САД упоредива је у извесном смислу са ситуацијом у којој се налазила Спарта непосредно након успостављања савеза између Тебе, Атине, Коринта и Аргоса усмереног против Спарте (мислим да је јасно и ко би могао бити данашњи Епаминонда). Тадашња Спарта није хтела да погледа истини у очи, наставила је да се понаша бахато иако је осећала очигледне економске, демографске и војне недаће, одбила је да се прилагоди и да "прихвати реалност", наставила је да се ослања превише на војску и - завршила је тако како је завршила. (прим.прев.)

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/moc-amerike-je-u-opadanju.html

SRNA: Trifkovic o hapsenju Ganica

2010-03-06T10:50:00.001-05:00

ČIKAGO, 5. MARTA (SRNA) - Politički analitičar iz Čikaga Srđa Trifković izjavio je u intervjuu Srni da je reagovanje bošnjačkih političara povodom hapšenja člana ratnog Predsjedništva BiH Ejupa Ganića bilo predvidljivo, jer smatraju da je nedopustivo da se načne lažna crno-bijela slika rata zato što bi nakon toga mogli biti otvoreni slučajevi ''Markala'', ''Vase Miskina'', kao i dosije ''Orić''.

"Njihova reagovanja mogla su da se predvide sa matematičkom preciznošću. Bilo bi veoma iznenađujuće da su bila drukčija", naglasio je Trifković.

Bošnjačka laž o apsolutnoj krivici Srba i apsolutnoj nevinosti (tadašnjih) Muslimana - laž koju i dalje pothranjuju britanski investitori u banku srpske krivice - poput biše britanske premijerke Margaret Tačer, analitičara Markusa Tanera i desetina ostalih ''stručnjaka za Balkan" - ne dopušta ma kakve sive nijanse u crno-bijeloj karikaturi rata, rekao je Trifković.

On je naglasio da se na toj karikaturi zasniva i mit o srebrničkom genocidu, koji je uveliko postao temelj beskonačne satanizacije Srba i delegitimizacije Republike Srpske kao zločinačke tvorevine.

"Ma kakva neharmonična nota u tako komponovanom refrenu nedopustiva je, jer predstavlja napuklinu koja potom preti da ceo monolit rasturi u komade. Njihov rezon je jednostavan: ako dopustimo hapšenje Ganića danas, otvoriće se pitanje `Vase Miskina` sutra, `Markala 1` i `Markala 2` prekosutra, a onda ni ponovno otvaranje dosijea `Orić` nije daleko. Imaju isuviše mnogo skeleta u plakaru da bi dopustili da mu se vrata makar malo odškrinu", istakao je Trifković.

Odgovarajući na pitanje da li hapšenje Ganića može biti prijetnja stabilnosti u regionu, Trifković je rekao da - ako hapšenje čovjeka optuženog za ratne zločine predstavlja prijetnju stabilnosti u regionu - onda nekadašnji predsjednik RS Radovan Karadžić treba da bude po kratkom postupku pušten na slobodu, a potjernica protiv generala Mladića stornirana.

O aktiviranju radikalnih islamskih grupa kao mogućem odgovoru na hapšenje Ganića, Trifković je istakao da su te grupe na Balkanu ionako već aktivne - što potvrđuje izjava izraelskog ministra inostranih poslova Avigdora Libermana od prije dva mjeseca, koja je izazvala napade histerije u Sarajevu.

"Te gorke plodove zapadne politike na Balkanu ubiraćemo svi još dugi niz godina, uključujući i same tvorce takve politike'', rekao je Trifković.

Nijedan teroristički napad u zemljama koje su podržavale islamsku stranu u BiH 90-tih godina prošlog vijeka - od Njujorka do Madrida, od Londona do Istambula - nije bio bez svoje ''bosanske veze'' u mrežama globalnog džihada, premda je to još dobro čuvana tajna u zapadnim medijima - dodao je Trifković.

On je za islamiste u BiH rekao da se ponašaju kako im zapovijeda Kuran i njihov prorok - dokle god ijedna stopa kugle Zemljine ostaje pod vlašću nevjernika, odmora nema.

"Džihad dopušta primirje, ali ne i mir. Pogotovu teritorije koje su nekada bile pod islamskom vlašću, a danas to više nisu - poput Španije, Izraela, Balkana ili severne Indije - ne mogu i ne smeju biti ostavljene na miru, jer pripadaju svetu rata (Dar al-Harb) i moraju biti vraćene u svet vere (Dar al-Islam). To ne kažem ja, to kažu oni sami'', rekao je Trifković.

On je naglasio da će se vrata EU zatvoriti za dugi niz godina nakon što uđe Hrvatska i da ta činjenica nije nikakva tajna u Briselu, dok se zvaničnici u Beogradu, Sarajevu, Banjaluci, Podgorici i Skoplju naizgled ponašaju kao da nije tako - iako znaju da jeste. ''Prije svega, od nekog `puta u EU` nema ništa. Zaista, krajnje je vreme da se manemo takvih floskula'', smatra Trifković.

On je naglasio da će doći 2020. godina, a da će političari u ovim prijestonicama i dalje pričati o ''evro-integracijama'', kao što su njihovi prethodnici prije pola vijeka pričali o prerastanju samoupravnog socijalizma u besklasno društvo, u kome će svi problemi biti riješeni.

''Gluposti, naravno'', rekao je u intervjuu Srni Srđa Trifković, koji je izvršni direktor Fondacije lorda Bajrona za balkanske studije i dugogodišnji spoljnopolitički urednik američkog časopisa ''Hronike''.

Zločini nad Srbima isplivavaju u svijetu

2010-03-05T12:21:00.001-05:00

Zločini nad Srbima isplivavaju u svijetu

Autor: Dobrila Majstorović

četvrtak, 04 mart 2010 18:51

Zločini počinjeni nad srpskim narodom tokom oružanog sukoba u BiH neće moći biti zataškani, siguran je ugledni beogradski advokat Branislav Tapušković.

On je u izjavi za "Fokus" izrazio bojazan da će nadležni pravosudni organi Velike Britanije, ipak, popustiti pred političkim pritiskom pri odluci kome da izruče bivšeg člana ratnog Predsjedništva BiH Ejupa Ganića, Beogradu ili Sarajevu.

Međutim, bez obzira na konačan ishod tog slučaja, smatra Tapušković, Ganićevo hapšenje i određivanje mjere pritvora, uz odbacivanje zahtjeva za puštanje na slobodu uz kauciju, bacilo je potpuno novo svjetlo na cijelu priču.

- Užasan zločin počinjen u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992. godine neće moći da bude zataškan. Moraće jednom na dnevni red da dođu i drugi slučajevi, da neko odgovara za smrt više od dvije hiljade Srba u Sarajevu - odlučan je Tapušković.

Prema njegovim riječima, srpske vlasti imaju više nego čvrste dokaze koji terete Ganića za masakr pripadnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici i, ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog toga bi britanske vlasti trebalo da udovolje zahtjevu Srbije i bivšeg člana ratnog Predsjedništva RBiH izruče Beogradu.

- Tvrdnjom da bi Ganić trebalo da bude izručen Sarajevu, jer se pred nadležnim organima u BiH već vodi postupak u istom predmetu, odnosno zbog zločina u Dobrovoljačkoj, Tužilaštvo BiH učinilo je medvjeđu uslugu nekadašnjem bliskom saradniku Alije Izetbegovića. Britanske vlasti sad pred sobom, praktično, imaju zahtjeve dvije države, koje Ganića terete za najstrašnije ratne zločine i normalno je da nikom ne pada na pamet da takvu osobu pusti na slobodu, bez obzira na visinu kaucije - smatra politički analitičar Dževad Galijašević.

On dalje navodi da će pravosudni organi BiH, uz zahtjev za izručenje Ganića, britanskim vlastima morati da dostave validne dokaze koji ni u kojem slučaju ne idu u njegovu korist.

- Činjenica je da se već godinama predmet "Dobrovoljačka" nalazi u Tužilaštvu BiH, ali je isto tako nesporno da je krajnji ishod bilo kakve istrage o umiješanosti tadašnjeg političkog, vojnog i policijskog vrha u masakr vojnika JNA ustvari samo pokušaj prikrivanja istine, sakrivanja dokaza i amnestiranja odgovornih. Nažalost, pravosudni organi BiH to ne mogu da navedu u zahtjevu za izručenje, tako da će britanske vlasti morati da čuju bar djelić istine o ulozi Ganića u napadu na kolonu JNA - smatra Galijašević.

Prema njegovim riječima, dobri poznavaoci prilika u BiH s početka devedesetih godina prošlog vijeka znaju da je Ganić, inače porijeklom Albanac, jedan od najvećih bošnjačkih autoriteta u ratu koji je imao veliki uticaj na Armiju RBiH i obavještajnu zajednicu.

Naime, podsjeća Galijašević, Ganić je svojevremeno bio i obavještajac jedne strane obavještajne službe, koji je do kraja ispunio svoj zadatak - rat u BiH morao je da bude što krvaviji, a mogućnost bilo kakvog dogovora morala je da bude svedena na minumum.

- Više nije nikakva tajna da je upravo Ganić stajao iza plana likvidacije bošnjačkog ratnog vođe Alije Izetbegovića, samo zbog toga što je on bio spreman da prihvati mirno rješenje sukoba u BiH. Zna to vrlo dobro i Haris Silajdžić, današnji član Predsjedništva BiH, koji je svjestan činjenice da je upražnjeno mjesto na optuženičkoj klupi, odmah pored Ganića, namijenjeno upravo njemu - tvrdi Galijašević.

Danas saslušanje Ganića

Novo saslušanje Ejupa Ganića pred Višim sudom Velike Britanije zakazano je za danas.

- O meritumu će se raspravljati 9. marta, a mi smo već Sudu podnijeli opsežna dokumenta među kojima i one iz 2003. godine kada je Haški tribunal donio odluku prema kojoj u pogledu Ganića nema elemenata krivične odgovornosti - kazao je Damir Arnaut, pravni zastupnik Ejupa Ganića. Arnaut je juče s ambasadorkom BiH u Velikoj Britaniji, Jadrankom Negotić, posjetio u zatvoru u Londonu člana ratnog Predsjedništva BiH.

U posjeti Ganiću bila su i njegova djeca Emina i Emir Ganić.

Arnaut kaže da je Ganić optimističan i ohrabren činjenicom da se, kako je istakao, država BiH konačno ponaša kao država i da stoji iza svog bivšeg člana Predsjedništva.

Žrtva međubošnjačkog obračuna

Dobro obaviješteni izvor "Fokusa", blizak bošnjačkom političkom vrhu, tvrdi da je Ganić, ustvari, žrtva međubošnjačkog obračuna. Naime, Ganić je bio sve izvjesniji novi član Saveza za bolju budućnost, koji predvodi medijski magnat Fahrudin Radončić, a to nikako nije odgovaralo njegovim žestokim rivalima Harisu Silajdžiću i Sulejmanu Tihiću.

- Najglasniji zagovornik Ganićevog povratka u politiku bio je poglavar Islamske zajednice Mustafa Cerić.

To se nikako nije dopadalo ni Silajdžiću ni Tihiću, jer znaju da bi s takvim igračem Radončić pokupio dobar dio glasačkog kolača ove dvije stranke. Uprkos glasnim osudama Ganićevog hapšenja od strane Silajdžića nema sumnje da on stoji iza svega ovog - tvrdi naš izvor.

http://www.fokus.ba/index.php?option=com_content&view=article&id=3619:zloini-nad-srbima-isplivavaju-u-svijetu&catid=18:u-fokusu&Itemid=153

Дејан Лучић: Срби су творци светске завере!

2010-03-04T19:34:00.001-05:00

Интервју: „Са човеком који зна" или без мистике, са Дејаном Лучићем увек интересантним саговорником – ако имате среће да га „уловите"

Срби су творци светске завере!

Масонерија је чисто српски продукт који је украден као што су нам Словенци украли бренд - ајвар. Са Балкана су кренула три освајања света, која су, у ствари, била ширење генетике створене укрштањем цивилизације са „Сиријуса Б". и тадашњих Балканаца - каже Дејан Лучић.

Ако замолите Дејана Лучића да нешто каже о себи, добићете прилично неочекивани али и необичан одговор. Као да се ради о неком другом, он каже: "Необично је код Лучића што је он потомак Миленка Стојковића који је посекао дахије, а његова прабаба Илка Марковић, жена Јеврема Марковића, пуцала је на краља Милана Обреновића у Саборној цркви. Узгред, Јеврем Марковић је рођени брат Светозара Марковића. Деда Рајко Лучић учествовао је у пучу 27. марта, а отац ми је осуђен као четвороструки шпијун – по комунистичкој методологији, без доказа! Има ту још интригантних веза па је тако „сумњиво лице" Дејан Лучић школски друг Мирослава Туђмана, сина преминулог председника Туђмана и председничког кандидата на изборима који су се недавно одржали у Хрватској. Дејан је школски друг и са Франком Симатовићем, сада хашким оптужеником, а колега са факултета је и са Јовицом Станишићем, сиве еминенције „доброг диктатора" Слободана Милошевића.

Дотично сумњиво лице познато је као припадник више завереничких организација као што су масони, темплари, а можда и Мемфис-Мицраим, чији је велики мајстор Александар Јовановић рецензент Дејанове најновије књиге Теорија завере– приручник за владање светом. Кад све ово саберете, цела ствар би требала да води бар до предворја јавног тужиоца Владимира Вукчевића, који би на карт бланш требало овог аутора да пошаље на Голи оток. Ако га нема у Србији требало би га свакако отворити јер прошто се више не зна где ће све те мафије и сумњива лица да се сместе. Дејан Лучић је „сумњив" самим тим што је објавио врло интригантне и опасне књиге као што је Тајне албанске мафије, због које је стрељан Хекуран Исаи, шеф албанске обавештајне службе Сигурими. А ту је и књига Владари из сенке, која је разоткрила светску заверу, тако да данас и српске домаћице знају о међународној политици више него министри спољних послова НАТО земаља. Дотичног сумњивог Лучића напао је због књиге Варварство у име Христово творац модерне Хрватске Фрањо Туђман (иначе, бивши комшија) у својој књизи Повијесна распућа. Ствар се компликује, јер је он као непозвано лице одвео у Дубровник Питера Махера, бившег америчког војног обавештајца, да заједно разоткрију превару око уништавања Дубровника, по којој су овај град разорили „ћетници". Главни проблем по дефиницији је, што би овако опасан лик морао да буде бар у Хагу, или да до сада буде ликвидиран од стране домаћих плаћеника... Али од свега тога ништа па је Дејан Лучић крив - јер је још увек жив!"

„Сумњиво лице" које је, узгред, после славно завршене новинарске каријере, држао је предавања по Европи на прилично шкакљиве теме и био власник једне од првих и домаћих агенција за некретнине. Данас, после 12 издатих књига које се продају као алва, је вероватно најпознатији балкански професионалац за питања теорија завере. Лучића смо готово на препад "ухватили" непосредно пред пут у озлоглашену Америку, у коју је кренуо ради објављивања и промовисања енглеског превода Исламске републике Немачке. За домаће тржиште управо ових дана објављена је најновија Лучићева књига Теорија завере – приручник за владање светом. После изласка те књиге сви постављају само једно питање, коме је "приручник" намењен, па смо и наш интервју са Лучићем започели тим питањем

· Коме је књига Теорија завере – приручник за владање светом у ствари намењен?.

- Првенствено младима. То је нова комбинација Петра Кочића и Бранка Ћопића, па се надам да ће ући у школску лектиру, јер сам направио књигу која је најпокваренија на свету после Протокола сионских мудраца! Иначе, књига је направљена на ивици фантазије, у њој се појављује фалсификат фалсификата Протокола сионских мудараца који се директно обраћа српској младежи, а све кроз индиректно „дружење" са Николом Макијавелијем, аутором Владаоца. Млади морају да је детаљно простудирају и схвате да Свет почива на знању и степену организованости. Наши клинци су показали да имају одлична базна знања, натпросечан ИQ, јер су се са готово свих светских такмичења у знању враћали са пуним торбама медаља. Сад још хоћу да их научим како да се организују. Кад то савладају још ће лакше користити своја а поготову туђа знања – која ће и од својих непријатеља добијати. У тој пауковој мрежи организација непријатељ ће им сасвим несвестан тога дати разне па и капиталне информације.

· Шта очекујете од књиге?

- Она је резултат мог 30-огодишњег проучавања скривене политике и, пошто схватам да се на политичкој сцени Србије налазе аматери, желим да пренесем своје знање младим људима: како да се укључе у политику, тренутно најпрофитабилније занимање у Србији, како да постану тајкуни, лидери странака, амбасадори, директори, како да, по методологији илумината, освоје све странке, али и тајна друштва изнутра. Све са идејом да се за пет година појаве на сцени као нови лидери, образовани и промућурни господари судбине овога народа – али и знањима и моћима да утичу на друге па и светске токове. Инсистирам да направе тајно друштво без вође, али које зна куда стреми. Наш циљ мора да буде 15 милиона Срба у свету, стварање Сједињених српских држава, ослобађање Косова и постављање фундамента да се никада више не може деси геноцид над Србима. Млади људи, мушкарци и жене, ову књигу треба да читају као приручник, али кријући је од других, „завијену у новине". Знање је моћ, али подељено знање јесте - губитак моћи. Проучаваоци злочиначке лектире биће збуњени открићима која јеврејску историју поново коперникански обрћу до тог нивоа да ће Лучића оптужити да је агент Мосада од утицаја – или ко зна шта друго.

· Занимљиво је што се у "Теорији завере" појављују духови Макијавелија и сионских мудраца. Шта они саветују Србима?

- Уз помоћ кабале, имам директну комуникацију "каналисања" са сионским мудрацем који ми је рекао шта Срби треба да раде да би се докопали моћи коју су некада имали - када су владали Вавилоном кроз улогу Нина Белова (Нимрода), и када су створили прво тајно друштво у Вавилону – друштво слободних зидара који су правили ту кулу, као ново чудо Света.

· Вавилонску?

- Да! Масонерија је чисто српски продукт који је украден као што су нам Словенци украли бренд ајвар! Па данас масонерију доживљавамо као јеврејску, што она по суштини није. Сваки млади масон запањи се када схвати да су норме понашања и терминологија масона - изворно српски. Само се Срби и масони љубе три пута, ословљавају са "брате", говоре један другоме ти, свако себе сматра витезом, а рад (масонски обред) почињу уношењем светлости, односно ватре, у ложницу (масонску ложу).

· Ово о масонерији је баш чудно али и подударно, али како су то Срби градили Вавилонску кулу и чиме то доказујете?

- Доказа има на претек. На остацима Вавилонске куле има бар три или четири уклесана кратка текста у којима се помињу сербе-и. Нема ни једног народа осим Срба који су носили такво име, а има и доста потписа градитеља (српска навика) чија имена доста личе на стара српска имена. Свакако је најубедљивији доказ у историјском музеју у Багдаду, где је велика камена плоча на којој је уклесано ко је, како и у које сврхе градио вавилонску кулу (коју су тада звали сигура или сигурат). Пардон, била је плоча у багдадском музеју – могуће да је сада нема, јер где се појави америчка војска тешко да нешто иза ње остане. На тој плочи у више наврата спомињу сербе-и као градитељи. Камена плоча је стара око 4.000 година што се тачно поклапа са старошћу вавилонске куле јер је она и по званично признатим подацима срушена негде око 1.800 година пре нове ере. Па и само име Багдада потиче од Срба, и представља сложеницу Бог даде – то ће вам рећи многи образовани Ирачани.

· Шта је, по Вама, највећа тајна коју сте открили?

- Тајна је оно што није открио ни Дејвид Ајк у свом шокантном делу Највећа тајна: да су Вавилонци дошли са Балкана, предвођени Нином Беловом, негде 25 векова пре н.е, а да је тај Нино родом са планине Нинаје, где су хватане вехабије. Да је он пореклом од некога белог (како се у нашем народу каже за плаве људе), и да је кренуо у освајање света из Низе, коју су Римљани назвали Наисус, а ми га данас зовемо - Ниш. Цивилизација је настала на Балкану, контактом цивилизације са планете Сиријуса Б, која је на нашим просторима направила једну од првих вештачких пирамида - планину Ртањ. То је у ствари купа, шупља на врху, чији је отвор забетониран да се не би могло сићи дубоко у планину, па је Ртањ остао тајанствен чак и данас. Управо по угледу на Ртањ Срби су намеравали да изграде вавилонску кулу. У кругу од 500 километара настала је аријевска цивилизација, ту је настало и најстарије писмо – србица, које је погрешно названо винчанско (локацијски) а, под утицајем агената из Европе. Да би се право име писма србица избегло, сада се оно назива подунавско писмо. Потпуно је бесмислено азбуку, односно србицу, називати - ћирилица. Ћирило и Методије су људи који су "открили рупу на саксији". Одавде са Балкана кренула су три похода у такозвано освајање света, а то, у ствари, нису били походи, већ ширење генетике створене укрштањем цивилизације са Сиријуса Б. и тадашњих Баканаца који, игром случаја имају исти ДНК и данас. На основу те у ствари молекуларне решетке која се зове ДНК можемо са сигурношћу тврдити да су сви Аријевци пореклом Срби. У науку, ДНК решетку и карактеристична чворишта која дефинишу људске групе, данас не верују само вештице. Међу вештице убрајам и историјске факултете који се нису макли даље од почетка – или пишу политичку историју, историју победника коју је неко наручио.

· Да се вратимо на три освајања света…

- Прво је било оно Нина Белова, односно Нимрода, друго је предводио Сербо Макаридов, а треће - Александар Карановић, кога Грци зову Каранидис, а у последње време га присвајају па чак тврде да је Грк. Но, сваки средњошколац зна да је чувени Демостен његовог оца Филипа у својим говорима називао варварином! Ако је Филип варварин, то значи да није Грк па, према томе, ни његов син то не може бити. Сва три освајања света ишла су истим путем и имала су исту функцију: ширење генетског материјала који је био посебно супериорно интелектуалан у односу на остале цивилизације. Љубомора свих оних који нису настали од балканских Аријеваца довела је до ситуације да се измишљају топонимска имена нација.

· Која је још тајна повезана са Аријевцима?

- Аријевци су, са запада гледано, сви Келти, Гали, Иберијци, и то можемо доказати не само уз помоћ ДНК, већ самом чињеницом јер је између 25 и 30 посто речи у њиховом данашњем језику изворно српско и нама разумљиво. А на истоку, Аријевци су Иранци (Персијанци), Авганистанци, али и неки становници Индије. Због тога постоји у санскриту, али и у пали језику, којим је говорио Буда - преко хиљаду српских речи.

· Јесте ли штитећи Аријевце написали две књиге Исламска република Немачка?

