Dunisa, lepa Dunisa,
sa ustima od kolaca,
sa rukama od somota,
sa ocima od zileta.
Da te popijem
kao otrov,
pa da umrem
usred moje pameti.
Ciganskog mi sveca
Kubalkaina
i mog mi dede S"avule
faraona za vatru,
gospodina Boga
za nakovanj
i bogov oca
za cekic i meh,
tako mi tog mog dede
S"avule,
koji ima njusku lepu
kao garav konj,
koji ima na rukama
runo kao besan medved
i dva oka puna
usijanih eksera,
i tako mi mog plemena
Manus"e.
jos si dete da se udas
Dunis"a.
Poludecu da te vidim
da si za drugog.
Otrovacu se odjedared
usred moje pameti.
Idem nocas na reku
da otkinem list sa vrbe,
i da uzmem ostar noz
da posecem sebi obraz.
Da ja kanem na taj list
malo moje krvi
i da kazem tome listu
moje ime.
Da okrenem isti list
i da opet kanem krvi
i da kazem s druge strane
tvoje ime.
Pa da bacim noz u reku
i da bacim list u reku
tako krvav i uvracan
sa obadva imena.
Da zaraste tvoja koza u moju.
Da uraste tvoje oko u moje.
I disanje tvoje da uraste
duboko u moje grlo.
Da od dus"e napravimo
jedan velik vetar,
da oduva sve Cigane prosioce
osim mene, Dunis"a.
Ajao, da te popijem kao otrov,
ova tvoja usta od kolaca,
ove tvoje dve somotske ruke,
ove tvoje oci od zileta.
Da te ovako popijem,
Dunis"a,
i da umrem odjedared
u sred moje pameti.