- За добро уво је и комарац музика. Моје је да унапред укажем на нека будућа дешавања па нека они на време сагледају у ком се правцу глобалне поплаве ваљају. На планети има само 19 посто белих људи, а Аријеваца још мање. Стога, потпуно је сулудо да на Србе од којих су настали, гледају као непријатеље – само да својом плиткоумном и грамзивом политиком то не схвате прекасно.

· Постоје ли и други Немци – српског порекла?

- Немци су Аријевци онолико колико су Срби! Једини прави Немци су они који су потомци племена Дојч, остали су словенског порекла. Пруси, који слове за "најжешће" Немце, заправо су Боруси, "огранак" Руса. Њихова тотемска животиња је медвед – сетите се само која се награда додељује на филмском фестивалу у Берлину! А и тотемска животиња Руса је медвед. Пруси су огранак Руса и некада су се звали - Боруси. Главни град Боруса био је Брљин (Берлин). Борусе је понемчио витешки ред, ред тевтонаца који су огранак темплара – они су огњеним мачем те Словене понемчили.

· Али и даље постоје Немци који су – Словени?

- Наравно, то су они за које смо учили у школи да их је краљ Милутин довео као рударе – Сасе. Но, Саси су Словени и истородници су са Саксонцима у Британији којима је припадао Робин Худ. Саси и Саксонци су термин као Срби и Србијанци, Саксонци су „као" Енглези, а Саси су "као" Немци, а сви су заправо Словени, Келти! То је познати модел по којем настају вештачке нације, пише се програмска, лажна историја настанка нација…и онда све то искреирано вам сервирају да тако учите децу и свој будући нараштај.

· Да ли је судбинско одређено да се бавите заверама?

- Да, ја сам Шкорпија!

· А Ваш отац је званично био – шпијун?

- Он је 1950. године осуђен као четвороструки шпијун – енглески, амерички, руски и немачки! А био је тек апсолвент медицине. Али, ето, имао је изгледа тако добру заштиту од некуд, да га за сва та шпијунска недела комунисти нису стрељали, већ су га само послали у рудник Трепчу на годину и по дана затвора…

· Има ли још занимљивости у Вашој породичној причи…

- Мој деда Рајко Лучић учествовао је у пучу 27. марта, а тај пуч је подржао светац, брат масон, Николај Велимировић, као и патријарх Гаврило Дозић. Сви историчари сматрају да су подржаваоци пуча агенти од утицаја МИ6 – или им је управо тако сервирао управо МИ6. А добри познаваоци рада британске обавештајне службе знају да они раде генерацијски са деде, преко сина, до унука, те на основу тога лако можете закључити да ја припадам "бакиним момцима" ("бака" је енглеска краљица), и да је то тајна мог "мачкастог" живљења – па таман помисле да сам долијао, а оно ћорак. Ја сам нека врста интелектулног српског Џемса Бонда. Но, у свету шпијунаже све што је очигледно – обично је намештаљка!

· Уосталом, и "прави" Џејмс Бонд био је Србин - Душко Попов…

- Он спада у знаменитости Србије. Туристички водичи, када Француском улицом у Београду воде пензионисане америчке официре који су допутовали бродом из Беча, покажу им кућу на углу Фанцуске и Браће Југовића. Упери прстом на први спрат и кажу: "Овде је живео Душко Попов са код именом "Трицикл", на чијем је лику Јан Флеминг осмислио Џејмса Бонда. Кад се спусте мало ниже, покажу на кућу Николе Пашића и кажу: "Овде је био најмудрији српски политичар". Онда покажу преко пута, зграду у којој живи Коштуница: "Овде је најнеобавештенији српски председник и политичар". На крају се спусте још ћошак ниже, до угла Страхињића Бана и Француске па кажу: "Е, овде живи најобавештенији Србин, Дејан Лучић. Тако да се круг затвара - од Александра Невског, преко Француза до Кнеза Михаила убијеног у завери.

· Добар део Ваше приче о теорији завере односи се на Хазаре. Наводите да 90 посто Јевреја нису Јевреји, већ – Хазари…

- На траг Харзарима дошао сам захваљујући Милораду Павићу. Захвалан сам човеку који је славу српске књижевности проширио по читавој планети. Наравно да је био масон и наравно да је био добар Србин и православац.

· Готово увек вас сви питају: За кога Ви, у ствари, радите, па ни ја то питање не могу да избегнем?

- То ни сам Бог не зна. Он ме оптужује лично због мог презимена Лучић, што значи лучоноша, што значи Луцифер, пали анђео - да сам ја агент мрачних сила. Ето, ја сам, као и мој отац, опасан лик… - али Трепча сад не ради.

· За кога?

- Извините, ако вам то одговорим, сви они што нас прислушкују остаће без посла (смех). Друго, поставка вашег питања је у основи погрешна. Не радим ја за њих, они раде за мене. А ако ме питате кога највише ценим у тим пословима, онда бих без двоумљења рекао Мосад. Они једино врло прецизно знају шта хоће – а то предуслов сваког успеха.

· Прилично се слободно понашате, с обзиром да много тога знате о светској завери – Ваше име лако је наћи чак и на скајпу, има вас на фејсбуку, сасвим слободно разговарате телефоном... Не плашите се за себе?

- Више кажем на телевизији него у телефонским разговорима, то су само обични разговори са пријатељима. Смешна ми је параноја око прислушкивања, посебно код људи који су потпуно безначајни – или је та вештачка параноја управо зато да себи подигну значење. Ако човек говори о ономе што добро зна, шта мисли, онда се не боји никога! Шта то значи погинути, умрети? Уосталом, зар читаоци "Трећег ока" не верују да је смрт само мењање одела? Не видим зашто бих више био везан са своје тело, него за своје одело? Уосталом, кукавица умире сто пута, а храбар човек само једном.

Узгред, сваки пети Србин мисли да га прислушкују. А људима се влада на два начина - обећањима и страхом. У ту зону страха спада и прислушкивање. Најбољи начини за ослобађање од страха и уништавање магије која вам је наметнута, јесу подсмех и смех. Подсмех плаши и највеће магове – јер су онда збуњени, постављајући себи питање ко стоји иза вас. Вратите осмех на своје лице, победите илузију звану Европска унија, подсмевајте се квази магији политичара који вам говоре о срећној будућнсоти "када нас буду примили" – у пакао. Деца се радују укидању виза, али када буду видела беду, јад и чемер мултикултуралности схватиће колико је било лепо и здраво живети под санкцијама. Људи би требало да схвате да је посебна част, одличје, комплимент од Бога – бити Србин. Само одабрани, привилеговани, могу то бити.

Зар мислите да сте се случајно родили? Не, то је божја промисао, то је Ваш задатак. То је тешко бреме које морате да носите и да опстанете. То је само за јаке. Сви они други претапају се у топонимске нације – Црногорце, Македонце, Босанце, Хрвате... Према томе, главу горе! Енглез кад хоће некоме да каже да је господин, употребљава скраћени израз од Сербин – "сер". Питајте их зашто је баш та скраћеница "сер" претворена и титулу – одакле она потиче. Према томе, гледајмо и учимо од двају народа како се влада светом - од Енглеза и од Јевреја. Истина је да је сво то знање којим они сада владају покрадено од нас. Дошло је време да пламен слободе украдемо од њих и вратимо га тамо где он припада. Пут ка том циљу води кроз стварање хиљада ћелија "Косовских заветника" (које помињем у новој књизи) широм ове планете. Свет је мали, али је Србија велика.

· Сви су Вас то питали, па морам и ја: како долазите до информација?

- Из земаљског информационог поља, званог акаша, тако што улазим у алфа стање, а онда ми анђели чувари шапућу тајне…

С. М.

http://www.srpskapolitika.com/

Kosta Čavoški: Vojislav Šešelj - Sedam godina robije

2010-03-01T18:54:00.001-05:00

Vojislav Šešelj: Sedam godina robije

3 Društvo | Uredništvo | februar 24, 2010 at 23:33

Piše Kosta Čavoški

Dr Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke, već sedmu godinu zatamničen je u Hagu. Ovaj primer samo je potvrda da Haški tribunal, sramno i sistematski krši opšteprihvaćena pravila međunarodnog krivičnog prava koja se tiču dužine pritvora i samog suđenja

Na današnji dan pre sedam godina dr Vojislav Šešelj je postao sužanj Haškog Minotaura u Ševeningenu, a da mu još nije okončan ni prvi deo prvostepenog suđenja u kojem tužilac iznosi i obrazlaže svoju optužnicu i dovodi svedoke koji treba da potkrepe njegove navode. U tom pogledu on će sigurno ući u svetsku istoriju pravosuđa ne samo po dužini pritvora pre otpočinjanja samog suđenja, nego i po potpuno bezrazložnom i samovoljnom odugovlačenju prvostepenog suđenja unedogled, budući da nema nijednog valjanog razloga, za bilo kakvu osudu.
Valja odmah, reći da time ovaj Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, poznatiji kao Haški tribunal, sramno i sistematski krši opšteprihvaćena pravila međunarodnog krivičnog prava koja se tiču dužine pritvora i samog suđenja. Članom 9 stavom 3 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima izričito je utvrđeno da će se svakome ko je uhapšen ili zatvoren zbog krivičnog dela u „razumnom roku suditi", a da „stavljanje u pritvor lica koja očekuju da im se sudi ne sme biti opšte pravilo", dok se članom 14 stavom 3c još dodaje da će im biti suđeno „bez nepotrebnog odugovlačenja". Na skoro istovetan način član 5 stav 3 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje da „svako ko je uhapšen ili pritvoren… ima pravo na suđenje u razumnom roku". A članom 7 stavom 1d još jednom se potvrđuje da svaki pojedinac ima pravo da mu se u razumnom roku sudi i, naravni da započeto suđenje u razumnom roku bude okončano.

„Neki od Šešeljevih dojučerašnjih stranačkih drugova, prijatelja i kumova koji su ga napustili kada mu je bilo najteže, sada ga još i javno napadaju, unapred znajući da neće moći da im odgovori": dr Kosta Čavoški na skupu „Sedam godina haške tamnice" u Domu sindikata

NEDOPUSTIVI IZUZETAK

Iako Komitet za ljudska, prava, pri Ujedinjenim nacijama, koji nadzire primenu Međunarodnog pakta za građanskim i političkim pravima, i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu ne utvrđuju vremensko ograničenje pritvora posle kojeg bi istekao razuman rok za početak suđenja, niti utvrđuju rok u kojem se mora okončati samo suđenje, oni jasno zahtevaju da se u svakom trenutku mora opravdati najpre određivanje a potom i produženje pritvora uz puno poštovanje pretpostavke nevinosti. Haški sud je sistematski kršio ovaj međunarodni pravni standard o dužini pritvora, pa je većina okrivljenih u Ševeningenu provela u pritvoru više godina pre nego što im je počelo suđenje.
Dr Vojislav Šešelj je i u ovom pogledu nedopustivi izuzetak. On ne samo da je bio najduže u pritvoru pre početka suđenja, nego je i jedini haški sužanj kojem ni posle sedam godina nije okončan prvi deo prvostepenog suđenja. No, ono po čemu ćemo ne samo mi i naše izdajice na vlasti nego i sudije i tužioci u toj haškoj nakazi od suda dugo pamtiti dr Vojislava Šešelja jeste nesumnjiva činjenica da je on zavidnim poznavanjem sudskog postupka, nesalomljivom upornošću i neverovatnom snagom volje razbio u param-parčad hašku nazovi optužnicu. Tužilac je do sat izveo 76 svedoka, od kojih je samo 29 javno svedočilo, dok su svi ostali bili pod ovom ili onom merom zaštite. Sve to nije vredelo i svekolika javnost je bila uverena ne samo da optužnica nije dokazana nego da je i po sebi nedokaziva. Stoga su i tužioci i sud u jednom, za sve nas bolnom trenutku pribegli poganoj smicalici: pokušali su da dr Vojislavu Šešelju oduzmu pravo da se sam brani i da mu potom nametnu branioca po vlastitom izboru koji će biti u savršenom skladu sa tužiocem. Nije im uspelo, jer ih je dr Vojislav Šešelj zapanjio tako što je stupio u štrajk glađu i netremice gledao smrti u oči. Možete misliti kako su ti mali, bedni ljudi u tužilaštvu i sudu bili zapanjeni da neko zbog pravde, časti i slave rizikuje život dok oni jedino očekuju da svakog meseca prime od 25 do 30 hiljada evra, oslobođenih poreza. I sigurno bi ga pustili da umre, da neko od njihovih gospodara i naredbodavaca nije procenio da baš nije zgodno da se posle sudskog ubistva Slobodana Miloševića izvrši još jedno takvo ubistvo.
Kako je dr Vojislav Šešelj već šestu godinu bio u zatvoru i kako nikakva njegova krivica nije mogla biti dokazana, haški zvaničnici su pribegli još jednoj smicalici: optužili su, a potom i osudili dr Vojislava Šešelja za navodno nepoštovanje suda, iako je on u jednoj od svojih knjiga, objavio samo zvanične dokumente suda. Bio je to jadan i bedan pokušaj da se bar deo njegovog pritvora u Ševeningenu opravda kakvom-takvom presudom. Ni to, međutim, nije bilo dovoljno, pa se već skoro godinu dana – a da to dr Vojislav Šešelj doskore uopšte nije znao – protiv njega vodi i drugi postupak za nepoštovanje suda ne bi li mu se dodala, još koja godina zatvora.

IZRUGIVANJE PRAVDI

Znam da ćete svi vi odmah reći: Pa kakva je to nakaza od suda, kakvo je to izrugivanje pravu i pravdi, kakvi su to neljudi i zlotvori koji već sedam godina drže dr Vojislava Šešelja u tamnici, a da su od samog početka znali da je ova sudska farsa zlonamerna ujdurma? Sve je to tačno, ali ne treba, smetnuti s uma da je inicijativa za Šešeljevo utamničenje u Hagu potekla iz Beograda i da već sedam godina niko od onih koji su bili ili su sada na vlasti nije naišao za potrebno da traži njegovo privremeno puštanje na slobodu i da jemstvo da će se on sigurno vratiti u Hag kad ga sud pozove.
Posle tragične smrti Zorana Đinđića javno sam rekao i napisao da ako on po ičemu u istoriji bude zapamćen, biće po tome što je Slobodana Miloševića izručio na Vidovdan i što ga je stigla vidovdanska kletva. Sada bih dodao da će biti zapamćen i po tome što je, ponizno moleći Karlu del Ponte, isposlovao optuživanje i utamničenje dr Vojislava Šešelja. Ali Đinđić nije bio sam. Oko njega i pored njega bili su i drugi državni zvaničnici koji su u tom prljavom poslu učestvovali ili su se pravili da ga ne primećuju. Svako od njih pred narodom i istorijom mora poneti svoj deo odgovornosti.
A i da ne pominjemo neke od Šešeljevih dojučerašnjih stranačkih drugova, prijatelja i kumova koji su ga ne samo napustili kada mu je bilo najteže, nego ga i sada javno napadaju unapred znajući da neće moći da im odgovori. Sram ih bilo!
Uprkos svemu, dr Vojislav Šešelj je čvrst kao stena, nepokolebljiv u svojoj odbrani, ubedljiv u razobličavanju te nakaze od suda, veliki uzor svim žrtvama haškog Minotaura. Može biti da je među poznavaocima Haškog tribunala u zemlji i inostranstvu bilo i njegovih pronicljivih kritičara. Ali niko od njih nije svoju razarajuću kritiku plaćao patnjama svoje porodice, svojom slobodom, pa i svojim životom kako je to Šešelj činio.
Na samom kraju izrazio bih nadu da je ovo moj poslednji govor u odbranu dr Vojislava Šešelja, a da će već sledeći put u ovoj sali on sam sa ovog mesta govoriti nama.

http://www.pecat.co.rs/2010/02/vojislav-seselj-sedam-godina-robije/

Šta je dogovoreno sa MMF-om

2010-02-28T13:33:00.001-05:00

Šta je dogovoreno sa MMF-om

LIČNI STAV

Autor: Slobodan Lalović

Teže (?) je pogoditi dobitnu kombinaciju na Bingo-u nego saznati šta je dogovoreno sa MMF-om. Izjave državnih zvaničnika, posebno pojedinih, više liče na glasine nego na informisanje građana o tome šta ih očekuje u narednom periodu. I dok predstavnici MMF-a izražavaju skepsu da se preuzete obaveze mogu realizovati sredstvima koja vlast pominje, mediji nas zasipaju maglom kroz koju se ipak mogu naslutiti obrisi nevolja koje nas očekuju.

Možda će se u nekom predizbornom periodu i isplatiti nešto za šta nema pokrića, ali će to samo značiti da nas posle očekuje još sušniji period. Kada se kaže da će se u drugoj polovini naredne godine (predizborna godina, ako ne bude vanrednih izbora) penzije usklađivati sa rastom zarada u javnom sektoru, onda to vređa inteligenciju. To znači, ako to bude predizborna godina, da će se povećati i zarade u javnom sektoru na nekoliko meseci, pa onda i penzije, i eto nama izbora. Ili se neće povećati zarade, pa ni penzije, ali je rečeno, pa i to valjda nešto znači. Lepo zvuči, a ne košta. Jedino šta se ne događa to je primena penzionog zakona i usklađivanje penzija sa rastom troškova života. U tako haotičnoj situaciji gde se ne zna ko pije ali se zna ko plaća, jedino je sigurno da će život građana biti sve teži, što se oseća iz dana u dan.

Odgovor na ove, sve veće probleme ne nalazi se u veštini manipulisanja, već spremnosti da se ekonomska politika vodi u korist izvoznog dela privrede, i onih preduzetnika koji nešto proizvode. Izgleda da ta promena nije moguća zbog interesa onih koji imaju dovoljno uticaja da spreče okretanje državnog broda u tom pravcu. Sve dok oni budu imali takvu snagu od neizbežnih i spasonosnih promena neće biti ništa, a godine će prolaziti u neprekidnim nejasnim dogovorima sa ovom ili onom međunarodnom finansijskom institucijom kako bi se sprečio još neki od kolapsa koji periodično prete. Istovremeno će se praviti predstava o zapošljavanju nekoliko hiljada ljudi trošenjem značajnih budžetskih sredstava, dok će stotinu hiljada ostajati bez posla. Neće se čuvati postojeća radna mesta, što je jeftinije, već će se ulagati u otvaranje novih što je skuplje, uz neuporedivo manji efekat. Sve je to praćeno višemesečnim neisplaćivanjem zarada, iako vlasnik ima sredstva ali ih koristi, na primer, za gradnju hotela i slična ulaganja. Tako, i tamo gde ne mora, dok radnici gladuju „gazde" se na njihov račun troškare.

Kako su investicije presušile, a prodati više nemamo šta, suočavamo se sa nuždom da živimo od svog rada, od kvaliteta onoga što proizvedemo i od sposobnosti da to prodamo. Traži se zapravo da se promenimo posle više od 60 godina, da se okonča anestezija u kojoj smo se tako dugo nalazili, i da sa izvesnom glavoboljom pogledamo oko sebe. A već posle prvog trežnjenja vidi se da smo dugo trošili više nego što smo pravili, i da je to što smo trošili još uvek bilo nedovoljno za pristojan život (sem u kratkim intervalima). Tzv. smanjenje javne potrošnje nije ideološko, već ekonomsko pitanje. Možemo mi imati i mnogo veću javnu potrošnju (u nominalnom iznosu) ako imamo mnogo veći društveni proizvod. Niko nama ne brani da trošimo koliko hoćemo, ako smo dovoljno zaradili da možemo trošiti, i da nam ostaje i za dalji razvoj. I plate, i penzije mogu biti duplo veće, ako više nego duplo zarađujemo kao zajednica, pa bi onda zaposleni u MMF-u ovde dolazili turistički da uživaju u našim etno selima, da obiđu Justinijanu prima (rodno mesto Justinijana imperatora koji je poslednji uspeo da objedini istočno i zapadno Rimsko carstvo), ili Studenicu gde se nalazi trpezarija iz vremena Svetog Save, i sl.

Ali mi ne zarađujemo ni koliko je dovoljno za trošak koji pravimo, pa potencijalni turisti iz MMF-a dolaze kao „policajci" da obiđu „prestupnike" i da vide da li se oni kroz društveno koristan rad mogu popraviti. Oni nemaju rešenje, već upozoravaju da ćemo bankrotirati, a ako hoćemo da uzmemo neke pare od njih onda postavljaju uslove. Ako nećemo pare, onda nikom ništa. Nema uslova, nema para.

Sve se svodi na pitanje možemo li, i umemo li da povećamo zaradu (proizvodnju), i ako možemo i umemo hoće li nam to dozvoliti oni kojima to ne odgovara, a koji se pitaju. Možda je rešenje u tome da prestanu da se pitaju oni kojima ne odgovara da rastu proizvodnja i izvoz, da se tehnološki modernizujemo, da se rad plaća, da mladi i stručni „nasrnu" umesto da beže u inostranstvo, da bude konkurencija, da se uspeh postiže sposobnošću, a ne bliskošću sa određenim interesnim grupama, da se „naglavačke" sistem obrne i postavi na noge. Radi se o promeni sistema vrednosti u kome mladi, vredni i sposobni dobijaju prednost. Sve dok se to ne dogodi zamlaćivaće nas ljudi iz prošlosti koji i ne znaju drugačije da rade, a saopštenja i politika koja se vodi biće sve nemuštija, i građani sve siromašniji. Ima nas suviše malo, sa suviše posla koji treba uraditi, da bi nas bilo suviše kako stalno govore, pa nas moraju neprekidno otpuštati.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/sta_je_dogovoreno_sa_mmfom.26.html?news_id=184688

Ноам Чомски: У Сребреници се није догодио геноцид

2010-02-27T12:12:00.001-05:00

Ноам Чомски: У Сребреници се није догодио геноцид

subota, 27 februar 2010 12:41 NSPM

Занимљиво је да ви и овај пут не користите реч геноцид за оно што се догодило у Сребреници у ратном периоду. Зашто?

Тако је. Ја не волим начин на који се користи реч геноцид протеклих неколико година. Ја више волим да коришћење те речи оставим за оно што му је била првобитна намена, посебно када је у питању холокауст и у другим случајевима истинских разарања великих размера усмереног на уништење једног народа. Ја сам, рецимо, исто тако користио термин геноцид за Руанду, али га нисам користио за злочине на Источном Тимору у исто време где је 200.000 људи било побијено. Избрисано је 1/3, 1/4 становника уз подршку САД, Британије и Француске али за то и за неке друге стравичне масакре који су се десили, ја исто тако не бих користио реч геноцид. Сребреница није ни близу тих размера. Тако исто, не бих рекао "геноцид" за злочине у Ел Салвадору који годинама трају и где је 10 хиљада људи пострадало… Једноставно се појефтињује значај тог термина…

Проф. Чомски, у правној квалификацији, односно образложењу пресуде ген. Радиславу Крстићу, команданту Дринског корпуса, стоји да је он осуђен за геноцид који је почињен у Сребреници од јединица којима је он командовао…

Ја ћу поновити оно што сам већ рекао. Термин геноцид изворно је створен да означи злочине, конкретно злочине холокауста и масовни покољ Јевреја, односно Рома, Цигана, у настојању да се они потпуно збришу. И мислим да га је примерено користити и за друге велике покоље разних врста, рецимо онај који се догодио у Руанди у исто време као и ратови на Балкану. Ја знам, као што сам већ споменуо, да се последњих година термин геноцид користи на различите начине. Користи се за убијање великих размера које врши непријатељ. Ако људи желе тако да користе ту реч онда добро, али у том случају, нам треба нова реч да замени стару реч "геноцид." Ја лично радије бих да задржим изворну реч у изворном значењу, али то је једноставно питање терминологије. Не мислим да је "геноцид" одговарајући термин за непријатељско убијање ширих размера. Не користимо то ни за своје злочине чак и ако буду ширих размера.

Овде није било речи само о убијању ширих размера, него и о намери за истребљење једног народа или дела тог народа. То је формулација геноцида свуда у свету, па и у Хашком трибуналу. Сада, Ви сте велики противник рада Хашког трибунала. Шта о његовом раду сада мислите?

Дозволите да одговорим на то. То није начин на који се термин геноцид користи. Рецимо, узмите ове ситуације које сам споменуо, мада могу да наведем и друге примере. У случају Тимор у исто време отприлике негде 1/3, 1/4 становништва је избрисана, 200.000 људи. То је, у суштини, било уз подршку САД, Британије и Француске. Нико то не зове геноцидом. Мада се уклапа у дефиницију покушаја да се уништи већи део, огроман део народа, у овом случају у исто време као и рат на Балкану.

Проф. Чомски, ми овде говоримо о судској пресуди…

Исто становништво је, у суштини и овде. Нико то не назива геноцидом. Јесте било случајева у Централној Америци аутентичног геноцида, као што је, рецимо, Гватемала. Војне снаге, уз подршку САД, јесу покушале и практично успеле су да потпуно избришу одређена племена Маја. И то се, такође, може назвати геноцидом. Али, убијање широких размера неколико хиљада људи у Централној и Јужној Америци нико не зове геноцидом. Ни ја то не зовем геноцидом, мада то јесте био покушај да се уништи велики део становништва… Али, ако ће се термин геноцид користити на начин који описујете, онда има геноцида у овом тренутку у свим деловима света.

То нико не оспорава. Реците нам шта мислите о раду Хашког трибунала за ратне злочине почињене на територији бивше Југославије, као велики критичар његовог рада, касних 90-тих и 2000-тих година. Шта мислите о резултатима рада овог суда?

Трибунал који се бави балканским ратовима с почетка 90-тих је, колико ја знам, доста добро радио свој посао. Рад трибунала у 2000. години је био потпуна фарса. Оптужнице су објављене против Милошевића усред америчког, британског и француског бомбардовања, очигледно, као политичко средство оправдавања бомбардовања, док су се веома озбиљни злочини дешавали у исто време. Али сви ми знамо или би требало да знамо да су, у ствари, злочини били последица бомбардовања, а не узрок. Усред тог злочина, усред бомбардовања, трибунал поступа као заступник САД, Британије, Француске и подиже оптужницу за ратне злочине. Погледајте оптужницу, само се једна тачка односи на период пре бомбардовања. Оптужница је, пре свега, донета на основу информација обавештајне службе Америке и Британије. То се не може озбиљно узимати усред једног бомбардовања. Уз то, једна група међународних правника, мало након тога, обраћа се трибуналу са информацијама које су изведене из признања команде НАТО и велики број организација за људска права траже да трибунал поднесе оптужнице против НАТО, а трибунал то одбија образлажући то кршењем правила. Једноставно, прихвата да је НАТО деловао добронамерно те неће истражити такве оптужбе. Тако да ма шта мислили о трибуналу данас, то је у ствари агенција, политичка агенција која делује као подршка…првенствено западним силама предвођеним Сједињеним Америчким Државама. То једноставно дискредитује трибунал и оно што су његове стварне активности. Ја морам рећи да постоји проблем са свим оваквим међународним трибуналима. То се враћа до Нирнберга…У Нирнбергу су судили можда најгорим злочинцима света. То је неспорно. Морали су дефинисати ратни злочин и злочин против човечности, и то су урадили врло експлицитно, тако да оправдају савезнике. Било какав озбиљан злочин савезника се није назвао ратним злочином и управо зато бомбардовање цивилних подручја у самом Нирнбергу није названо ратним злочином. Разлог томе је што су савезници учинили више злочина него нацисти. Једноставно, ми смо били изузети од оптужбе… Тако су команданти америчких подморница вршили злочине. Један од њих је имао изјаву британског заповедништва морнарице, и сведоци су рекли: „Јесте, Американци и Британци су радили исте ствари". У другом трибуналу они би били осуђени, осим у Нирнбершком где су били ослобођени. И то зато што је дефиниција ратног злочина пред трибуналом био злочин када сте га ви чинили, а не ми.

На крају рада трибунала, судија Џексон је дао врло елоквентно објашњење како је одлука овог трибунала обавезујућа за све, а посебно је обавезујућа за САД и Британију. Ако ми икада извршимо било каква дела овакве врсте какву ми осуђујемо, у овом тренутку, онда и ми подлежемо истим прописима, истим казнама, истим законима. То се, наравно, никад није десило. На основу тога видимо да су од самог почетка трибунали садржавали једну фаталну ману. Садрже је и данас, чак и ако је свакодневни рад јесте легитиман, то се дешава.

Питања из публике:

Проф. Чомски, хтео бих Вам поставити једно питање. Ја сам Хасан Нухановић из Сребренице. Путем е-мailа смо разменили пре 10-так дана поруке везане за вашу изјаву у јавности о Сребреници. На један филозофски начин говорите о термину «геноцид,» дајете једну дефиницију и сматрате да је та дефиниција остала на неки начин недоречена. Можда, у суштини, резервишете тај термин за холокауст над Јеврејима, Циганима и осталим народима у Другом светском рату… Сами сте се позвали да говорите о Сребреници, нико вас није позвао да о Сребреници говорите. Моје питање је врло једноставно, да ли себе стављате изнад Хашког трибунала и изнад пресуде о геноциду?

Ја сам већ објаснио. Ако људи желе да користе термин «геноцид» тако како га користи трибунал, онда се могу водити суђења против људи из целог света укључујући лидере САД, Британије, Француске и других који су одговорни за злочине који су, жао ми је што то тако морам рећи, већи од злочина у Сребреници…Aко тако желите да користите термин «геноцид,» онда је то ваш избор. Али, онда се он мора шире применити. Међутим, морамо се договорити око новог термина који би означавао оно што је «геноцид» првобитно значио. Првобитно, он је био створен као термин за злочине које су починили нацисти и требало је да се односи на огромне покоље који су за циљ имали уништење народа. Такав је случај био у Руанди, као што сам напоменуо, и он се може назвати геноцидом. Можда се и покољ у Источном Тимору може назвати геноцидом, али се то не ради, јер је за те злочине одговоран Запад. Има још доста таквих примера. Једноставно, ако ће се термин «геноцид» користити за убијање великих размера која врши непријатељ, онда у реду. Можемо се договорити да га тако користимо. Али, онда то нема никаквог моралног значења. Што се тиче трибунала, тј. да ли је неко изнад трибунала, и ви сте изнад и свако од нас. Ми смо изнад трибунала у Нирнбергу. Сви ми имамо моралну одговорност да судимо за сва дела, независно од тога ко их је учинио. И управо зато ја дајем критику и суђењу у Нирнбергу.

У току вашег ранијег интервјуа, први пут сам чула да јавно спомињете цифру од 8.000 хиљада убијених у Сребреници. Питам се, зашто толико дуго и на не мали начин сте дали своју подршку ауторки једне упитне књиге Дајани Џонстон, која ставља велики знак питања на број убијених у Сребреници?

Знам шта сам рекао о Сребреници. Рекао сам да је «генерално прихваћена бројка је отприлике 7.500-8.000 » у свим озбиљним студијама. Дајана Џонстон је поставила питања о томе, као и у многи други научници. Што се тиче моје подршке њеној књизи, имајте на уму оно што се догодило. Наиме, њена књига говори о догађајима. Требало је да буде објављена у Шведској, велики напад десио се на ту књигу у шведским новинама. Мени су ти детаљи били послати, тражено је да на то дам коментар. Прошао сам кроз оптужбе које су изнете против ње и веома лако сам могао да видим да су те оптужбе лаж и обмана. И о томе постоји отворено писмо…. Онда сам рекао и поновићу, мислим да је невероватно повући једну књигу из штампе на основу обичних лажи и обмана….Ја подржавам слободу штампане рачи. Можете се са њеним научним радом сложити или не, то је друга ствар, али ја сам против повлачења објављеног текста зато што се против ње упућују лажи које је лако побити.

Рекли сте да је њена књига један изврстан рад који упућује људе да гледају на оно што се десило у БиХ као чињеница и као разум. Дакле, ви сте њен рад назвали изврсним, рад који негира чињеницу да је у Сребреници убијено 8.000 људи?

Ја и даље стојим иза сваке речи коју сам рекао, а то није оно што сте ви рекли. Књига је повучена на основу серије обичних лажи и обмане… Она не каже ништа дефинитивно о Сребреници. Она само отвара разна питања. То је у ствари научни рад. Ако желите уђуткати научни рад са којим се не слажете, то је ваше право. На основу принципа који сам споменуо, постоји поштен начин да се то уради. Одговорите јој, докажите јој да није у праву. Не можете само рећи да су то чињенице и она их оповргла. Али, ако неке књиге треба забранити зато што кажу нешто што се вама не свиђа, онда је то изван домена цивилизацијског разговора.

Прочитао сам, не књигу, већ текст од 20-так страна Дајане Џонстон, који је она објавила на интернету. И у том тексту 90% су биле искривљене чињенице о дешавањима у Сребреници током рата у коме сам ја учествовао 3,5 год. Да ли верујете мени или госпођи Џонстон?

Ја нисам прочитао шта сте ви написали о томе, тако да не могу да дам свој коментар. Али, ја бих то објавио негде где ће се то видети. Дао бих детаљан преглед чињеница, за које ви кажете да су у 90% искривљене. Онда се може одговорити на то питање. Али, ако ви само кажете «ја мислим да су искривљене», ја немам начина да о томе судим.

(Емисија са Ноамом Чомским емитована на ТВ БХ1,јануара 2006. Разговарала Душка Јуришић)

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=16681:2010-02-27-11-56-04&catid=86:srpska&Itemid=275

''Beskonačni rat'' - Šokantna istina o Kosovu i Metohiji

2010-02-26T17:15:00.001-05:00

Šokantna istina o Kosovu i Metohiji

Komentara 16

Ko je terorista koji je podmetnuo bombu pod autobus "Niš ekspresa", kako su ginuli svedoci nedela Ramuša Haradinaja i kako je njegova porodica od dućana u Dečanima stigla do velelepnog dvorca, zašto Hašima Tačija zovu "Zmija"... samo su neka od pitanja koja je otvorio i nemilosrdno secirao italijanski novinar Rikardo Iakona.

'Beskonačni rat'' (La Guerra Infinita), snimljen devet godina posle napada NATO na Srbiju, emitovan 2008. godine na italijanskoj RAI 3 direktno daje odgovore i na pitanja zašto se prognani Srbi ne vraćaju u svoje domove i kako je Kosovo, u "prisustvu vlasti" iz Prištine i međunarodnih snaga (Kfor), umesto "najmlađe demokratije na Balkanu" postalo raj za švercere droge.

Dokumentarac govori i o tome kaka nekadašnji lideri OVK, nastavljaju da sprovode nasilje prema preostalim nealbancima, ali i sunarodnicima koji su se usprotivili njihovom nekontrolisanom sticanju bogatstva i političke moći.

''Vesti-online'' vam daje mogućnost da odgledate u celosti dokumentarni film o razaranju 1999. godine tokom NATO bombardovanja, kao i posleratnom nasilju nad Srbima i ostalim nealbanskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji.

''Beskonačni rat''

FILM

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/32429/Sokantna-istina-o-Kosovu-i-Metohiji

Тадићу „прикочи“ мало!

2010-02-25T23:19:00.001-05:00

Тадићу „прикочи" мало!

Иницијатива председника Тадића да се у Скупштини Србије донесе резолуција о Сребреници и прихвати да се 11. јул прогласи даном сећања на геноцид у Сребреници је крајње неодговоран гест председника који ће Србију и српски народ трајно обележити као кривце и народ који је починио геноцид.

Када политиканти и западни поданици извршавају наложено

Тадићу „прикочи" мало!

После усвајања резолуције о „геноциду" у Сребреници сва накнадна прича да се то односи на појединце који су чинили злочине је беспредметна и депласирана. Депласирана, јер појединци не могу да почине геноцид. Геноцид је планирана, изведена, војна операција са циљем истребљења или уништења једног народа, и ту нема простора за појединце, већ је то дело државе и нације. Да нашем „умном" председнику Тадићу то преведем! Политичко руководство је планирало, војно руководство је таква наређења издало, а војска је то дело извршила. И где је у том ланцу простор за појединачну одговорност. Нема је! Стога би био ред господине председниче да најзад престанете да од овог народа и даље правите будале, а сада му на грбачу товарите још и геноцид, који он ни у назнакама није починио. Могу да разумем ваше личне обавезе према својим западним менторима, али морате да знате да и председници одговарају пред законима ове државе, за нанету штету, издају или велеиздају. Могуће да нећете већ сутра за сву своју уништавајућу политику по Србију одговарати, али било још неких који су сматрали да ће доживотно бити председници, па тиме и одговорност избећи.

Ви сте Сребреницу први пут видели када сте отишли да се поклоните само муслиманским жртвама, вероватно по налогу ваших западних пријатеља, а ја сам у Сребреници био када се наводни геноцид догађао, па Вам стога с пуним правом подвлачим да никаквог геноцида није било – што је и Вама добро познато. Ако о догађањима у Сребреници ипак нисте имали времена да се озбиљније информишете било би вам од користи да прочитате текст „Сребреница, лажи и медијске игре" од човека који је као специјални изасланик председника Караџића надгледао евакуацију цивила и свих који су желели да ту енклаву напусте. У Тузлу или Кладањ пребачено је скоро 22.000 људи, и војно способних мушкараца, односно сви они који нису држали уперену пушку у нас. И ето нисмо никога стрељали, а по самој дефиниција геноцида то би било незаобилазно.

Добро знате да је западу доношење такве резолуције у Скупштини Србије преко потребно да би оправдали разбијање Југославије, иницирање и покретање сукоба на овим просторима, као и своје директне злочине. Резолуцијом о Сребреници Скупштине Србије треба „затрпати" злочине које су починили Словенци, Хрвати, босански Муслимани, Шиптари, као и земље чланице НАТО против Срба у бомбардовању Републике Српске 1995. и Југославије 1999 године! Србе том резолуцијом треба и званично обележити као једине кривце на овим просторима, али све то треба да уради сама Скупштина Србије, прихватајући и оно што се није догодило. Том резолуцијом треба аболирати и Хрватску за једини геноцид који се на просторима бивше Југославије догодио, а који је по дефиницији геноцида доказано планиран и војнички изведен у коме је побијен и протеран један цео народ. Тај прави и једини геноцид Ви никада ни у назнакама нисте споменули, већ сте се Хрватима извињавали, - а зашто изгледа да је само Вама познато.

И поред Вама послатих апела тридесетак светских угледних личности, великог броја наших интелектуалаца да се резолуција о Сребреници не усваја Ви господине Тадићу и даље истрајавате на свом захтеву да Скупштина Србије тако скарадну резолуцију усвоји. Зашто? Да Србији и српском народу натоварите још једно бреме одговорности и кривицу за геноцид који ни Србија ни српски народ нису починили. Чак и све монтиране и на лажима засноване пресуде у хашком трибуналу у којима се помиње геноцид су Ваше дело, јер сте на све начине онемогућавали да оптужени имају прави доказни материјал, адекватну одбрану, јаку адвокатску екипу, иза које ће стајати држава Србија. Држава Србија је морала чврсто стајати иза оних које је сама упутила да докажу своју, али националну невиност. Да би се пред Светом доказала пуна истина о догађањима и жртвама на простору Еx Југославије, јер ће само на тај начин Србија и српски народ моћи да доживе пуну рехабилитацију и достојно стану у друштво европских нација, па и као будућа чланица ЕУ. Са прихватањем кривице, као народ који је починио геноцид то се никада неће догодити. У ЕУ која је за Вас приоритет без алтернативе се не улази кроз анални канал, већ као достојанствена целовита и организована држава.

Сви ваши наступи у УН или СБ УН били су крајње снисходљиви као да тек реда ради „браните" Космет и интегритет своје земље, уз обавезно и више него често Ваше подвлачење Милошевића као кривца за ратове на простору бивше Југославије. Он за избијање и ескалирање ратова није крив, а главни кривци су управо ваши западни пријатељи, који су свим средствима подстицали оружану сецесију и распад Југославије па им је самопроглашена кривица Србије данас више него неопходна, како би тај злочин са себе спрали. Чак и да је Милошевић крив за распад земље и ратове, а на том месту на коме сте, требали би да знате да није, Ви сте и изабрани да ту негативну слику о Србији поправите а не да резолуцијом највишег органа државе ту слику и званично верификујете. Ваши лични анимозитети према Милошевићу или било ком другом политичару су недопустиви јер ви не представљате себе већ државу. Ако се тако не умете да понашате, ако сте толико једносмерни да је ЕУ без алтернативе, или не умете да алтернативу пронађете, онда поднесите оставку и препустите место председника личностима који то знају. Немојте да урлате само на предизборним митинзима, покушајте да заурлате понекад и када се брани интегритет зеље, намећу резолуције о непостојећем геноциду, кад хашки трибунал убија и доноси скарадне пресуде, или када од Вас одобрен ЕУЛЕX упорно спроводи Ахтисаријев план независног Косова. Да се бар народу учини да има председника достојног те функције и светле српске историје.

Упоредите сами Вашу изјаву дату „Политици" са резолуцијом Европског парламента па видите сами колико је она поданичког карактера, самоубилачка и на кају љигава и недостојна једне Државе, па и самог њеног председника, ако уопште Србију на чијем сте челу доживљавате као своју државу.

Звонимир Трајковић

Борис Тадић – Специјално за „Политику"

Резолуција о Сребреници и резолуција о српским жртвама

Председник Србије Борис Тадић специјално за „Политику" појаснио је идеју о писању и усвајању резолуције о Сребреници. Нашем листу председник је рекао:

„Иницирао сам резолуцију о Сребреници јер сматрам да то питање није ни страначко нити политичко, већ вредносно и морално. Овом резолуцијом се скида и анатема са нашег народа, штити наш национални интерес, и она ће бити потврда да не постоји колективна кривица и да сваки злочинац има своје име и презиме.

Морамо раздвојити резолуцију о Сребреници и резолуцију о српским жртвама. Обе ћемо усвојити. Сви доживљавамо патњу личних и националних жртава, али српски народ и држава ће показати да саосећају и са туђим жртвама. Злочинци морају бити кажњени за своја недела због жртава и њихових породица и због помирења народа на Балкану. И ми се морамо тако и понашати.

Само таквом политиком можемо бранити право на сећање и на наше жртве. Само таквом политиком уважавања туђе патње и одавања поштовања туђим жртвама јесте могуће на међународном плану стицати кредибилитет и за вођење националне политике.

Резолуција о Сребреници је спремна и Влада Републике Србије ће је разматрати у најскорије време. Знам да није дочекана свугде са одобравањем, нисам то ни очекивао, али на крају усвајање ове биће од користи и за народ и за државу Србију. Морамо покретати иницијативе које мењају стварност у позитивном смеру.

„Позивам све актере на политичкој сцени Србије да се уздрже од странчарења, злоупотребе ове теме, језика мржње и да покушамо да постигнемо консензус о овом вредносном питању."

*****

Резолуција Европског парламента о Сребреници

Европски парламент 18.01.2009.

Европски парламент

- у складу са својом резолуцијом од 7. јула 2005. о Сребреници

- у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању Европске заједнице и њених држава чланица с једне стране, и Босне и Херцеговине са друге стране, потписаног у Луксембургу 16. јуна 2008. и перспективама чланства у ЕУ предоченим свим земљама западног Балкана на ЕУ самиту у Солуну 2003,

- у складу са чланом 103 (4) свог Пословника,

А. зато што је у јулу 1995. босански град Сребреница, тада изолована енклава, коју је Савет безбедности УН резолуцијом од 16. априла 1993. прогласио Заштићеном зоном, пала у руке српских снага предвођених генералом Ратком Младићем по директивама тадашњег Председника Републике Српске, Радована Караџића,

Б. зато што су снаге босанских Срба под вођством генерала Младића и паравојне јединице, укључујући нерегуларне српске полицијске јединице које су на територију Босне ушле из Србије, у само неколико дана по паду Сребренице по хитном поступку усмртиле више од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака који су се затекли у овом подручју под заштитом снага Уједињених нација (УНПРОФОР), а близу 25.000 жена, деце и старијих људи је присилно депортовано; овај догађај је највећи ратни злочин који се догодио у Европи од краја Другог светског рата,

Ц. зато што је ова трагедија од стране Међународног суда за ратне злочине почињене на територији бивше Југославије (ИЦТY) проглашена за геноцид, који се догодио на територији коју су Уједињене нације прогласиле безбедном зоном, што је симбол неспособности међународне заједнице у посредовању у конфликту и заштити цивилног становништва,

Д. зато што су јединице босанских Срба вишеструко кршиле одредбе Женевске конвенције укључујући депортацију хиљада жена, деце и старијих особа и силујући велики број жена,

Е. зато што упркос изузетно великим напорима да се открију и ексхумирају бројни масовни и појединачни гробови и идентификују тела жртава, досад обављене ексхумације не омогућавају комплетну реконструкцију догађаја у Сребреници и њеној околини,

Ф. зато што не може бити стварног мира без правде и зато што је потпуна и неограничена сарадња са Хашким судом и даље основни захтев у даљем наставку процеса интеграције у ЕУ земаља западног Балкана,

Г. зато што је генерал војске босанских Срба Радислав Крстић прва особа коју је Хашки суд прогласио кривом за учествовање у сребреничком геноциду, али и зато што је најпроминентнији оптуженик, Ратко Младић и после готово 14 година и даље недоступан, као и у знак подршке што је Радован Караџић изручен Хашком суду,

Х. зато што је институционализација дана сећања најбољи начин одавања поште жртвама покоља и слања јасне поруке будућим генерацијама,

1. сећа их се и одаје поштовање свим жртвама насиља током ратова на просторима бивше Југославије; изражава саучешће и солидарност породицама жртава, од којих многе још увек нису добиле коначну потврду о судбини својих рођака; признаје да је тај континуирани бол све већи због неуспеха да се одговорни за почињено приведу правди,

2. Савет позива Комисију да на одговарајући начин обележи годишњицу у Сребреници и Поточарима прихватајући предлог Парламента да се у целој Европској унији 11. јул прогласи даном сећања на геноцид у Сребреници, те позива да то учине и све државе западног Балкана;

3. позива на додатне напоре да се преостали бегунци приведу суду, изражавајући своју пуну подршку значајном раду Хашког суда, јер је суђење одговорнима за масакр у Сребреници и њеној околини важан даљи корак у правцу мира и стабилности у региону; и с тим у вези наглашава да треба посветити већу пажњу суђењима пред домаћим судовима за ратне злочине,

4. наглашава важност помирења као део интеграционог процеса у Европи; истиче важност улоге верских заједница, медија и образовног система у том процесу, како би грађани свих етничких припадности могли да превазиђу тензије прошлости и отпочну мирну и искрену коегзистенцију у интересу одржања мира, стабилности и економског развоја; инсистира да све земље чине даље напоре у излажењу на крај са оптерећењима прошлости,

5. упућује свог Председника да проследи ову резолуцију Савету, Комисији и владама чланицама, Влади и Парламенту Босне и Херцеговине и њеним ентитетима, и владама и парламентима земаља западног Балкана.

Европски парламент, 15.01.2009.

*****

Навео сам изјаву Тадића „Политици" и резолуцију Европског парламента да би се јасно видела подударност Тадићевог захтева да и Скупштина Србије донесе сличну или још боље усаглашену резолуцију са Европским парламентом. У тој резолуцији треба да се сложимо са пресудом о геноциду изречену генералу војске босанских Срба Радиславу Крстићу и безрезервно је прихватимо. Не треба да нас занима да је та пресуда донета на бази потпуно лажног сведочења Хрвата Дражена Ердемовића и уз сарадњу поткупљеног адвокатског тима који је „бранио" генерала Крстића. Треба да се резолуцијом наше Скупштине сагласимо да су – (цитат): „снаге босанских Срба под вођством генерала Младића и паравојне јединице, укључујући нерегуларне српске полицијске јединице које су на територију Босне ушле из Србије, у само неколико дана по паду Сребренице по хитном поступку усмртиле више од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака који су се затекли у овом подручју под заштитом снага Уједињених нација (УНПРОФОР), а близу 25.000 жена, деце и старијих људи је присилно депортовано". При том треба да се сложимо да смо починили – „овај догађај је највећи ратни злочин који се догодио у Европи од краја Другог светског рата". Не треба да нас занима чињеница да ни до данашњег дана у пречнику од 100км није пронађено више од 2.980 лешева заједно са сеоским гробљима, да су муслимани из читаве БиХ преносили посмртне остатке да бих у мемориријалмом центру Поточари сахранили као жртве српског геноцида. Не смемо да кажемо, па и да знамо, да се више од ¼ тих побијених муслимана појавило на првим послератним изборима у БиХ. Не смемо да кажемо и бранимо голу истину да у Србреници није било никаквог масакра и геноцида, већ за рат, уобичајених ратних сукоба у којима је погинуло између 600 и 700 муслиманских војника са оружјем у руци. И кратко: Не сме да се зна и чује, пуна и прав истина о Сребрени

Треба безусловно усвојити ту лепо заокружену цифру од 8.000 „стрељаних" како би Србија „са себе спрала своје ратне грехе" и како би „нашег" председника у ЕУ потапшали по рамену, на храбром признању да је председник геноцидног народа. Који је то мождани склоп који грађанина Србије са позиције председника убеђује да када признам да сам ти стрељао оца, брата или сина, ти ћеш ми опростити, и тек тада ће доћи до националног и општељудског помирења.

И ако је у питању безусловно слугеранство, од Вас председниче – превише је. Ово није „вредносно питање" како сте га Ви крстили, већ питање истине или преваре у којој једна нација столећима треба да носи жиг геноцидне! Таква резолуција заснована на лажима, не сме бити никад усвојена, и сви који за њу гласају починили су кривично дело велеиздаје.

Звонимир Трајковић

www.trajkovic.rs

Radovan Karadžić: Braniću se, još sam živ, nisam umro

2010-02-25T19:15:00.001-05:00

Radovan Karadžić: Braniću se, još sam živ, nisam umro

R. Bulatović - 26.02.2010. - 03:47

Karadžić se nada da će imati pošteno suđenje i planira da u njemu aktivno učestvuje...

Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske, iz ćelije u Hagu u intervjuu za arapsku televiziju „Al Džazira", govorio je o tome kakav je osećaj biti begunac 13 godina, da li se plašio da će biti uhapšen, a priznao je i da se nada fer suđenju.

SUĐENJE - Radovan Karadžić je poslednjih godina živeo u Beogradu prerušen u doktora Dragana Dabića.
- Kao doktor Dabić nisam radio ništa što ne bi radio Radovan Karadžić. Dok je Radovan Karadžić bio doktor naučne medicine, doktor Dabić je primenjivao tradicionalnu medicinu staru hiljadama godina. Ja verujem da bi ove dve medicine trebalo da se integrišu. U tom smislu je doktor Dabić bio Radovan Karadžić i obrnuto - upoređuje Karadžić.
Na pitanje da li se plašio da će biti uhapšen i kakav je osećaj 13 godina biti begunac, Karadžić kaže da postoji izreka da onaj ko umire od straha više puta umire.
- Ja još živim, nisam umro - bilo je sve što je rekao na tu temu.
Karadžić se nada da će imati pošteno suđenje i planira da u njemu aktivno učestvuje.
- Nisam prisustvovao suđenju u oktobru jer mi nije dato adekvatno vreme da se pripremim. Rado ću prisustvovati suđenju ako mi to bude dozvoljeno. Neću da budem biljka koja će stajati na kiši - ističe Karadžić, koji i dalje očekuje da Ričard Holbruk održi obećanje.
- Obećao je da neću biti optužen pred Haškim tribunalom ako se budem povukao sa mesta predsednika Republike Srpske, SDS partije, javnog života i ako ne budem učestvovao na predstojećim izborima. Ispunio sam sva svoja obećanja - napominje Karadžić.
Ulogu u ratu u Bosni i Hercegovini opisuje kao nesrećnu.
- Imao sam nesrećnu ulogu u nesrećnom ratu u nesrećnoj zemlji. To je bio rat koji nismo želeli i nije nam bio potreban. To je bio rat između Srba, jer su bosanski muslimani Srbi koji su pod Turcima primili islam. Naši sukobi su uvek bili tragični za sve ljude u Bosni, a povoljni za neku treću stranu. Da su bosanski muslimani imali druge vođe, rat bi bio izbegnut - zaključuje Karadžić.

Novinar Al Džazire dolazio u Srbiju i Bosnu
Ovaj intervju Karadžić je dao novinaru Redži Omaru koji je zbog priče o ratu na prostoru bivše Jugoslavije dolazio u Srbiju i Bosnu. „Trudio sam se da iz prve ruke svedočim o događajima koji su promenili društvo, o onome što se krije iza novinskih naslova. U Bosni i Srbiji sam sreo i žrtve, kao i one koji Karadžića smatraju nacionalnim herojem", kaže Omar.

Bramerc: I Mladić živ i krije se u Srbiji
Glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc izjavio je da veruje da je Ratko Mladić još živ i da se nada da će srpske vlasti uskoro uhapsiti preostale haške begunce. U Intervjuu listu „Libr Belžik" Bramerc je istakao da se redovno sastaje sa srpskim operativnim službama i da na osnovu njihovih podataka tužilaštvo veruje da je on živ i da nema razloga da misli da Mladić nije u Srbiji.

http://www.24sata.rs/vesti.php?id=68955

ХИЛАРИ КЛИНТОН: Притисак на Саркозија због његовог окретања Русији

2010-02-24T19:51:00.001-05:00

ХИЛАРИ КЛИНТОН: Притисак на Саркозија због његовог окретања Русији

24.02.2010.

Саркози, макар са умереном добронамерношћу, прихвата план Медведева о реформи "архитектуре европске безбедности"

Први пут после избора Барака Обаме, САД су званично саопштиле своју намеру да утичу на проблем безбедности у Европи. Ова порука обелодањена је 29. јануара у говору државног секретара Хилари Клинтон у Паризу. Њене речи не објашњавају се тек простом тежњом да се надокнади пропуштено после изостанка Обаме на манифестацијама посвећеним паду Берлинског зида.

Избор Париза није био случајан: пре годину дана Француска се вратила у здружену команду НАТО. Осим тога, Француска намерава да игра улогу привилегованог партнера Русије у Европи, а председници Никола Саркози и Дмитриј Медведев размнениће посете. Данас смо сведоци све више назнака да Париз тежи ка ресетовању на стари француски курс. Он чак и са умереном добронамерношћу прихвата план Медведева о реформи "архитектуре европске безбедности".

Обамина администрација рачуна на сарадњу са Москвом на читавом низу питања међу којима су нуклеарно разоружање Ирана и Авганистан. То највероватније и објашњава суздржаност државног секретара Хилари Клинтон пред дипломатским соло наступом свог француског савезника. Притом, десет дана касније је, за време посете Паризу, министар одбране САД Роберт Гејтс ставио до знања да њега, најблаже речено, не надахњује пројекат о продаји француског брода "Мистрал" Русији, што може бити први уговор сличне врсте уз учешће неке земље чланице НАТО.

БЕЗ НОВИХ СПОРАЗУМА Циљ Хилари Клинтон био је да се припреми терен. Она је прва дала званични одговор америчке администрације на предлог Медведева о новом споразуму о безбедности у Европи: тај одговор био је "не". Потребно је радити "у оквирима постојећих институција као што су ОЕБС или Савет Русија–НАТО, а не водити преговоре о новим споразумима, како то жели Русија", изјавила је она.

Осврнувши се на један од основних праваца америчке дипломатије из 90-их година прошлог века, државни секретар је поново дотакла тему ширења северноатлантских структура. Без обзира на то што је Русија "током низа година осећала незаштићеност пред ширењем НАТО и Европске уније", Хилари Клинтон сматра сличне бојазни неоснованим: ти су процеси "ојачали безбедност саме Русије".

У Европи је "угаони камен безбедности заправо суверенитет и територијална целовитост свих држава", подвукла је она. "Нове демократије" требало би да имају могућност да направе сопствени избор, а "спољне опасности и агресија" апсолутно су недопустиви. САД позива Русију да "поштује услове споразума о прекиду ватре у Грузији", чијем је потписивању кумовао 2008. године председник Француске. С тим у вези државни секретар је обелоданила мере које у перспективи могу смањити ризике од обнављања оружаних конфликата на територији Европе: спасавање Споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи (из кога је Русија иступила неколико месеци пре избијања рата у Грузији), потписаног 1990. године, а такође стварање на бази ОЕБС-а ефикасних механизама за борбу против регионалне напетости и прекида у испорукама енергената.

НАТО би требало да поново обрати пажњу на члан 5, у коме се говори о солидарности савезника – наставила је Хилари Клинтон. За то је неопходно да се разради акциони план, који предвиђа спречавање кризних ситуација у регионима попут Источне Европе и Балтика. Нова стратешка концепција НАТО, која би требало да буде разрађена ове године, такође ће узимати у обзир „енергетску безбедност као најзначајнији приоритет".

САМО ЈЕДНА ЕВРОПА "Русија нам више није противник, већ партнер у кључним светским питањима", подвукла је шеф америчке дипломатије. Русија је позвана да узме учешће у новој верзији програма ПРО, коју сада припрема Обамина администрација. "Европа се више не дели на Западну и Источну, Нову и Стару, унутар или изван НАТО. Постоји само једна Европа, у коју улазе САД са правима партнера. Та Европа укључује и Русију", - рекла је она.

Осим тога, Хилари Клинтон је изразила тежњу ка мирном и разложном дијалогу са Москвом као противтежу реској и тврдокорној политици из епохе Џорџа Буша. При томе она није крила незадовољство потезима Русије, која игра на разликама међу државама, не предузима одлучније кораке по питању нуклеарног разоружања и не тежи да искористи могућности предложених "ресетовања".

Три дана касније директор националне обавештајне службе САД Денис Блер је у свом годишњем извештају о светским опасностима дао неколико примедби које се односе на Русију. "Највероватнији разлог" нових криза на европском континенту своди се на „нерешене конфликте на Кавказу", са "ризиком обнавља борбених операција у Грузији", где је "Москва проширила своје војно присуство у сепаратистичким регионима", тврди он.

Русија односе са својим суседима на постсовјетском простору смешта у "антагонистичку игру са САД", у време док је деловање руских специјалних служби као и до сада "усмерено против америчких интереса по целом свету".

"Le Monde", Француска

http://www.enovosti.info/sr/opcija/btg_novosti/0/10961/HILARI/KLINTON:/Pritisak/na/Sarkozija/zbog/njegovog/okretanja/Rusiji

Читања 157

Двери српске

SMILJA AVRAMOV Genocid kao istorijski fenomen

2010-02-22T20:05:00.001-05:00

SMILJA AVRAMOV Genocid kao istorijski fenomen

2 Intervju | Uredništvo | januar 8, 2010 at 00:30

Razgovarala

Branka Čuljić

Smilja Avramov je dala veliki doprinos istinitom sagledavanju istorije bavila konkretnim slučajevima genocida i ratnih zločina, počinjenih uglavnom nad Srbima na prostoru bivše Jugoslavije od 1945.

Dvotomna kapitalna knjiga „Genocid u Jugoslaviji – 1941-1945, 1991…", jednog od vrhunskih stručnjaka za međunarodno pravo, profesorke Smilje Avramov, bavi se tragičnom sudbinom Srba kroz dvadeseti vek, vek obeležen „mega smrću". Za razliku od Jevreja koji su ćutanje o svojim stradanjima proglasili „zločinom protiv čovečnosti", genocid nad Srbima izbrisan je kako iz svetske, tako i iz nacionalne istorije. Strategija „zaborava i prevazilaženja" u posleratnom periodu vratila se Srbima kao bumerang krajem prošlog veka. Polazeći od postavke da „za srpski narod genocid predstavlja ključno pitanje njegove prošlosti i njegovog daljeg bitisanja", profesorka Avramov je prvi deo svoje studije posvetila teorijsko-filozofskom razmatranju genocida, dok se u druga dva dela bavila konkretnim slučajevima genocida i ratnih zločina počinjenih uglavnom nad Srbima na prostoru bivše Jugoslavije od 1945, preko 1991. do danas. Posao dostojan divljenja veliki je doprinos istinitom sagledavanju istorije koja je danas u velikoj meri falsifikovana širom zapadnih meridijana. Knjiga koju su izdali Akademija za diplomatiju i bezbednost i izdavačka kuća IGAM iz Beograda, bila je i glavni povod za razgovor sa profesorkom dr Smiljom Avramov.

Srbi su verovatno jedini narod koji je u 20. veku tri puta bio suočen sa opasnošću totalnog uništenja. Nije li onda vrhunac cinizma da upravo Srbi početkom 21. veka budu tuženi kao počinioci genocida?

Optužba protiv srpskog naroda za genocid predstavlja vrhunac hipokrizije. Hrvati su, primenjujući napad kao najbolju odbranu, naumili da tužbom protiv nas prekriju sve ogromne zločine koje su počinili. Genocid kao fenomen „konačnog rešenja" primenili su nad Srbima oba puta. I pored toga što je pravna nauka danas doživela totalni poraz, duboko sam uverena da ćemo taj spor dobiti. Veliku krivicu za hrvatsku tužbu snosimo i mi sami, odnosno naše vlasti, ove, ali i one iz moje generacije. Da smo kojim slučajem problem hrvatskog genocida nad Srbima na dnevni red postavili 1945. godine, ne bismo doživeli 1991, a ni tu tužbu. Mi smo umesto toga zatvarali oči pred stvarnošću. Srbi su naivno, da ne kažem glupo, uletali u razne međunarodne kombinatorike, a da prethodno nisu bili načisto sa motivima i pozadinom ponuđenih im rešenja.

Vaša nova dvotomna knjiga nosi naslov „Genocid u Jugoslaviji – 1941-45, 1991…". Taj naslov već sam po sebi ukazuje na kontinuitet genocida, a one tri tačke na kraju zlokobno slute da proces nije završen.

Ono što sam nastojala da dokažem u ovoj tužnoj knjizi, upravo je kontinuitet genocida: 1991. je samo produžetak 1941. godine. Genocid nad našim narodom nije dovršen, još uvek doživljavamo ubijanje Srba i na Kosovu i u Hrvatskoj. I pojedinačni akti spadaju pod pojam genocida, ukoliko imaju za cilj da dokrajče i istrebe do kraja određenu grupu ili naciju. Postoji pre svega ideološki kontinuitet između 1941. i 1991. godine jer je ustaška ideologija vrlo pomno negovana u tom periodu. Oni su bili irkorporisani u zapadnim zemljama u gotovo sve strukture vlasti. Osim toga ustaše su imale svoje odvojene vojne i civilne organizacije. Onda se 1990. organizovano vraćaju u Hrvatsku, samo što tada raspuštaju svoju organizaciju i uključuju se u političke partije. Prikazala sam istorijat ustaškog pokreta od 1945. do 1990. godine akcentujući i dokumentujući njihove veze sa hrvatskim komunistima na najvišem nivou. I u državno-pravnom smislu postoji kontinuitet njihovih zločina. Tuđman je to otvoreno priznao da je struktura njegove države u velikoj meri kopija NDH.

To je i Mesić govorio. Čuvena je njegova izreka da su Hrvati, za razliku od svih drugih, pobedili tri puta. Treća pobeda je zapravo stvaranje NDH.

Tako je. Dakle, krivicu snose naši političari koji nisu sagledali pozadinu tog događaja. Danas čak i hrvatski teoretičari i istoričari, poput Dušana Bilanića, pišu o tome koliko je Broz gajio odioznost prema Srbima. Kada je nakon rata došao u Vršac, prvi njegov nalog bio je da se Srbija tretira kao okupirana zemlja. Drugi nalog odnosio se na likvidaciju srpske buržoazije, a posebno likvidaciju solunaca i srpske inteligencije. Ostala je prećutana knjiga Velibora Savića „Solunci na lomači", pa onda likvidacija vojvode Bojovića i čitave njegove porodice, kao i unuka vojvode Putnika. Tragično je da ni danas nemamo tačan broj naših ratnih i poratnih gubitaka. Koliko je profesora fakulteta, glumaca, umetnika, uopšte ljudi koji su nosili uniforme, stradalo? Još jedna naša velika greška bila je ta što smo duboko verovali našim bivšim ratnim saveznicima koji su igrali dvostruku ulogu. Pre svih Velika Britanija. Pozivajući se na autentične izvore navela sam u drugom tomu da je Pavelić od 1926. godine radio za britansku obaveštajnu službu. Ovde se lako i lakoverno prelazilo preko angloamerikanskog bombardovanja Srbije 1944. godine, u vreme kada su se Nemci povlačili iz Srbije. I kada je najveća koncentracija Nemaca bila prema Zagrebu, na koji nije pala nijedna bomba. A Srbiju su temeljno razorili. Gotovo je zaboravljeno da su angloameričke snage pred kraj rata bombardovale zarobljeničke logore srpskih oficira i vojnika. U široj istorijskoj perspektivi postoji duboka veza između bombardovanja 1944. godine i bombardovanja naših saveznika 1999. godine. I jedno i drugo bez ikakvih pravnih osnova. Iza genocida nad Srbima u NDH stajala je nacistička Nemačka i Vatikan. Iza genocidne politike 1991. stajao je ujedinjeni Zapad, pobedničke i poražene zemlje u Drugom svetskom ratu.

Kako se desilo da su oba genocida prećutana?

Tačno, genocid nad srpskim narodom prećutan je i negiran 1991, kao i onaj 1941. Režiseri najprljavijeg rata u modernoj istoriji, onog protiv Jugoslavije, ne samo da su prećutali genocid, nego su licemerno Srbiju razapeli na krst srama i proglasili krivcem za razaranje SFRJ, pa i za genocid. Nama je danas potrebno suočavanje sa tom gorkom istinom. Genocid je u tom sklopu ključno pitanje, budući da osvetljava ne samo lokalne odnose unutar bivše zemlje, nego, pre svega, odnos Zapada prema srpskom narodu. Iako je Generalna skupština UN 1992. proglasila etničko čišćenje kao genocid, za „Oluju" i „Bljesak", kojima su konačno počišćeni Srbi iz Hrvatske, do danas nema kazne. Treba imati u vidu da su u tim akcijama Hrvatima pomagali američki generali. Amerikanac Piter Singer napisao je u svojoj knjizi da Hrvati nisu imali kapacitet da izađu na kraj sa Srbima. I još je priznao da su „Oluju" oni, Amerikanci, izveli. Ja to citiram u knjizi. Idealan je trenutak u ovom istorijskom času da postavimo karte na sto, da prestanemo jednom sa dodvoravanjem, savijanjem kičme i samooptužbama. To narod više ne može da podnese. Treba videti kako su se Jevreji i Jermeni izborili za priznanje genocida nad njima. Oni su dobili svoje obeštećenje. Iako u to vreme nije postojala država Izrael, stradali Jevreji bili su državljani raznih zemalja. Ništa im to nije smetalo da postave odštetni zahtev koji se izvršava do dana današnjeg. Samo su Nemci državi Izrael isplatili 72 milijarde maraka, kao i doživotne penzije preživelim logorašima ili njihovim maloletnim naslednicima.

A mi? Kako komentarišete činjenicu da danas u Beogradu veliki broj ljudi pronalazi sve moguće razloge za nepodizanje protivtužbe za genocid Hrvatskoj.

Srpski narod nije dobio reparacije, niti obeštećenje za genocid počinjen nad njim. Mi ne znamo tačno do detalja u čemu se sastojao sporazum između Branta i Tita kojim su oproštene reparacije. Osim ako se ne računa izgradnja Krškog nemačkim kapitalom. Sporazum Tita i Branta postoji u tajnim arhivama, ali mi nije jasno zašto današnja vlast ne dozvoljava nama, naučnim radnicima, uvid u taj deo arhiva. Danas se pojedini naši pravnici pozivaju na retroaktivnost iz neznanja. Ili je nešto drugo u pitanju? Navodno, Konvencija o genocidu doneta je 1948. pa se ne može primeniti na događaje od 1941. godine. To je apsolutno netačno jer bi u tom slučaju ceo Nirnberški proces i akti koji su vezani za njega bili ništavni. Upravo je obrnuto. Generalna skupština UN je nirnberške principe kodifikovala i proglasila ih sastavnim delom univerzalnog međunarodnog prava.

Vi ste stručnjak za međunarodno pravo, ali je vaša knjiga o genocidu nad Srbima istovremeno i veliki doprinos srpskoj istoriografiji.

Ne mogu se praviti naučne sinteze bez empirijske građe za obradu nekog fenomena. Tako vam je i sa genocidom. Da bih izvršila klasifikaciju tih velikih zločina morala sam da uključim istorijske elemente. Istoričari su napisali brojne knjige o zločinima nad Srbima u 20. veku, ali su one uglavnom prećutane. Za naše političare ne postoje. Iz tih knjiga oni nisu izvukli nikakve zaključke. Ne postoji deo gde je živeo srpski narod u Hrvatskoj a da on nije naučno obrađen. Da je sve to sakupljeno na jednom mestu, na osnovu te građe moglo se doći do tačnog broja pobijenih Srba. Ali te knjige su odbačene. Ova vlast ne pokazuje nikakav interes za srpske žrtve. Svi mi pišemo po privatnoj inicijativi i vlastitoj savesti, da bi ostavili budućim generacijama trag o zločinima. Ako one uopšte budu zainteresovane za nju.

Kako objašnjavate tu nezainteresovanost?

Ima tu više faktora. Da li smo izgubili istorijsko pamćenje? Da li je korumpirana politička pseudo elita „progutala udicu", da li je nauka zatajila? Postoje i nalozi koje klijentela preuzima. Sve to dovelo je do velike frustracije srpskog naroda. Otkud nepoverenje i otpor prema vlastima? To je posledica takve politike. Ljudi su rezignirani i nemoćni.

Postoji, dakle, još jedan kontinuitet kada je srpska politika u pitanju. Reč je o neznanju političara i njihovom izbegavanju da se oslone na nauku. Zašto?

U svim civilizovanim zemljama postoje naučne strukture koje svakodnevno brifuju političare i usmeravaju politiku u određenom pravcu. Naša unutrašnja, ali i spoljna politika, velika je improvizacija. Poguban je nedostatak kooperacije između nauke i politike, čak bi se moglo reći da među njima postoji antagonizam. Političari se plaše naučnih radnika. Pseudointelektualci okupljeni u nekakvim NVO imaju mnogo veći uticaj na naše političare od vrhunskih naučnih radnika. Čak ih finansiraju iz budžeta.

A kada pogledate te tzv. NVO, one uopšte nisu nevladine, one su nezavisne jedino u odnosu na našu Vladu. Ali su vrlo vezane za strane vlade koje ih u većini finansiraju. NVO koje su nastale u vreme razaranja SFRJ, istureni su propagandni punktovi određenih zemalja. I ovde legalno rade ono što bi se u svakoj drugoj zemlji moglo podvesti pod klasičnu špijunažu, ili pod antidržavnu delatnost.

Zato ih je Putin zabranio u Rusiji.

Nije ih zabranio samo Putin. U velikom broju azijskih zemalja, koje nisu komunističke, takođe su im zabranili rad. Uzmite Maleziju ili Singapur. Tamo su pohapsili predstavnike stranih međunarodnih organizacija koje su vršljale po zemlji, potom ih pustili i proterali iz države. Zapadnoevropske zemlje takođe imaju vrlo strog sistem kontrole nad NVO sektorom. Tamo ove organizacije moraju strogo da se pridržavaju programa rada imajući u vidu interes svoje zemlje. Kod nas je u tom pogledu potpuno anarhično stanje.

Haotično stanje koje pominjete u vezi sa NVO, vlada u mnogim oblastima našeg društva. Fabrikuje se istorija, ponavljaju se u medijima laži koje, izrečene više puta, postaju „istina". Jedna od njih je da su nas naši saveznici i prijatelji bombardovali 1999. samo zbog Miloševića.

To su najobičnije gluposti koje ni polupismeni ljudi ne prihvataju. Svesti tako komplikovan društveni problem, kao što je nestanak jedne države, na jednu ličnost, to je, da ne upotrebim teži izraz, infantilizam. Koja je to država nestala u svetu, a da u njen nestanak nisu bili umešani i strani faktori? Tragedija Jugoslavije planirana je od 1945. godine. Videlo se to po aktivnosti ustaša, po unutrašnjem ustavnom razvoju koji je išao do tačke kada bi se kvazipravno moglo opravdati razaranje države. Ta tačka je Ustav iz 1974. godine. A samo bombardovanje 1999. godine je takođe vrsta genocida nad ovim narodom. Svaljivati sve na mrtvog Miloševića kukakvički je, bedno i podlo. On je imao političkih grešaka ali ono za šta je optužen u Hagu notorna je laž. Kao i mnogo šta drugo što mu tovare ovde.

U drugom tomu vaše nove knjige objašnjavate moderne oblike genocida.

Pokušala sam da dam pregled modernih oblika genocida sa naglaskom na tome da je Konvencija o genocidu prevaziđena. Uostalom, to je stav mnogih teoretičara, jer je Konvencija iz 1948. godine imala u vidu prvenstveno okolnosti posle Drugog svetskog rata, odnosno tragediju Jevreja i ostalih slovenskih zemalja. Hitler nije imao za cilj samo uništenje Jevreja, nego i uništenje slovenstva. Uostalom, ne možete negirati da i danas ima izvesnih elemenata rasizma u savremenoj politici Zapada. Šta znači formiranje triju novih velikih vojnih baza u slovenskim zemljama: u Poljskoj, Češkoj i u Srbiji? Bonstil je deo tog strateškog koncepta koji je uperen prema četvrtoj slovenskoj zemlji – Rusiji. Ukoliko bi došlo do nuklearnog rata, to bi značilo uništenje slovenstva, uništenje Istoka. Ima tu rasističkih momenata o čemu je Hitler otvoreno govorio i pisao, smatrajući da slovenska rasa treba da isčezne. Ovi danas to perfidnije rade. Ono što nije uspelo Hitleru, uspelo je njegovim naslednicima i Papi Piju dvanaestom.

U čemu je razlika između tradicionalnog i tehnološkog genocida, kako vi u knjizi uglavnom krstite NATO i američke poduhvate?

Sam čin izvršenja tradicionalnog genocida, kakav je izvršen u nacističkoj Nemačkoj i ustaškoj Hrvatskoj, zahtevao je hiljade ljudi. Izvršenja tehnološkog genocida zahtevaju mali broj ljudi, ali su njegove dimenzije daleko šire. Tehnološki napredak omogućio je mnogo perfidnija ubistva. Savremena civilizacija u svojoj utrobi nosi genocid. Međutim, idejni temelji savremenog tehnološkog genocida izviru iz šireg konteksta, iz vizija radikalnih društvenih promena čija motivacija nije rasizam, nacizam ili religija, nego ekonomski i strateški interesi Amerike… Sudeći po američkoj politici unazad 4-5 decenija, rat je najpodesniji način za sprovođenje tehnološkog genocida. On je neselektivan u masovnim ubistvima i razaranju, a privatizacijom rata i uvođenjem „privatnih" vojnih korporacija pretvoren je u lukrativni biznis, ponegde u narko-biznis, kao na primer u Avganistanu ili na Kosovu i Metohiji. Profesor Stiven Mets ističe da se u centru savremenog rata nalazi „profit i ogromna skala kršenja ljudskih prava. Ko je voljan da pribegne zločinu, može steći ogromne svote novca". Suprotno porukama koje su čovečanstvu uputili utemeljivači tehnološke revolucije Nikola Tesla, Ajnštajn i drugi, nauka je danas zloupotrebljena u rukama beskrupuloznih političara. Savremeni tehnološki varvarizam predstavlja pretnju celokupnom čovečanstvu. Ne treba potceniti snažan ubilački kapacitet SAD-a i NATO-a. Važno je podsetiti se reči Eriha Froma da težnja ka svemoći nema koren u snazi, nego u slabosti.

Da li se formalno pravno tehnološki oblici uništenja država i naroda mogu podvesti pod pojam genocida?

To pitanje nalazi se pred nama, pravnicima. Po Konvenciji o genocidu oni su strogo pobrojani i van tih oblika se ne može ići. Tako je formalno-pravno. Ako bismo analizirali suštinski, recimo, ekonomsko razaranje pojedinih zemalja, njihovih nacionalnih i privrednih resursa, što dovodi do postepenog odumiranja i nestajanja čitavih grupa, dolzaimo do ekonomskog genocida pod koji može da se podvode i tranzicija. Multinacionalne kompanije na tlu Afrike ili Latinske Amerike zakupljuju ogromna prostranstva i likvidiraju čitava sela. Šta je to ako ne genocid?

U našoj javnosti, tek nakon pojavljivanja knjige Karle del Ponte, započela je priča o zločinima prodaje organa na Kosovu. U vašoj knjizi o genocidu u Jugoslaviji tvrdite da je to počelo još 1991. godine u Gospiću. Kako je moguće da o tome ćutimo tolike godine?

Karla del Ponte je tom pričom htela samo da prikrije stvarno stanje stvari. A naš Sud za ratne zločine je u toj stvari na potpuno pogrešnom putu, i to u cilju izbegavanja odgovornosti Amerike. Vađenje organa Srbima počelo je u Gospiću. To je otkrio Hrvat Milan Levar, gradonačelnik Gospića, čak je o tome govorio u Hagu. Kada se vratio u Hrvatsku – bio je ubijen. Imate čitavu seriju takvih slučajeva. U knjizi sam navela primer romske omladine, koju su u nekoliko kamiona prevezli u okolinu Slavonskog broda, gde su im vađeni organi. To su radili hrvatski lekari. Potom su Romi ubijani. Bilo je takvih zločina da vam pamet stane. Jedan od rukovodilca vojne korporacije, Amerikanac Piter Singer, napisao je ogromnu knjigu o vojnim korporacijama, odnosno o privatizaciji američke armije. On je tu naveo Dajn korporaciju koja je optužena zbog trgovine ljudima u Bosni.

Zašto vam je priča o „žutoj kući" u Albaniji u kojoj su Srbima vadili organe neuverljiva?

To je priča za decu. Albanci su bili manipulativni faktor, fizička radna snaga. Tako komplikovana operacija, kao što je vađenje ljudskih organa, može da se vrši samo u savršeno opremljenim bolnicama sa specijalnim aparatima. To nije moglo biti rađeno u „žutoj kući", tamo su ih verovatno posle operacija ubijali. Možda su ih iz Bonstila dovodili tamo na likvidaciju. Pitanje je koje su sve bolnice na Kosovu u to bile uključene. Sigurno se zna da je najsavremenija bolnica u Bonstilu. Osim toga, uskoro će biti objavljen transkript naših kontraobaveštajnih službi, koje su prisluškivale razgovore američkih generala i Albanaca, a koji svedoči o tome da su sa Kosova slali organe Kraljevskoj bolnici u London. Ta delatnost je stravičniji način izvršenja genocida od vivo eksperimenata nad ljudima koje je vršio Mengele. Ovo što se kod nas desilo nadmašilo je i Aušvic. A mi još uvek nemamo jasnu sliku ko je i koliko bio umešan u sve to. Ni kolike su i ko su žrtve svega toga. Ne znamo ili ne želimo da se suočimo sa tim? Tek nam predstoji ispitivanje tog najstravičnijeg od svih genocida.

Da li će vođama NATO-a ikada biti suđeno za tolike počinjene zločine?

Proces koji je otpočeo raspadom Istočnog bloka neki označavaju kao početak Trećeg svetskog rata. Sklona sam da to prihvatim, ali taj proces nije dovršen. On je u toku. Kada mu dođe kraj svakako da će doći do otvaranja nove stranice u istoriji i shodno tome polaganja računa. Fidel Kastro je nedavno rekao da je sazrelo vreme da se oformi jedan novi Nirberški sud za suđenje rukovodiocima NATO-a. Mislim da je u pravu.

Mi smo NATO „pomilovali", oni su naši prijatelji.

Bombardovanje SRJ tipičan je primer genocida. Utoliko pre što još nismo svesni svih njegovih posledica. Osim svih onih užasnih razaranja i ubistava, po Srbiji je razbacano desetine hiljada bombica iz kojih se sastoje kasetne bombe i koliko već osiromašenog uranijuma. Formalno pravno to se ne može uključiti u Konvenciju, ali suštinski postoje svi elementi genocida. Stekli su se istorijski uslovi da podignemo jednu sveobuhvatnu tužbu zbog genocida protiv srpskog naroda od 1941. do danas.

Ali ko to da uradi? Isti onaj pravni tim koji nas je već zastupao u slučaju tužbe BIH protiv Srbije?

Ne znam sastav tog tima. Da je bilo propusta u našoj odbrani od tužbe BIH, bilo je. Tibor Varadi je stručan, na visokom je pravničkom nivou, imam prema njemu prijateljski odnos. Ali moram reći da u njegovom slučaju postoji sukob interesa. Varadi je napustio profesuru u Novom Sadu i koliko znam direktor je Evropskog centra Soroš u Budimpešti. Koga on zastupa u Hagu – nas ili Soroša? Sigurno je da imamo veoma stručne pravnike, a zašto oni nisu uključeni u tu priču, drugo je pitanje. Bila sam zaprepašćena kada sam srela čoveka koji je kod mene briljantno magistrirao a danas je taksista. Ovo je zemlja u kojoj najvažnija partijska knjižica a ne stručnost. Srbija ima kapacitet za odbranu pred bilo kojim sudskim forumom, problem je u neodgovarajućoj mobilizaciji, odnosno u neangažovanju pravih stručnjaka.

Gledate li prenose suđenja Vojislavu Šešelju u Hagu?

Gledam ponekad. Oni nemaju zašto da optuže Šešelja sem za verbalni delikt. Tužilaštvo dovodi neke svedoke nemoćne da mu bilo šta dokažu. Zato strahujem da ne doživi istu sudbinu kao Milošević, kome takođe apsolutno ništa nisu mogli da dokažu. Tribunal je čitavu pravnu nauku pretvorio u farsu. On više liči na marionetsko pozorište, nego na istinski Sud. Miloševiću se u vezi sa Hagom može pripisati jedna greška. Kada je Rezolucijom SB osnovan taj sud, izričito je rečeno u stavu prvom da se on osniva radi uspostavljanja mira. To znači de je Dejtonskim sporazumom taj sud morao biti ukinut. Milošević i ekipa koja je bila sa njim, morali su to zatražiti posle potpisivanja mirovnog ugovora u Dejtonu. Ne samo da to nisu učinili, nego su čak dozvolili pominjanje Tribunala u sporazumu. Odmah nakon Dejtona napisala sam veliki članak, objavljen je u Analima Pravnog fakulteta, u kome sam tvrdila da Srbija ni pod kakvim uslovima ne sme da prihvati taj sud. Nijednog našeg državljanina nismo smeli izručiti. Još iz rimskih vremena postoji pravilo koje kaže da se iz nepravde ne može izvući pravo i pravda. A Tribunal je nastao iz jednog protivpravnog akta, prekoračenjem nadležnosti SB. Srbija nije smela da pristane ni na otvaranje njihove kancelarije ovde.

Uskoro ćemo postati bogatiji još za jednu kancelariju. Otvoriće je ovde EULEKS.

EULEKS je još jedna teška podvala Srbiji. Pre svega mi nismo član EU, pa prema tome nemamo nikakvih obaveza prema njima. Sa druge strane imamo veoma rđavo iskustvo sa EU. Oni su nam kroz Karingtonov papir razorili zemlju, oni su nam prvi nametnuli sankcije, bombardovanje da ne pominjem… Šta je smisao prenošenja prava na EULEKS? Da se izbaci Rusija čiji nas je glas štitio u SB. Rusija nema uticaja na EULEKS, tako smo sami sebe lišili jedinog zaštitnika u SB. Sada naša vlast plasira laži o tome kako je to dobro jer je EULEKS prihvatila i Rusija. Jeste, ali tek pošto ga je prihvatila Srbija. Putin je odavno rekao da Rusi ne mogu biti veći Srbi od Srba.

http://www.pecat.co.rs/2010/01/genocid-kao-istorijski-fenomen/

Branko Dragaš: PIGS

2010-02-21T15:55:00.001-05:00

PIGS

Autor Branko Dragaš

Sunday, 21 February 2010

Živimo u doba suptilnog totalitarizma i perfidnog medijskog mraka. Građani se drže u stanju indukovane apatije, uvereni da se u društvu ništa ne može promeniti, da su svi na vlasti isti ološ, da je mnogo važnije pratiti pornografiju Velikog brata i nameštanje sportskih rezultata, nego razmišljati o svom upropašćenom životu. Tajni servis tajkunske Srbije, kako RTS naziva moj prijatelj pisac Dejan Simonović, širi lažnu sliku o demokratiji, slobodama i privrednim uspesima. Prekida se Dnevnik da bi se Veliki Uvlakač dodvorio Gazda-Bokiju i prikazuje se direktno svečana sednica Centralnog Komiteta, kojom se veliča mudra politika Lidera i najveći procvat demokratije u istoriji Srbije. Isti gosti večeri gostuju kod istih voditelja večeri već dve decenije i pričaju iste laži, i svi dobro naplaćuju trovanje javnosti

Predsednici građanskih inicijativa i nevladinih organizacija, koji su na platnom spisku poreskih obveznika, sami sebe predlažu za vrhovne državne funkcije i traže da se privatizuju sve državne institucije. Primitivci na vlasti su proterali svaki pokret otpora i potkupljuju birače, šireći lažna obećanja da je kriza prošla i da nas blagostanje čeka samo ukoliko oni isti ostanu na vlasti. Izmišljena opozicija, koju je stvorila engleska obaveštajna služba, prema uputima i saglasnostima američkih policijskih mentora, poziva građane na promene, uvereni da će građani, koji su stvarno na rubu strpljenja i života, podržati njihov ponovni povratak na vlast da unište ono što je preostalo za krađu.

Zabavljeni svojim prevarama i pljačkama, svojim predizbornim kalkulacijama i postizbornim koalicijama, bogati političari na vlasti i njihovi tajkuni, ne primećuju šta se događa u svetu i kojom brzinom dolazi do sunovrata neoliberalnog kapitalizma. Godinama upozoravam šta će se dogoditi. Godinama opominjem da stiže razorni finansijski cunami i da će biti velika nevolja. Godinama nudim operativnu, stručnu i konkretnu strategiju izlaska iz ovakvog stanja, tvrdeći da je kriza tek počela i da će biti dugačka, teška i sa nesagledivim krajem, da nam stižu vunena vremena, ali sve to birokrate iz režima ne zanima, jer je pljačka još uvek u toku.

Nedavno je sve moje tvrdnje izneo i ugledni švajcarski investicioni guru Mark Faber, koji smatra da - kriza tek počinje! Ni to nije bilo dovoljno praznoglavcima u vlasti da se zamisle i da stanu, da organizuju otvorenu raspravu na temu krize, već je nastavljeno pinkovanje birača i šatorsko veselje pred sigurnu propast.

Oko nas se dešavaju kataklizmične promene koje evropski i evroatlantski udružioci i kandidati za učlanjenje u zajednicu bankrotiranih država uopšte ne primećuju.To što su novine u Engleskoj nazvale jednu grupu zemalja svinjama - PIGS, to naše domaće lopove na vlasti ne zanima. PIGS su zemlje koje su već bankrotirale, ali to niko ne sme javno da objavi. Portugalija, Italija, Grčka i Španija ne znaju šta da rade. Odmah da kažem, ništa bolja situacija nije ni u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i malim baltičkim zemljama, zajedno sa keltskim čudom u propadanju - Irskom, i ribarima špekulantima na Islandu koji su već proglasili bankrot.

Evropska unija se iz temelja urušava, dok se naši brodolomnici trude da se popnu na Titanik koji tone. Utopističku ideju o ujedinjavanju evropskih naroda u jednu zajednicu ravnopravnih naroda i država, obesmislila je briselska birokratija Lisabonskim sporazumom i svojom idiotskom politikom, koja se završavala u nabijanju dnevnica i plata provincijalnih birokrata. Vavilonska kula od karata počela je da se ruši i pre naše kandidature, jer su pogrešni temelji iskopani za građevinu koja ne može da opstane. Kada briselski janjičari zaprete da će skratiti svaki budžet država članica unije koji pređe deficit iznad tri posto i kada većina članica, čast severnim izuzecima, premaše tu granicu i odu i do 10 odsto BDP-a, a neke, falsifikujući bilanse, doguraju i do 15 odsto BDP-a, kada im dugovi narastu i na 132 odsto BDP-a, i kada se ništa ne preduzima da se to sankcioniše, nego se nove doze štampanih, papirnih narkotika ubacuju u propali sistem, onda moramo biti iskreno zabrinuti za sudbinu Evrope i našu budućnost u tim integrativnim odnosima.

Podatak da je za finansiranje svetske ekonomije u 2009. godini štampano i ubačeno 5.300 milijardi dolara, da je u SAD ubačeno 3.000 milijardi dolara, dok je ostatak štampao EU, samo su dokaz da se svi podaci falsifikuju i da je mnogo više papirnih novčanica ubačeno. Ta brojka je daleko veća. Tačan broj se ne zna, ali možemo ga naslutiti. Dovoljno da znamo da je u 2009. došlo do povećanja državnih obveznica u svetu na 49.500 milijardi dolara, odnosno da je došlo do povećanja za čitavih 45 odsto, više od 15.000 milijardi dolara. To je tri puta više od brojke koja se zvanično navodi da je ubačeno u propali finansijski sistem. A šta, kao što verujem, ako je ta brojka još mnogo veća? Šta to onda znači?

To znači, dragi moji građani, da je Đavo odneo šalu i da nam se sprema velika nevolja. Ako FED i Centralna evropska banka ubacuju u propale banke dolare i evre bez ikakvog pokrića, samo da bi nekako održali u životu usahlu potrošnju nezarađenog, ako nema nikavih strukturalnih promena u neoliberalnom kapitalizmu, ako propale banke prenetim novcem kupuju državne obveznice i tako zatrovani finansijski virus šire, umesto da ga izoluju prestavši da štampaju papirni novac bez zlatnog pokrića, i ako gangsteri sa Volstrita isplaćuju sebi bonuse, iz prenesenih sredstava države, u iznosu od 160 milijardi dolara, onda je to siguran dokaz da će sve nestati u velikom finansijskom cunamiju koji nam ubrzo stiže. Kada? Kada će se to dogoditi? Koliko će vremena biti potrebno da se to zaista dogodi? Upravljačima sveta nije ništa drugo preostalo nego da štampaju još više para za još veće dubioze. I tako ukrug. Sledi - hiperinflacija i bankrot svetskih finansija. A to je opasan trenutak. Siromaštvo će se raširiti po svetu, socijalni kriminal će dostići vrhunac, upašćemo u Veliki Haos i razne mesije, proroci i spasitelji će se pojaviti. Postoji realna opasnost da se pojavi neonacizam i neoboljševizam.

Usamljeni, opljačkani, izmanipulisani, siroti, razočarani čovek u nestajanju, uplašen pred neizvesnom budućnošću, dobrovoljno će se predati u ruke Velikom Inkvizitoru, odreći će se svoje slobode, jer će u njegovom smrtnom zagrljaju videti izbavljenje iz ove tržišne autarhičnosti i zakonskog delirijuma. To će biti idealno vreme za demagoge. I ponovo smo na početku. Opet će se neki drug Lenjin osmeliti da izda naredbu, negde iz ženevske emigracije, za pljačku banke i svi će građani aplaudirati, željni da vide kako njihove krvopije vise obešene za vratove na bilbordima na kojima su se nekada oglašavali. I opet će se neki nekrofil pojaviti da nam priča o krvi i tlu i da poziva ljude da se organizuju u presecanju vratova onim drugim ljudima, koji su glavni krivci za nastanak njihove nesreće.

Ko će biti kriv, to, naravno, nije presudno ni važno. Bitno je da se neko okrivi i da mu se pusti krv u ritualnom obredu pred opijenom masom. Nemojte da zaboravite upozorenje koje sam izrekao početkom ovoga milenijuma: 20. vek je počeo potonućem Titanika, dok je 21. obeležen 11. septembrom 2001. Bojim se da teroristička metafora ne bude upaljač za velike zločine koji nam se mogu desiti. Čovek je spreman, radi kupovine sopstvene sigurnosti, da pristane na nove zločine u njegovo ime, samo da se ta neizvesnost i agonija što pre završe i da on pronađe toplinu pod repom stoke u krdu. Uostalom, u krdu je uvek bilo sigurnije i toplije, nego biti pod teretom svojih misli i slobode delovanja i odlučivanja. To je velika opasnost u kojoj se danas naša civilizacija nalazi. Kada bude celo svetsko tržište palo i kada svetske berze budu uništene, kada papirne novčanice ne budu imale nikakvu upotrebnu vrednost, postoji realna opasnost da se potraži kraći put izbavljenja i da čovečanstvo dobrovoljno pristane da uđe u kandže Velikog Inkvizitora.

Kako to izbeći? Štampanjem novih evra i dolara ubrzava se naša civilizacijska nesreća. Možda je i to deo paklenog plana Velikog Inkvizitora koji upravlja svetom i koji smatra da čovečanstvu ne treba tolika sloboda. Novo ropstvo je prikladnija forma. Veliki Inkvizitor planira da izbavi čovečanstvo iz haosa tako što če ga ponovo okovati. To su sve izlazna rešenja.

Grčkoj treba odmah 55 milijardi evra da pokrije dubiozu od 300 milijardi evra. Ko će da joj da taj novac? Niko na tržištu. Investitori nisu zainteresovani da im ulozi propadnu. Brzog i lakog novca nema. Ko hoće da ga dobije mora dušu da proda Đavolu. I to je nekima lakše, nego da se suoče sa istinom. Čovečanstvo treba da shvati da prečica nema. Hoće li Grčka da bankrotira? Bilo bi to mnogo bolje i za nju i za sve nas. Hoće li PIGS biti utovljene za klanje? Ostaje da se vidi.

Za mene je presudno da do klanja ne dođe. U tome je umeće politike. Nažalost, mi danas nemamo svetske političare koji to razumeju. Svetski političari su banda ološa i prevaranata koji čovečanstvo guraju u zagrljaj Velikog Inkvizitora. Ne trebaju nam takvi podvodači i makroi. Trebaju nam svetski političari koji će objaviti bankrot, podvući crtu i sravniti račun.

Investicioni guru Faber kaže - zanima me ekonomija zdravog seoskog razuma. Svaki domaćin će podvući crtu i svojim ukućanima treba da kaže - što je bilo bilo je, okrećemo list, pravimo računicu i sravnjujemo račune. Ne možete, gospodo, trošiti više nego što proizvedemo. Ne možete trošiti nešto što nije ni stvoreno. Nema više bankarskih narkomanskih doza za potrošnju. Moraš zauzdati svoju pohlepu. Vreme je da počnemo nešto da radimo. I da štedimo da bismo investirali. To je put ozdravljenja. Bez demagogije i velikog klanja. Ako se to ne bude promenilo, sprema se veliki svinjokolj. I teško je tada opstati. Svakome neka je Bog u pomoći. Samo nas on može spasti.

Tabloid broj 200, 18. februar 2010.

ZABRANJENA PROMOCIJA KNJIGE "RAPORT KOMANDANTU"

2010-02-21T13:16:00.001-05:00

ZABRANJENA PROMOCIJA KNJIGE "RAPORT KOMANDANTU"
CRVENKA 20.02.2010. god. - FOTO GALERIJA

http://www.mzcrvenka.com/

-----------------------------------------------------------------------------

PROMOCIJA KNJIGE "RAPORT KOMANDANTU"

U Crvenki će u subotu, 20. februara, biti održana promocija knjige "Raport komandantu" autorke Ljiljane Bulatović. Knjiga, čiji je podnaslov: "Istina o generalu Ratku Mladiću", biće predstavljena u crvenačkom Domu kulture, sa početkom u 20 sati. Pored Ljiljane Bulatović, o knjizi će govoriti i njen izdavač Veselin Dželetović. Organizator promocije i tribine koja će tim povodom biti održana u Domu kulture u Crvenki je Otačastveni pokret "Obraz", a pomoć u organizaciji pružiće Mesna zajednica Crvenka.
Knjiga "Raport komandantu", objavljena u izdanju Udruženja pisaca "Poeta", četvrto je delo Ljiljane Bulatović o generalu Mladiću. Ona je napisala i knjige: "General Mladić" (šest izdanja), "Oreol ili omča za Ratka Mladića" i knjigu na engleskom jeziku: "O generalu Mladiću i ratu u BiH". Knjigom "Raport komandantu", Ljiljana Bulatović je zaokružila celinu svojih istraživanja o generalu Ratku Mladiću. Ova knjiga je njegova svojevrsna biografija. Na 470 stranica, knjiga sadrži sveobuhvatan i autoritativan izbor činjenica i zapisa iz života generala Mladića, njegovih ekspozea, govora i intervjua. U okviru ove knjige nalazi se i poglavlje na 32 strane u kojem su objavljene probrane fotografije Ratka Mladića i njegovih saboraca, rođaka i prijatelja. Za knjigu je predgovor, pod naslovom: "Oda časnom srpskom generalu", napisao Momir Bulatović, nekadašnji predsednik Republike Crne Gore i Savezne vlade SR Jugoslavije.
"Ljiljana Bulatović je u svom „raportu" okupila sve preostale u životu i na slobodi Mladićeve oficire. Ona, kako i sama priznaje, to nije učinila da bi je Mladićevi saborci zaštitili od srpskog ili haškog pogroma, nego da bi ispunila prazninu u stvaralačkom postupku, nastalu zbog nemogućnosti da sa generalom Mladićem protumači neke nepoznanice, da izvorno opiše njegov ratni put, počev od Knina 1991. do Crne Rijeke 1996. godine; da protumači okolnosti u kojima je bio određen da vodi odbrambene ratne operacije u Bosni i Hercegovini, u cilju opstanka Republike Srpske i odbrane srpskog naroda", napisao je prikazivač knjige "Raport komandantu" Uglješa Mrdić.
Na kraju knjige poređano je 40 imena sabesednika o generalu, među kojima su i: Remzi Klark, Sergej Baburin, Jelena Jurjevna Guskova, Smilja Avramov, Rade Rajić, Dragomir Pećanac, Neđo Popara i brojni Mladići i Lalovići iz Kalinovika, rodnog mesta generala Ratka Mladića. Među autorima priloga ili citiranih tekstova u knjizi su generali: Pjer-Mari Galoa, Slavko Lisica, Manojlo Milovanović, Petar Škrbić, Tripo Vučinić, Radovan Radinović i drugi saborci generala Mladića. Knjiga je dobila ime po sjajnoj, prekornoj pesmi Nevena Milakovića Likote, a u knjizi se našla i enciklopedijska guslarska pesma Milomira Miljanića o generalu Mladiću.
Novinarka i književnica Ljiljana Bulatović je za knjigu "Raport komandantu" 19. januara ove godine - na Bogojavljenje - u Moskvi primila nagradu "Imperskaja kultura" Saveza pisaca Rusije. Nagrada je, u kategoriji "Slavjanskoje bratstvo", dodeljena "za hrabrost, vernost, nepokolebljivost u službi jedinstva slovenskih pravoslavnih naroda".
"Najviše prostora i pažnje autorka je posvetila odbrambenom putu Ratka Mladića, odnosno Vojske Republike Srpske, koji dan pre njenog osnivanja, sve do samog kraja, do ukidanja Glavnog štaba VRS i osnivanja Đeneralšataba VRS. U ovoj knjizi objavljeni su prvi put neki probrani karakteristični govori, pisma, izlaganja, intervjui, reportaže iz ratnog lista „Srpska vojska". Prvi put je objavljen i ekspoze generala Ratka Mladića na zasedanju Narodne skupštine RS u Sanskom Brodu, tzv. čuvenoj Sanskoj skupštini, u kome je zapisana istina o teškom materijalnom položaju VRS i političkim nerazumevanjima rukovodstva civilne vlasti RS sa vojnim vrhom VRS. U ekskluzivnom kazivanju i zapisima čuvenog generala Pjer Mari Galoa raspliću se političke manipulacije u epizodi sa francuskim pilotima. Vredna su za istoriju i mišljenja američkog advokata, borca za mir Remzija Klarka, pa ruskog patriote i prijatelja srpskog naroda dr Sergeja Baburina. Od specifičnog značaja je razgovor sa prof. dr Smiljom Avramov o njenim susretima sa generalom Mladićem u vreme rata i završna reč Jelene Jurjevne Guskove, rukovodioca Centra za izučavanje savremene balkanske krize pri Ruskoj akademiji nauka", ističe Uglješa Mrdić.
"Niko mi nije rekao i nigde nije zapisano da je Ratko Mladić učinio neko neljudsko i za čoveka nedostojno delo. Istina je jedino da je Ratko Mladić, i to pred televizijskim kamerama, prilikom oslobađanja Srebrenice govorio o osveti Turcima za poraz na Kosovu 1389. A u Potočarima, mestu izmišljenog genocida nad muslimanima, stoji takođe osveta, kao zakletva verskog i političkog poglavara muslimana - reisa Cerića! I to nije za osudu!? Naprotiv, pred njom se klanjaju svi posetioci ovog spomen groblja! Uključujući i najviše predstavnike vlasti SAD-a, Srbije, Haškog tribunala", ogorčeno priča autorka knjige, i zaključuje: „Pogledajte gde se na karti nalaze Srebrenica i Žepa. Zagledajte se u rudnik Sase i njegova neiscrpna bogatstva. Videćete da je Srebrenica krunska žrtva Zelene transverzale, a rudnik vekovni razlog kojekakvih otimača i okupatora ovog pravoslavnog dela Balkana".
"Ova knjiga je moj doprinos preziru i otporu genocidnoj unapred presudi i nalogu za hapšenje srpskog naroda. Haške obrazine američkih nalogodavaca i islamskih donatora izdali su još jednom, 11. jula 1996. godine, poternicu na čast i slobodu Srba. Mi, grubi Balkanci, divlji Srbi i Crnogorci odgovaramo i ovom knjigom - sakupljenim svedočenjem mnogih zvezda svetskog i domaćeg novinarstva, vrhunskih vojnih autoriteta, elitnih pravnika - da General Mladić jeste sam narod srpski - poručuje autorka "Raporta komandantu" Ljiljana Bulatović.

2010-02-17 01:22:38

Danas se obeležava međunarodni Dan maternjeg jezika

2010-02-21T13:12:00.001-05:00

Danas se obeležava međunarodni Dan maternjeg jezika

10:06 BEOGRAD, 21. februara (Tanjug) - Članice Organizacije UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) danas obeležavaju međunarodni Dan maternjeg jezika - 21. februar, u cilju promovisanja jezičke kulture i raznovrsnosti, kao i multilingvizma. Ministar kulture Nebojša Bradić i vršilac dužnosti Stalnog koordinatora UN u Srbiji Dorit Nican (Nitzan), tim povodom će u Kovačici, u Galeriji "Babka", u podne otvoriti izložbu radova naivnih slikara, čiju je koncepciju, prema rečima osnivača galerije Pavela Babke, opredelio stav da svaki slikar "slika na svom maternjem jeziku".

Izložba naive povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika

15:08 KOVAČICA, 21. februara (Tanjug) - Povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika, danas je u galeriji "Babka" u Kovačici otvorena izložba slikara naive, na kojoj je svoje radove predstavilo petoro autora koji govore različitim maternjim jezicima, i to je deseti put da se ta manifestacija obeležava u ovoj galeriji. Pred mnogobrojnom publikom, na izložbi su svoje slike predstavili Adam Nezim, Rozalija Markov, Zuzana Vereski, Nataša Mijailović i Klara Babka, autori čiji su maternji jezici rumunski, mađarski, slovački i srpski.

Obeležavanje Dana maternjeg jezika u Tršiću

10:10 LOZNICA, 21. februar (Tanjug) - Međunarodni dan maternjeg jezika biće obeležen sutra u Tršiću, rodnom mestu Vuka Stefanovića Karadzića, a tom prilikom biće održan prigodan program koji će izvesti učenici lozničkih osnovnih i srednjih škola. Mladi Lozničani će govoriti stihove, brzalice, zagonetke, pripovetke i basne kojima će ukazati na lepotu maternjeg jezika.

Истина о догађајима на Космету! - The truth about the events in Kosovo!

2010-02-20T11:27:00.001-05:00

Истина о догађајима на Космету!

http://vimeo. com/8606283

The truth about the events in Kosovo!

Упутио бих апел свим Србима, ма где били да подрже донацијом пројекат новог филма Бориса Малугарског, "The Weight Of Chains" weightofchains. com <http://www.weightof chains.com>
Филм се бави темом о умешаности Запада у унутрашње послове свих бивших југословенских Република, некад и сад.

Sent would appeal to all Serbs, wherever they were to support the donation of the new film by Boris Malugarski, "The Weight Of Chains" weightofchains. com <http://www.weightof chains.com>
The film deals with the theme of Western involvement in the internal affairs of all former Yugoslav republics, now and then.

Ovaj film je snimio Boris Malagurski srpsko <http://sh.wikipedia .org/wiki/ Srbija> -kanadski <http://sh.wikipedia .org/wiki/ Kanada> filmski <http://sh.wikipedia .org/wiki/ Film> režiser, scenarista, producent i montažer.

Vredi pogledati!

http://vimeo. com/8606283
_____

СРБИЈА ће бити јака земља само ако, патријархално васпитавамо своје потомке, ако у таквом амбијенту говоримо деци само истину, ако до истине долазимо на праведан начин, ако у породици влада поштење, ако учимо своје младе да је национализам основа опстанка, да без предака не би ни Србије, ни нас било и самим тим развијамо снажно поштовање према прецима и да све ово стално понављамо, делима и речју...

Догодине на Космету!

_,_._,___

Лице и наличје хајке на владику Артемија

2010-02-19T17:55:00.001-05:00

Лице и наличје хајке на владику Артемија

Григорије Војводић

четвртак, 18. фебруар 2010.

Владика Артемије

Најновија офанзива привремених „косовских институција" у правцу признавања „независног Косова" од још већег броја земаља показује да тамо где има дима, има и ватре. То је доказ да хајка на владику Артемија није иницирана само „неправилностима" у пословању Епархије рашко-призренске, већ има за циљ и уклањање јединог човека који је заиста стајао на путу легализације нарко-НАТО „државе".

Покушај да се илегална творевина на тлу Србије легализује био је и Меморандум о разумевању, којим је Црква требало да прихвати „обновљене" светиње, које су шиптарске банде дивљачки, на очиглед целог „цивилизованог" света, попалиле и порушиле, док су их „косовске институције" обновиле. Ово прихватање меморандума требало је да буде први корак у бар неформалном признавању легалности "косовских институција" од стране Србије. Пошто владика Артемије није хтео да потпише овај меморандум, требало га је изоловати. То је учињено преко викарног епископа Теодосија Шибалића, који је кршећи велики број канона и прописа Цркве отказао послушност надлежном архијереју, а потом постао главни ослонац свих оних који су хтели да се меморандум прихвати у епархији. Међу њима су били српски актуелни политичари, шиптарски „званичници", појединци унутар Цркве и њихови ментори из америчке администрације. На владику Артемија је у то време вршен прљав притисак.

Прво је Теодосије Шибалић покушао да убеди поједине монахе одане владици Артемију да је владика Артемије постао психички неурачунљив јер неће да прихвати такву „благодат" каква је фамозни меморандум. Он је хтео да се владика одстрани из епархије под изговором да му је потребна лекарска помоћ. Пошто му тај план није успео, онда је Синод претио Артемију да ће покренути поступак против њега за непоштовање одлука Сабора.

Све ово се догађало прошле године. Владика Артемије је знао да би се поступак који би био покренут против њега отезао у недоглед и да за то време не би могао да врши функцију надлежног архијереја Епархије рашко-призренске, већ би то уместо њега радио администратор. Администратор би био човек који прихвата меморандум и сарађује са „косовским институцијама". Зато владика, бирајући између Сциле и Харибде и меморандума, прихвата меморандум.

Међутим, владика на терену не жели да постављањем свештеника у порушене светиње угрози њихове животе, због квалитета „обнове" (црква у Призрену је „обновљена" тако да сама од себе може да се сруши) и због тога што су ти објекти на територији која је етнички очишћена од Срба па би свештеници били незаштићене мете локалних Шиптара, али би били, у случају да је то медијски потребно, и доказ да је Косово „мултиетничка држава". Владику Артемија Синод покушава да изолује у Призрен, па му тада епископ нишки, а сада патријарх српски Иринеј, помпезно пред камерама, предаје на коришћење „обновљени" двор Епархије рашко-призренске и дирљиво саопштава "да напокон може да се врати кући".

План је био да се владика Артемије изолује у Призрен, где би са своја два сарадника био окружен војницима КФОР-а. Пошто владика Артемије није прихватио да напусти манастир и српску енклаву Грачаницу, свима је постало јасно да ће спровођење меморандума ићи далеко теже него што је очекивано. Зато се подиже нова хајка на владику Артемија. Поново се покрећу исте оптужбе и иста питања на које је владика пре више од годину дана већ одговорио. Прича о фамозном „Раде неимар" предузећу била је актуелна и раније и комисија Синода је проверавала пословање епархије, али је сва документација коју су добили лично од владике Артемија била уредна.

Овог пута видимо да је владика Артемије изложен већ опробаном методу медијске сатанизације, који смо, нажалост, колективно искусили на својој кожи. Нови администратор епархије се својски труди да у медијима укаља владику Артемија и представи га као инфериорног човека који је „поседнут" извесним Симеоном Виловским. Симеон Виловски је представљен као некакво архетипско оличење зла или, као што рече нови администратор епархије, „мрачан човек".

Без обзира на то ко је коме ту мрачан, владика Артемије се нашао на путу многима, од ситних српских лифераната, тајкунчића и политичара који су преко својих испостава на Косову и Метохији хтели да перу новац (не заборавимо на КиМ не постоји порез), па све до великих "босова" нарко-мафије међу којима су и чланови бивше администрације Била Клинтона и ЕУ. Већина оних који су Србима на КиМ дошли главе има приватне фирме на КиМ преко којих пере прљави новац од наркотика, оружја, продаје органа и људи. Међу њима је свакако, нама по злу најчувенија, Мадлен Олбрајт, затим Кушнер, Холбрук, итд.

Читав овај бизнис не може да проради пуном паром док капитал не почне да протиче кроз „легалне институције". На путу легализовања ових институција је до сада стајао владика Артемије. Ипак, признање Косова и Метохије као државе је од највећег значаја за америчке геостратешке циљеве. Знам да ће неки рећи да износим приче о теорији завере, али не ради се ни о каквој теорији завере већ о постизању циљева једне суперсиле и светског прљавог бизниса. Пошто ни суперсила ни прљави светски бизнис не могу више чекати да Срби напокон сами признају „државу" Косово, потребно је радикалним мерама то убрзати. Зато се офанзива врши у неколико праваца, а на једном од њих је стајао владика Артемије.

Да ли је Симеон Виловски крив, утврдиће надлежни органи. Да ли је владика Артемије знао или није знао за деловање Симеона Виловског, и то ће бити утврђено. Међутим, последице овакве хајке на владику Артемија биће видљиве ускоро. Најгоре је што те последице на својој кожи неће осетити они који су хајку покренули и који је воде, већ ће их осетити наш народ на КиМ. Циљ је да се преко српских светиња на КиМ у свету створи лажана слика о "мултиетничности" Косова и да се прикаже како у "легалној и правној држави" Косово постоје православни манастири и цркве, у којима живе православни монаси. То што у неким манастирима и данас монаси живе као у гетоу и то што након признања (посредног или непосредног, свеједно) „државе" Косово од стране Србије неће бити народа који ће посећивати те манастире и цркве, никога није брига. Додуше, ко овде још брине о народу?

Пристигли коментари (62)

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/lice-i-nalicje-hajke-na-vladiku-artemija.html

Narod sa Artemijem

2010-02-17T19:25:00.001-05:00

Narod sa Artemijem

Vest objavljena:

17.02.2010 | 17:49

Izvor: Beta

Predstavnici Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije i udruženja Srba sa Kosova posetili su danas vladiku Artemija u manastru Gračanica i preneli mu podršku Srba i pravoslavnih vernika eparhije Raško-prizrenske.

Na razgovor sa vladikom Artemijem došli su predsednik parlamentarnog odbora za Kosovo i Metohije Ljubiša Kragović, predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova i Metohije Milan Ivanović, predsednik Izvršnog odbora SNV Kosova i Metohije Dragan Velić, kao i potpredsednik Skupštine zajednica srpskih opština Marko Jakšić.

Predsednik SNV-a severnog Kosova i Metohije Milan Ivanović rekao je novinarima posle sastanka da su predstavnici Srba dali podršku vladiki i preneli mu podršku Srba i pravoslavnih vernika eparhije Raško-prizrenske.

"Došli smo da se zahvalimo vladiki Artemiju za sve što je učinio za Srbe tokom ovih 10 teških godina, jer je on bio sa narodom kada je bilo najteže", rekao je Ivanović.

On je naglasio da je eparhija Raško-prizrenska bila najveći državni oslonac u poslednjih 10 godina i ocenio "da to nekom smeta".

Ivanović je rekao da sve što se danas dogadja u vezi sa vladikom Artemijem "podseća na strategiju Pitera Fejta i Hašima Tačija da bi se oslabili srpski intresi i da se oteža položaj srpskog naroda na Kosovu".

On je rekao da su predstavnici Srba zamolili Artemija da ostane na
Kosovu sa svojim narodom i da se zajedno bore za očuvanje tog
prostora i Srba.

"Preneli smo vladiki Artemiju naše informacije, a to je da se ovde radi o jednom politikantskom obračunu vlasti sa Artemijem, da se radi o inicijativi koji je došla sa zapada od strane stranih ambasadora i da je ta inicijativa prihvaćena u Beogradu", rekao je Ivanović novinarima.

Prema njegovim rečima, to se sprovodi, kako je rekao, "na neprimeren način, način prekog suda".

"Nadamo se da će Sabor Srpske pravoslavne crkve doneti pravednu odluku i ispraviti ovu nepravdu, jer ovo što je uradjeno nije glas naroda i vernika", rekao je Ivanović.

Potpredsednik Skupštine zajednica srpskih opština Marko Jakšić rekao je agenciji Beta da je zdravlje vladike Artemija dobro, ali da je primetno da je sve što se dogadja ostavilo odredjene posledice.

Jakšić je rekao da su članovi delegacije preneli Artemiju da će ga narednih dana posećivati delegacije iz svih kosovsko metohijskih sredina kako bi mu dale podršku.

Tokom posete u blizini manastira primečene su pojačane snage Kfora i KPS-a.

Sinod SPC je, zbog finansijskih malverzacija, u subotu privremeno razrešio vladiku Artemija i za novog administratora postavio umirovljenog episkopa Atanasija. Na sednici Sabora SPC trebalo bi, kako je najavljeno, da bude razmatrana kanonska odgovornost vladike Artemija.

http://www.smedia.rs/vesti/detalji.php?id=24930&vest=Narod-sa-Artemijem

Озваничавање неистина о Сребреници у Скупштини Србије

2010-02-16T17:07:00.001-05:00

16.02.2010

Александар ПАВИћ (Србија)

Озваничавање неистина о Сребреници у Скупштини Србије

Усред растуће економске кризе, све бројнијих штрајкова и све снажнијих западних притисака на српски ентитет у Босни и Херцеговини, Републику Српску, као и на српске институције на северу НАТО-окупиране српске покрајине Косово и Метохија, Скупштина Србије је приморана да се бави састављањем текста „резолуције о Сребреници", која би могла да стигне на дневни ред негде током Великог поста, тј. у марту месецу. Иницијатива за усвајање ове резолуције потекла је од председника Србије Бориса Тадића, који ју је објавио 10. јануара ове године, током посете Републици Српској, што је већ само по себи представљало врло неугодно изненађење за његове домаћине, који су га позвали на Славу Републике Српске, Светог Стефана.

Необавештеном посматрачу би се Тадићев гест и онако чинио у најмању руку чудним већ због чињенице да у једном овако кризном тренутку председник земље приморава највише законодавно тело земље да се бави нечим наизглед споредним као што је једна необавезујућа резолуција о догађају који се десио у другој држави пре скоро 15 година. Још чуднија би му била температура која се у српским медијима око овог дешавања дигла, као и повишени тонови који прате политичку дебату по овом питању. Међутим, резолуција о Сребреници није ни мало наивна, као што нису наивни ни разлози за њено предлагање баш у овом тренутку.

Према „званичној верзији" коју главни западни медији већ скоро 15 година непрекидно и у свакој прилици понављају, у јулу 1995. године, снаге Војске Републике Српске су заузеле „заштићену зону УН", енклаву Сребреница у источној Босни, одвојили војно-способне мушкарце од жена, деце и стараца и систематски погубили „око 8000" босанских муслимана, што је, наводно, „највећи злочин на тлу Европе после Другог светског рата". Управо је на основу наводних, још непотврђених дешавања у Сребреници експресно подигнута оптужница Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (тзв. Хашког трибунала) против тадашњег председника Републике Српске, Радована Караџића, и тадашњег команданта Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића, по којој се обојица терете, између осталог, и за „геноцид". Оптужница је у то време послужила дисквалификацији босанско-српског цивилног и војног руководства, и то непосредно пред коначне преговоре који су произвели тзв. Дејтонски мировни споразум за Босну и Херцеговину, који чини основни акт постојања и функционисања те нове државе и дан-данас. Караџић је био приморан да се убрзо повуче са свог положаја и препусти га Биљани Плавшић, а затим и да „нестане" ван домашаја Хашког трибунала, све док га органи садашње српске владе нису ухватили и испоручили трибуналу током 2008. Генерал Младић засад успешно избегава сличну судбину, али се његово непривођење од западних сила користи као стално средство притиска на Србију, која треба, према новом концепту правде која краси садашњу глобалну „демократију", да некако „докаже да се он не налази на тлу Србије" и да, без обзира на доказе које нуди, буде сматрана одговорном што се он још увек не налази у Хагу.

Већ је и горе-наведено довољно да се закључи да су догађаји у једном босанском градићу имали наизглед несразмеран утицај на спољнополитички и унутарполитички положај чак две разлиите државе. Али ту није крај. Јер, наводни „геноцид" у Сребреници се и даље користи као средство притиска на Републику Српску, коју њени муслимански и западни противници некажњено зову „геноцидном творевином" коју стога, разуме се, „треба укинути", што је, опет, згодно средство за делегитимисање и ревизију Дејтонског споразума, и то у правцу даље централизације Босне и Херцеговине, која би тако полако склизнула под доминацију екстремних муслиманских политичара из Сарајева, који би тежили да мајоризацијом успоставе контролу над читавом земљом. Не треба заборавити да су управо такве тежње Алије Изетбеговића, лидера босанских муслимана током 1990-их, и довеле до избијања грађанског рата у тој бившој југословенској републици. Дакле, Сребреница, тј. њена „званична верзија", врши улогу сталног Дамокловог мача над Републиком Српском.

Али, ни то није све. Званични сребренички дискурс се користи као даље средство притиска и на саму Србију, коју западне силе на све начине покушавају да повежу са наводним „геноцидом" у том градићу, иако је чак и Међународни суд правде, у одлуци у тужби Босне и Херцеговине против Србије (као наследнице Савезне Републике Југославије) за „геноцид" из 2007, прогласио да Србија није крива, нити је учествовала у наводном „геноциду" против Босне и Херцеговине. Колико такво средство притиска може да буде опасно говори и чињеница да су се на Сребреницу позивали и многи поборници НАТО-бомбардовања Југославије 1999. године. На пример, тадашњи немачки министар одбране, Рудолф Шарпинг, је на почетку бомбардовања извикивао цифру од чак „30.000" побијених муслимана у Сребреници. Логика је јасна: морамо „интервенисати" (тј. бомбардовати, па чак и извршити инвазију ако треба) како би спречили „понављање још једне Сребренице" од стране крвожедних Срба, овог пута у српској покрајини Косово, против становништва албанске националности. А, иначе, разни западни војни и политички званичници су током последње деценије више пута користили изговор да се „нове Сребренице морају спречити" када је требало „интервенисати" на местима попут Конга, Ирака и Македоније. Дакле, од непроцењиве важности за придобијање „алтруистичког" дела западног мњења је тврдња да се негде жели „зауставити геноцид" или казнити нека „геноцидна држава".

Отишло се толико далеко да је, почетком 2009, и сам Европски парламент, без икакве дебате, усвојио резолуцију у којој се осуђује „геноцид" у Сребреници. Оно што у тексту те резолуције пада у очи је став према којем „досад обављене ексхумације не омогућавају комплетну реконструкцију догађаја у Сребреници и њеној околини". А, уз то, не зна се ни тачан број наводно погубљених („више од 8000"). Али, као што се већ може видети, у случају Сребренице је политика важнија од чињеница. И зато је за западне силе очигледно важно да и Скупштина Србије усвоји једну такву резолуцију, како би се додатно легитимисао даљи западни притисак и на Србију и на Републику Српску.

Све то би још можда и могло имати неког смисла да је „геноцид" у Сребреници ствар која је непобитно доказана, а прави актери недвосмислено утврђени. Но, то уопште није случај. Заправо, када се загребе испод површине, запањује начин на који је права слика о догађајима у Сребреници окренута наглавачке и претворена у убојито средство агресије против Срба као народа у целини, и Србије као централне државе бившег југословенског простора. Наиме, прва и основна ноторна истина коју западна пропаганда свесно игнорише свих ових скоро 15 година је чињеница да је једини од стране Хашког трибунала правоснажно осуђени непосредни извршилац „геноцида" у Сребреници – не Србин већ Хрват, Дражен Ердемовић, родом из околине Тузле у Босни. Дакле, цео свет је чуо за неку Сребреницу где су „Срби починили геноцид", али веома мало људи у том свету зна да је главни, и досад једини правосудно доказани извршитељ, заправо један Хрват. Наравно, исто толико мало људи зна да Ердемовићево „признање", ако се тако може назвати исказ који се више пута мењао током различитих сведочења, чини основу целог „сребреничког дискурса". Наиме, овај босански Хрват је „признао" да је учествовао у стрељањима „између 1000 и 1200" људи на једном пољопривредном добру у источној Босни. (У близини места које је Ердемовић означио као стратиште, ископавања су током скоро 15 година нашла остатке тачно 137 тела, од којих је укупно 70 имало повезе преко очију и везане руке, што указује да је реч о жртвама стрељања.) За своје „признање" или, боље речено, „признања", Ердемовић је добио читавих пет година затвора, а издржао је укупно три и по године. Међутим, у замену за тако благу казну, Ердемовић је пристао да буде „крунски сведок" Хашког трибунала против разних српских званичника и официра у свим случајевима везаним за Сребреницу који се пред њим воде. У склопу тог аранжмана, Ердемовић је добио нов идентитет и пресељење, заједно са породицом, у неименовану западну земљу. И то је та бедна, заправо невероватна основа за притиске на Србију и Републику Српску – контрадикторна „признања" једног босанског Хрвата, чија сведочења не одговарају утврђеном чињеничном стању, а кога је Хашки трибунал, поврх свега, прогласио „ментално неспособним" да издржи унакрсна испитивања адвоката одбране.

Разуме се, апсурди везани за „сребренички дискурс" се не завршавају са Ердемовићем који је, према владајућем дискурсу водећих западних сила као и српских евро-атлантиста, иако босански Хрват који је, ако му је веровати, ратовао за све три војске у босанском грађанском рату, „починио геноцид у Сребреници у име свих Срба". Други велики апсурд лежи у чињеници да, иако је Ердемовић именовао именом и презименом још седам „саучесника у масовним стрељањима" (српске, хрватске, босанско-муслиманске и словеначке националности), Хашки трибунал никада није дигао оптужницу ни против једног од њих, нити је иког од тих људи чак позвао и за сведока, иако су сви доступни органима САД, Босне и Херцеговине и Србије. Ако се, пак, има у виду да су исти људи неким другим линијама касније повезани са војним ангажманима у Африци за рачун неких западних сила, постаје јасније зашто би они могли да буду незгодни и као оптужени и као сведоци.

Трећи велики апсурд тиче се саме бројке од „8000 погубљених". Сам Хашки трибунал никада није тачно утврдио ову бројку, нити се она налази у некој пресуди везаној за Сребреницу (а сви остали који су осуђени, махом официри Војске Републике Српске, осуђени су по начелу „командне одговорности" која је, опет, заснована на почетним, контрадикторним „сведочењима" Ердемовића, који никада није убедљиво успео да објасни ко му је заправо издавао команде за наводни злочин, или по начелу „помагања" злочина или његовог неспречавања). Према последњим подацима, Хашки трибунал води око 3600 „случајева", тј. остатака људских тела, као „жртве геноцида". Међутим, један „случај" може буквално значити и једну једину кост са неидентификованог тела. Оно што су форензички стручњаци из холандске НВО „Историјски пројекат Сребреница" успели да утврде после испитивања преко 30.000 страница хашког доказног материјала, је да међу тим „случајевима" има највише 1923 целих тела, чија идентификација, није била подложна независним форензичким анализама. Од тих тела, само 442 је нађено са повезима преко очију и везаних руку, мада опет остаје питање да ли се и ту ради искључиво о босанским муслиманима, или ту може бити и Срба који су погубљени у муслиманском заробљеништву.

Постоји низ других питања која захтевају одговоре, и низ других нелогичности у „сребреничком дискурсу" који заслужују ближу пажњу, као што је питање како је „заштићена, демилитаризована зона Сребренице" могла да буде база из које су босанско-муслимански војници вршили нападе и масакре против околних српских села. Међутим, и ово је довољно да се види колико је та ствар на климавим ногама, и колико је апсурдно покушавати на основу наведеног окачити атрибут „геноцидности", па чак и одговорности за дешавања у Сребреници на читав један народ. Ипак, српски председник Тадић сматра да је резолуција о Сребреници нешто што српска скупштина мора да усвоји, наводећи да је то чак и „обавеза Србије", иако такве обавезе нема ни у једном међународном правном или политичком акту. Најљући поборници „евро-атлантских интеграција" у Србији инсистирају на употреби речи „геноцид" у тексту резолуције, две опозиционе странке, Српска радикална странка Војислава Шешеља и Демократска странка Србије Војислава Коштунице, сматрају да, ако се већ доноси резолуција, она мора да буде јединствена и да осуди све злочине свих страна у југословенском грађанском рату, Српска напредна странка Томислава Николића се не изјашњава док се не види предлог резолуције, док Тадић и његова странка, као и некадашња Милошевићева странка СПС остављају разне могућности отворене. Међутим, Тадић је тај који је ствар ставио на дневни ред, и то сигурно под притиском западних сила које управо инсистирају да се у Сребреници догодио „геноцид" који су починили и организовали Срби, тако да му неће бити лако да понуди неку блажу формулацију, а поготово да се сложи са јединственом резолуцијом која осуђује све злочине почињене од свих страна. Једно је сигурно – Србија је од свог председника добила врућ кромпир који јој ни мало није био потребан, а Република Српска је добила нов повод да страхује за своју будућност. Евентуално доношење сребреничке резолуције у Скупштини Србије прети да изазове нове озбиљне потресе на Балкану, које западни притисци очигледно свесно желе да изазову. Ако ни због чега другог, онда да би се прикрила права истина о томе шта се десило у Сребреници у јулу 1995, која би за Запад могла да буде више него неугодна.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2786

Ubrzano ubijanje srpstva i pravoslavlja

2010-02-15T13:49:00.001-05:00

Уколико желите да сазнате нешто више и истину о томе шта се догађа у Српској православној цркви уђите на сајт www.savest.org и посебно прочитајте поглавља означена као Операција "Меморандум" од 1 до 10.

Операција "Меморандум" - 1. део

Операција "Меморандум" - 2. део

Операција "Меморандум" - 3. део

Операција "Меморандум" - 4. део

Операција "Меморандум" - 5. део

Операција "Меморандум" - 6. део

Операција "Меморандум" - 7. део

Операција "Меморандум" - 8. део

Операција "Меморандум" - 9. део

Операција "Меморандум" - 10. део

NOVO ČITANJE MEMOARA DEL PONTEOVE: U PRAVU SI ŠTO SE PLAŠIŠ, KARLA!

2010-02-15T12:28:00.001-05:00

NOVO ČITANJE MEMOARA DEL PONTEOVE: U PRAVU SI ŠTO SE PLAŠIŠ, KARLA!

ponedeljak, 15 februar 2010 11:16 Aleksandar MEZJAJEV

Bivši tužilac odlično zna da je neophodno lansirati lažnu verziju događaja poslednje decenije „međunarodnog pravosuđa" jer bi u protivnom ona za svoje prestupe možda jednom mogla i da odgovara

Knjiga Karle del Ponte (u daljem tekstu DP) privukla je ogromnu pažnju međunarodne javnosti u jesen 2007. godine, kada se pojavila najpre na italijanskom, a potom na srpskom i engleskom jeziku. Sledeće godine objavljena je i na ruskom.

Knjiga DP uslovno se može označiti kao memoari: autorka je objavila knjigu praktično istovremeno sa svojim odlaskom iz Tribunala. Osim toga, knjiga bi trebalo da bude ocenjena u kontekstu drugih „svežih memoara", koji su takođe objavljeni istovremeno sa odlaskom u penziju najbliže saradnice DP i njenog portparola Florans Hartman. Te knjige su pisane sa istim ciljem i zato se moraju posmatrati u celini.

U knjizi DP posebnu pažnju privlači proces protiv Slobodana Miloševića, lov na Radovana Karadžića i Ratka Mladića, odgovor Međunarodnog tribunala za ratne zločine na agresiju NATO protiv Jugoslavije, a takođe i uloga različitih država, pa i Rusije, u radu Tribunala.

* * *

U pripremanje optužnice protiv Miloševića za Kosovo glavna tužiteljka potrošila je svega nekoliko nedelja, što je slučaj bez presedana za međunarodno pravosuđe. Kako se tako nešto moglo dogoditi? Del Ponte odgovara na to pitanje, mada ne u svoje, već u ime svoje prethodnice Luiz Arbur. I to nije slučajno, jer je objašnjenje rada Arburove neophodno za dalje opravdavanja same DP. „Arbur je radila brzo. Ona je htela da pokaže kako je Tribunal sposoban da brzo izvršava svoje obaveze. Osim toga, ona je htela da omete bilo kakav dil između SAD i drugih članica NATO sa Miloševićevim režimom. (...) Optužnica Arburove predstavljala je odvažan postupak. Sada je nastalo vreme da nastavim njen posao". (str.152)

Ta objašnjenja, međutim, ne rasvetljavaju ono glavno – na koji je način Arburova mogla da prikupi i proveri sve dokaze? U tim uslovima i za period koji je imala na raspolaganju nije bilo moguće da pripremi zaista objektivnu optužnicu. Po okončanju optužujućeg dela procesa, samo Tužilaštvo je priznalo da o nizu tačaka optužnice nije moglo da predoči nikakve dokaze (ne prosto „ubedljive" dokaze, kako zahteva Statut Tribunala, nego i uopšte – nikakve!). Što se tiče dokaza drugih za druge tačke tužbe, Tužilaštvo je uhvaćeno za ruku prilkom njihovog falsifikovanja.

Proces Miloševiću proveden je toliko neprofesionalno da je to, bezuslovno, iziskivalo objašnjenje, što je osetila i sama DP. Kao glavne argumente, kojima se objašnjava neuspeh procesa, ona navodi: kao prvo, nemogućnost prezentovanja „najvažnijih" dokaza, i, kao drugo, „sabotažu" saradnika u Tribunalu, u prvom redu glavnog tužioca u procesu Džefrija Najsa.

TAJNI MATERIJALI Jedan od glavnih argumenata DP, koji su poslužili kao opravdanje za neuspeh optužujućeg dela procesa, bila je tvrdnja da Tužilaštvu nije omogućeno da koristi arhive Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije, koji, tobože, sadrže potpune i bezuslovne dokaze o krivici Miloševića u ratnim zločinima. Naravno, svaki normalan čovek će sebi postaviti jednostavno pitanje: ako te arhive nisu dostupne, otkuda je onda tužilaštvu Tribunala poznata njihova sadržina? Odgovor na to pitanje DP ne daje. Ali on je u memoarima njenog portparola Hartmanove, u kojima se „obelodanjuje" tajna informacija o tome da je sudsko veće naložilo da se prezentovani materijali drže u tajnosti. Kako fino smišljeno! Dokazi postoje, ali su na molbu Srbije (!!!) na njih stavljene oznake „tajna" i zato niko za njih, osim sudija i saradnika tužilaštva neće saznati. Pa zar su na tim „dokazima" želeli da temelje svoju odluku o krivici Miloševića?

Jedan od glavnih zaključaka, koji se mogu izvesti iz memoara DP jeste da Tužilaštvo nije imalo dokaze o krivici Miloševića ne samo u trenutku podizanja optužnice protiv njega nego čak ni u vreme samog procesa. Ta je činjenica u najvećoj meri je zaprepašćujuća jer knjiga u značajnom delu (oko četvrtine njenog obima) trebalo bi, prema mišljenju autora, da služi kao dokaz za suprotnu tvrdnju.

„U to vreme (u leto 2000. godine) Tribunal nije imao ni jednog svedoka protiv Miloševića koji bi zasluživao puno poverenje" (str.153). Dakle, DP priznaje da proces Miloševiću nije bio spreman čak ni godinu dana posle podizanja optužnice. Ti dokazi nisu se pojavili ni pola godine kasnije.

„Uveče 10. oktobra 2000. godine dobila sam pismo od državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt. „Molim vas", pisala je ona, „nastavite da se uzdržavate od javnih optužbi protiv Miloševića i od zahteva za njegovim izručenjem Tribunalu". Ja sam ponovo pristala. Na raspolaganju još nisam imala novih materijala na osnovu kojih je bilo moguće podići optužnicu za zločine, izvršene na Kosovu" (str.154-155).

„Najubedljivije dokaze Tribunal je dobio od nepoznatih (?!) svedoka, čija je nepristrastnost bila više nego sumnjiva, a takođe iz snimaka radio i telefonskih razgovora između srpskih vojnika i policije, koje su načinili bosanski vojnici i obaveštajna služba za vreme rata" (str.153).

„Od dana deportacije Miloševića u Hag do početka sudskog procesa prošlo je sedam meseci. Za tako složen proces taj period je krajnje kratak. Mi smo morali naći svedoke, a takođe primorati Beograd da nam dostavi važna dokumenta i dozvoli istražiteljima da rade u Srbiji. Trebalo je pažljivo saslušati svedoke i ubediti ih da svedoče". (str.234-235).

I tako, Karla otvoreno i bez trunke zbunjenosti priznaje: sedam meseci posle hapšenja Miloševića (i više od dva i po meseca opd potpisivanja optužnice) Tužilaštvo nije imalo ni svedoke ni dokumenta za početak suđenja.

Posebno mesto u memoarima DP poklanja se sudbini glavne tačke tužbe protiv Miloševića – za „genocid". Ona je bila uključena u optužnicu u vezi sa Bosnom, ali nikakvih realnih dokaza za to nije bilo, o čemu su otvoreno govorili sami saradnici tužilaštva. Međutim, DP je insistirala: ako ne bude „genocida", ona će podneti ostavku. „Jedino tako Tribunal može da potvrdi svoj značaj. Ako istraga još nije prikupila dovoljno dokaza, onda je to problem istrage jer dokazi za te zločine očito postoje (!) (str.261)

DP priznaje, da su tokom prvih meseci procesa postojali ozbiljni problemi dokazne vrednosti izlaganja svedoka tužilaštva. Međutim, ona to čini da bi čitaoce ubedila u to da se, kada je ona uzela proces u svoje ruke, sve promenilo.

Je li to tako? „Otprilike u to vreme (u aprilu 2002. godine) Tužilaštvo je predložilo da se skrati nacrt optužnice protiv Miloševića u delu zločina izvršenih u Bosni i Hercegovini. Saradnici su se osećali nelagodno. Oni su tragali za dokazima o umešanosti Miloševića u nasilje u Bosni, ali su shvatali da, iako prikupljenog materijala ima dovoljno, oni ne mogu postići da se donese presuda po optužnici za genocid" (str.259).

KO JE KRIV ZA KOLAPS Trebalo bi istaći da, kao prvo, nije reč o nacrtu, kako piše DP, već o optužnici, utvrđenoj u Tribunalu. Drugo, važno je priznanje DP da postojećih „dokaza" za osudu za genocid nije bilo dovoljno i da je to shvatalo i samo Tužilaštvo, koje je sačinjavalo optužnicu. Kako vidimo, memoari DP jednostvno su nakićeni svedočanstvima da Tužilaštvo nije imalo ubedljive dokaze o krivici Miloševića. Ko je, onda, bio kriv za takav tok „procesa veka"? U svojim memoarima DP tvrdi da se ona praktično sama borila ne samo protiv ratnih zločinaca i država bivše Jugoslavije nego čak i protiv svojih sopstvenih saradnika, uključujući svog prvog zamenika u Tribunalu „Moj zamenik G. Blevit i rukovodilac istrage Dž. Relston nisu smatrali da je proces Miloševiću glavni. Nisu pomogle čak ni moje naredbe koje sam dala u jesen 1999. godine. Prema njihovom mišljenju, Tužilaštvo nije raspolagalo ni vremenom ni snagama za prikupljanje dokaza protiv Miloševića jer je njegovo pojavljivanje u Hagu tada bilo malo verovatno" (str.154)

Glavnog tužioca u procesu Miloševiću Džefri Najsa autor knjige opisuje kao petu kolonu: „U jesen 2002. godine Dž. Najs je počeo da tvrdi da nam dokazi za genocid i zločine u Srebrenici i Sarajevu neće omogućiti da dobijemo presudu. Jednom prilikom posle susreta sa mnom, on je bio čak besan. (...) Najs i moj zamenik Blevit su doveli u pitanje moju kompetenciju".

Kao za poslednju slamku, hvatala se DP za odluku sudskog veća po zahtevu o oslobađanju optuženog. Uostalom, ona to čini s razlogom jer odluka suda od 16. juna 2004. godine od posebnog je značaja u vezi s time, što je to faktički postala jedina važna odluka Tribunala u procesu Miloševiću u kojoj je sud predmet razmatrao u celini. Upravo tu odluku, uzgred rečeno, koriste apologeti Tribunala i sama DP kako bi dokazali da je odluka o krivici Miloševića ipak donesena. Tako DP piše: „Sudije su presudile da je sudsko veće dobilo dovoljno dokaza kako bi u odsustvu osnovane sumnje tvrdilo, da je Milošević kriv za izvršenje svih zločina za koje ga tereti Tužilaštvo, pored ostalog i za genocid. (...) Ne bez osvetničkog osećanja, sećala sam se kako su me Najs, Blevit i drugi saradnici Tužilaštva u jesen 2002. godine ubeđivali da opozovem optužbu za genocid..." (str.364-365)

Dajući ocenu procesa u celini, DP pokušava da patvori značaj svojih dokumenata, da sroza odbranu Slobodana Miloševića i sebe predstavi kao pobednika. Ovo poslednje joj očigledno nije pošlo za rukom. Laž DP o procesu protiv Miloševića toliko je očigledna i tako lako se otkriva da ostaje samo da se čudimo umnoj ograničenosti glavnog međunarodnog tužioca s početka 21. veka. Uostalom, u knjizi memoara DP ne figurira samo laž...

Kao prvo, veoma je interesantna informacija koja se odnosi na Misiju UN na Kosovu (UNMIK) i poziciju koju su zauzeli NATO i njegovi glavni članovi. I NATO, i UNMIK su stali na stranu kosovskih bandita toliko otvoreno da je to izazivalo nelagodu čak i samog Tribunala za bivšu Jugoslaviju. Međutim, banditi iz Tribunala deluju diplomatičnije i grubo drvodeljski rad NATO-UNMIK u korist Albanaca samo im je pridodavao muku. Karla del Ponte je veoma uspešno eskivirala tu okolnost prikazujući sebe kao borca ne samo protiv zločinaca nego i protiv „silnika ovoga sveta". Efekat „dva u jednom": kao prvo, „dokazana" je nezavisnost Tribunala, a drugo, sama DP je prikazana kao nezavisni i hrabri borac za pravdu. Tako DP kritikuje efikasnost UNMIK govoreći da je tri četvrtine otetih Srba nestalo bez vesti već nakon ulaska na Kosovo mirovnih snaga NATO i misije UN. Ona takođe citira dvojicu komandanata mirovnih snaga NATO na Kosovu odjednom - generale Minija i Valentina - koji duboko sumnjaju da njihovi mirotvorci mogu da veruju saradnicima misije UN: „Kako bi njihovoj pomoći trebalo pribegavati tek u krajnjoj nuždi", izjavio je general Mini, a potom ovlaš pomenuo i tesne veze između nekih saradnika misije UN i bivših lidera OVK. Mini je reklao da čim se izvrše prva hapšenja, „odmah vidimo kako mnogi lokalni lideri odlaze na odmor u pratnji američkog eskorta" (str.466-467)

KOLIKO JE RAMUŠ VAŽAN Del Ponte tvrdi, da misija UN ne samo što je bila slaba nego je i u potpunosti zavisila od milosti Albanaca, koji su u vreme nereda 2004. godine savršeno preplašili njene saradnike (str.483-485). Pri tom se DP pravi da ne shvata „zašto se međunarodna administracija na Kosovu, u kojoj glavnu ulogu igraju SAD i Velika Britanija, sa takvim simpatijama odnose prema Haradinaju. „U decembru 2005. godine imala sam (...) susret u Vašingtonu. Upitala sam koliko je Haradinaj važan za SAD i objasnila da se misija UN svom snagom upire da ubedi sudije Tribunala da je taj čovek jedini garant stabilnosti u pokrajini. Rekli su mi da SAD nema nikakve veze sa Haradinajem. (str.489)

Istinitim se čine priče DP i o kompetentnosti njenih saradnika. Na primer, DP saopštava da je tek mali broj istražitelja imao obrazovanje veće od srednjeg i da je malo ko umeo da piše na engleskom ili francuskom jeziku. Sem toga, istražitelji nisu imali nikakve predstave o suštini ratnog konflikta u Jugoslaviji, što se na najpogubniji način odražavalo na istragu. „Postepeno su do mene počele stizati glasine o tome", piše DP, „koliko su nevešto neki istražitelji saslušavali važne svedoke..." (str.214-215). Za nas ti iskazi Karle del Ponte imaju veliku vrednost.

A kako stoje stvari sa kompetentnošću same Karle? Na pitanje časopisa „Špigl" (Nemačka) „Koji bi bili vaši završni argumenti u procesu Miloševiću?", koje je postavljeno za vreme intervjua povodom izlaska iz štampe memoara, Del Ponte je odgovorila: „Bila sam besna zbog njegove smrti. To je značilo da je četiri godine mukotrpnog rada utrošeno naprasno i da ne mogu biti okončane pravnom presudom. Milošević je bio kriv za sve. Njegova politika bila je otvoreno agresivna, uz korišćenje zločinačkih metoda. To nije imalo ničeg zajedničkog sa odbranom Srba. Mladić i Karadžić su odlazili u Beograd po dva-tri puta nedeljno na sastanke sa Miloševićem. To govori samo za sebe."

Razume se, ako bi to bili zaključni argumenti, onda ni jedan sud nikog ne bi mogao proglasiti krivim. Te reči DP precizno opisuju nivo dokaza, koji su krunisali četiri godine „mukotrpnog rada" tužilaštva Tribunala.

* * *

Dakle, koji je pravi cilj tih memoara?

Kao prvo, to je pokušaj DP da se opravda za one neuspehe, pa čak i zločine, koje je činilo tužilaštvo Tribunala. Na primer, DP očito pokušava da se opravda za sprovođenje diskriminatorske politike u pokretanju optužnica. Pored ostalog, DP je pokušala da opravda i nepodizanje optužnice protiv Franje Tuđmana. Ispostavlja se da su nekvalifikovani istražitelji (koje je napabirčio njen prvi zamenik Blevit) tako nevešto saslušali bivšeg rukovodioca tajne policije Hrvatske Josipa Manolića da se on uvredio. Da ubede Manolića da da izjavu, uspeli su jedino profesionalci DP, i to tek 2005. godine. „Sve ostalo vreme izgubljeno je uzalud", skrušeno će Karla, „a Manolić je bio tek jedan od ogromnog broja važnih svedoka sa kojima se prošlo na isti način» (str. 216-217). Godina 2005. nije slučajno navedena jer je do tog vremena Tuđman već odavno bio na onom svetu.

Tako je sve svalila na loše istražitelje. DP takođe tvrdi da joj je zasmetao (...) i sam Tuđman. Preduhitrio je veoma iskusnu tužiteljku. I kako je samo oštroumno to učinio. Svoje putovanje u novembru 1999. godine u Zagreb „iskoristila sam (...) da bih od hrvatskih vlasti zatražila da sarađuju sa Tribunalom u istrazi zločina, koji su izvršeni u vreme operacije „Oluja" i vojne kampanje, koju je Tuđman vodio od 1992. do 1994. godine na teritoriji Bosne". Međutim, „umesto toga da se istraže zločini i krivci privedu sudu, kako su nam obećali, lukavi Tuđman je sabotirao rad Tribunala" (str.402). Da, vešto napisano! Čak ne znaš ko je u toj situaciji bio lukaviji. Tuđman ili sama DP.

Za DP nije ništa manje važno ni da se opravda za nepodizanje optužnice protiv Albanaca koji su organizovali trgovinu organima kosovskih Srba. Sve što ona govori o tome zvuči krajnje neuverljivo. „Neke od žrtava tih zločina su, prema pretpostavci, bile otete po okončanju bombardovanja NATO. U to vreme na Kosovu se nalazilo mnoštvo stranih mirotvoraca, čitavi legioni zaštitnika prava i saradnika humanitarnih organizacija. I stoga nije bilo jasno da li zločini, izvršeni u datom periodu, potpadaju pod mandat tribunala" (str. 456-457). Eto takvo je to njeno „objašnjenje".

I, naravno, za DP je bilo važno da protumači neuspeh glavnog dela njenog života – procesa Miloševiću. Ona pribegava nekolikim metodama. Prva: za sve je kriv Milošević. Glavna teza knjige mogla bi se formulisati rečima same DP: „Naravno, za sve je bio kriv Milošević" (str. 325). Drugo: za sve ostalo krive su sudije: „Da su sudije od samog početka ispoljile nepopustljivost i zatražile postavljanje advokata, Milošević bi morao da se povinuje i ne bi imao mogućnost da politizira taj sudski proces (str. 235). Posebno treba naglasiti želju DP da „istakne" kako nema veze sa ubistvom Miloševića. Na primer, opisujući početak dana 11. marta 2006. godine, DP piše da nalazila na odmoru, da su Miloševića našli zatvorski čuvari mrtvog oko 10 časova ujutro. „Sat kasnije zazvonio mi je telefon. Pristalice Miloševića već su uspele da razglase po celom svetu njegovu smrt" (str.541). DP želi da naglasi, kako ništa niti je videla niti čula, pošto je, eto, bila na odmoru. Kao, nije ga ona udavila. Štaviše, njoj javljaju za smrt Miloševića maltene poslednjoj – sat kasnije. I mi bi trebalo da u to poverujemo? A da bismo poverovali, ona dodaje da su do tog perioda to već uspeli saopštiti tajanstveni „pristalice Miloševića". A gde su se oni to skrivali? Sudeći po karakteru tajne informacije, to su mogli biti jedino zatvorski čuvari i rukovodstvo Tribunala. Nisu valjda sudije Bonomi ili Robinson bili tajni obaveštajci Miloševića, koji su rastrubili vest o smrti zatočenika pre nego što je to saznala glavna tužiteljka?

Glavni zaključak iz knjige memoara DP jeste da se ona pravda i da pritom laže. A čim laže, znači da se plaši. Bivši tužilac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju odlično zna da je neophodno lansirati lažnu verziju događaja poslednje decenije „međunarodnog pravosuđa" jer bi u protivnom ona za svoje prestupe možda jednom mogla i da odgovara. U pravu si što se plašiš, Karla...

Izvor Fond strateške kulture, Moskva

Prevod: R. Dosković

_________________________

(1) Дел Понте Карла. Лов: ја и ратни злочинци. М.. «Ексмо», 2008.

(1) Анализа књиге Ф.Хартман дата је у чланку: Мезјајев А.Б. Туђ међу својима: злочиначка књига. Данас је Ф.Хартман осуђена од стране Хашког трибунала за откривање тајних података у својој књизи, што је оквалификовано као «увреда суда». Она је уложила жалбу и изјавила, да ће се борити до краја, све до Европског суда за човекова права.

(3) У трећем месецу процеса

(4) www.spiegel.de 18.10.2007

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2781

http://standard.rs/vesti/36-politika/3909-novo-itanje-memoara-del-ponteove-u-pravu-si-to-se-plai-karla-.html

RĐAVE PORUKE ARTEMIJEVE ELIMINACIJE

2010-02-15T12:10:00.001-05:00

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: RĐAVE PORUKE ARTEMIJEVE ELIMINACIJE

ponedeljak, 15 februar 2010 11:03

Ako svima - od Crkve do Borisovog Predsedništva - nije bilo jasno, kad su videli Artemijeve i Atanasijeve monahe kako se u nedelju tuku pred Gračanicom, da tog dana nisu uspavali Artemija, nego su probudili demone, onda nema nade da će shvatiti bilo šta.

Vladici Artemiju zapala je retka uloga da bude izdajnik u dva suprotstavljena režima. U Miloševićevom i ovom. Za prve, nije bio dovoljno patriota; nije držao ni pet para do otadžbinskog vodvilja kojim je iz Slobinog trbuha u prištinskom hotelu Grand Arkan Ražnatović branio svoje skrivene akcije u tadašnjoj vlasti; a i previše se muvao po Americi i družio sa opozicijom. Za ove druge, Artemije je sve to, samo još gore: otrovni rodoljubac koji neće da mu stranci renoviraju crkve, a sam ih ne opravlja; najbolji drug svih srpskih ekstremista na Kosovu i šire; mantijaški mračnjak uveren da mu je Bog dao Kosovo na upravljanje onda kad ga je oduzeo Srbima; tip čija se zadrtost, kako već ovdašnje evropejske poštenjačine vole da gledaju rodoljupce, meri srebroljubljem.

Istina, u saopštenjima kojima je javnost o Artemiju zasuta ovih dana provejava i zrno licemernog obzira, čiji jezik nalaže kako su episkopa raško-prizrenskog obmanuli njegovi ljudi. Tako je on sam dobio ulogu neke vrste lopova iz nehata, čoveka koji nije potkradao zajednicu, nego je, naivan kakav jeste, omogućio drugima da je potkradaju u njegovo ime. To bi imalo da znači kako će biti dovoljno samo da otvori oči i odmah će biti vraćen među ljude. I ako je stvarno kriv, za ovoliko cinično objašnjenje svoje krivice, nije kriv.

Vlast se, naravno, menjala. Da se ne lažemo, menjao se i Artemije, možda još i više. Ali, svejedno, ta njegova uloga dvostrukog izdajnika u dva režima koji nisu našli lepu reč jedan za drugi čak ni kada su se izmešali, o vladici govori samo jednu stvar: ili je format ili je idiot. E sad, da li vam liči na idiota čovek koji je najzaslužniji za obnovu monaštva u celoj Srpskoj crkvi, utoliko pre što ta dva režima u kojima je slovio za izdajnika ne liče ni po čemu osim po jednom. Ni jedan ne valja.

Iskreno, nemam pojma da li je bolje liturgiju držati na stari način, za šta je Artemije, ili na novi, za šta su njegovi protivnici u Crkvi. Jednako, nemam pojma da li je vladika uz pomoć građevinske operative „Radeta Neimara" uvlačio svoje ruke u med toliko duboko da je naljutio i Boga i arhijereje. Ali znam nešto drugo: kad god u Crkvi neki vladika ima primedbe na način kako neki drugi vladika služi liturgiju, uvek imam razloga da se pitam gde su se to njih dvojica sudarili jer o današnjoj Crkvi bar toliko znam da znam da na liturgiji nisu; kad god se Bog i arhijereji naljute na nekoga zbog srebroljublja, znam da onaj gore to ne obračunava na ovom svetu – uostalom, jeste li ikad pročitali vest pod naslovom „Srpskog episkopa udario grom" – a i arhijereji su, poznato je, vrlo komotnih shvatanja po tom pitanju.

Elem, mogu u svom neznanju da dozvolim i da je Artemije kriv po ove dve tačke optužnice, ali znam kako ih je u Crkvi previše koji su jednako ili više krivi i po jednoj i po drugoj, pa se slomilo na njemu. Dobro, uvek se na nekome slomi prvom, ali šta ih je opredelio da se lomi na Artemiju. Ne verujem da su ubacili ceduljice sa imenima svih vinih arhijereja u šešir, pa su prepustili Svetom Duhu da izvuče njega. To će reči da mi ovo mnogo više liči na ekskluzivno ljudsku stvar.

A kada govorim o ljudskim stvarima, tu smo i na pragu pravih motiva. Elem, nije li vladika zabrljao nešto politički? Nego šta je. Dakle, Artemije, koga smo se u 90-im sećali kao čoveka dijaloga mnogo više nego većine onih koji su mu poslednjih nedelja radili i uradili o glavi, negde je prepukao. Čovek koji je imao snage da se nekad sreće sa Medlin Olbrajt da bi mu pretila bombardovanjem, pa i da se pomoli za nju, danas sa tog istog Zapada neće da uzme ni aspirin, ni darove poput opravki na porušenim manastirima, niti će da pređe prag svoje Prizrenske episkopije, koju su mu opravili stranci.

On zadeva kavgu, i to vrlo poganim rečima, sa svima koji pristaju na to i optužuje ih za jeres i izdaju; uvezuje se sa najzadrtijim od najzadrtijih od Kosova do Beograda; postaje ikona onog sveta koji u svojoj patriotskoj priči barata sa taman onoliko principa koliko nema rešenja. Možda se i složimo kako to jeste neka vrsta političkog zastranjivanja, kako je vladika od jednog čoveka širokih pogleda i blagih reči pod mukama i iskušenjima postao neka vrsta kočićevskog mračajskog prote. Ali zar sve to nije ljudski sasvim razumljivo, čak i ako politički nije. I nije li to svođenje Crkve na političku dimenziju naspram ljudske neka vrsta redukcije i sužavanja njene priče u svetu u kome su sve druge priče već odavno postale uske kao Prokrustove postelje.

Rečju, nisam siguran da bih podelio sve svoje političke stavove sa vladikom Artemijem, možda se ne bih danas složio ni o čemu sa ovim čovekom koji koji je posle NATO bombardovanja prvi ostao na Kosovu, kada je cela jedna država pobegla s njega. Možda je sasvim u redu da se Crkva po izboru novog patrijarha reorganizuje i da zauzima jedan fleksibilniji kurs i prema politici i prema sopstvenoj ulozi u zajednici. Možda je još više u redu da u jednom takvom poretku nema mesta za ovog čoveka kome je pošlo za rukom da toliko puta bude izdajnik, po čemu držim da nije idiot, već karakter.

Ali hajde da vidimo kakvu nam je to Crkva poslala poruku njegovim ovako grubim odstranjivanjem da je došla u situaciju da je, valjda prvi put u svom životu, pohvali i notorni crkveni analitičar Druge Srbije Mirko Đorđević, uzgred diktirajući Crkvi u svom tekstu spisak ostalih arhijereja kojih se ima rešiti. Artemije, to valjda svi znaju, nije bio ni po volji srpske vlasti, koju je često umeo oštro da optuži za idaju. Još manje je bio po volji stranaca, koji su davno prestali da u njemu gledaju glas razuma kosovskih Srba. Jednako, nije tajna da je Crkva, kao jedini srpski institucionalni autoritet na Kosovu, veoma važno polje za čije se poverenje bori onaj deo Zapada koji intenzivno radi na osamostaljenju Kosova. Naravno, samim tim Crkva je jači srpski politički faktor na Kosovu nego svi izabrani i imenovani funkcioneri. To će reći da političari, kad god hoće, mogu da odustanu od Kosova, ali od Kosova će se odustati kad odustane Crkva.

Baš zbog svoje nezamenjive političke uloge Crkva tamo mora da razgovara i sa onima koji žele da Kosovo otcepe, i tu nema nikakve dileme. Zato je svako njeno deljenje tamo mnogo rđavo i kao simbolički čin, ali i kao funkcionalna stvar, u kojoj verujem kako je dobro da takva u svojim redovima ima i mekanog Teodosija i tvrdog Artemija. Da je odstranila prvog, poslala bi rđavu poruku kako je nikakav dijalog ne zanima. Kad je odstranila drugog, poslala je poruku strancima da mogu da skinu ceo jedan sloj svoje opreznosti i taktičnosti. A u to će se prvi uveriti baš Teodosije, utoliko pre i utoliko teže koliko se danas više oseća kao pobednik.

Rečju, sa Artemijem je moglo svašta da se uradi, mogli su i da ga ubiju, i sve bi to bilo bolje od ovog poniženja koje su mu priredili ne ponašajući se kao Crkva, već kao neki centralni komitet, koji je izdao saopštenje kako ga smenjuje jer je bio lopov iz nehata. I ako svima od Crkve do Borisovog Predsedništva nije bilo jasno, kad su videli Artemijeve i Atanasijeve monahe kako se u nedelju tuku pred Gračanicom, da tog dana nisu uspavali Artemija, nego su probudili demone, onda nema nade da će shvatiti bilo šta. Jer tog dana Crkva je udarena u ono mesto na kome Srbima najviše znači – udarena je kao zajedica, koja nas okuplja. Tog dana je, plašim se, počela da nas deli, udarena na onom mestu gde najviše boli – o Kosovu je reč. I ta podela i deoba biće na iskušenju sopstvenog produbljivanja onako kako se neprilike na Kosovu budu intenzivirale, a ne verujem da iko već ove godine očekuje nešto drugo.

Zato se vredi moliti da Artemijeva eliminacija ne bude uvod u još dublje podele, i ta molitva trebalo bi da bude utoliko jača koliko je na zemlji više urađeno da do deobe dođe, a urađeno je prošlog vikenda mnogo. Vredi se moliti i za to da odstranjeni gubitnik Artemije sada ne postane ikona svih Srba na Kosovu koji se osećaju kao odstranjeni gubitnici, a takvih nije malo. Vredi se moliti i da, posle njegove eliminacije, još mnogo episkopa ne pomisle da je red na njih, pa da požele da to spreče. Vredi se, na kraju, moliti i za to da oni koji su to uradili budu toliko čisti da im to bude jedini greh na zemlji. Jer kada nekoga eliminiše partija, tada nam nije teško da pomislimo kako će jedan gad ubiti drugog gada i da mirno nastavimo da živimo s tim. Ali kada to uradi Crkva, tada su oči uperene u sudbinu eliminisanog i u čistotu eliminatora. A rekao bih da je tu sporno i jedna i druga.

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/3906--eljko-cvijanovi-rave-poruke-artemijeve-eliminacije-.html